Uspešna i u novijoj istoriji regiona nezapamćena karijera Mila Đukanovića nastavila se prošle nedelje kad je po drugi put izabran za predsednika Republike Crne Gore. Šta, pitaće neobavešteni: tek drugi put, pa nezapamćeno? Tu moramo da počnemo od početka, što je uvek najbolje.

Milova karijera – i ne samo njegova – kreće (ne budimo formalisti) od Žute Grede i "antibirokratske revolucije" 1988. Tada su Slobodan Milošević i njegova agentura pogurali i "upalili na gurku" one "mlade, lijepe i pametne" Crnogorce na čelu sa Milom Đukanovićem i Momirom Bulatovićem. Bilo ih je još, ali ovi su najvažniji za priču. Mladi, lijepi i pametni momci u puloverima smesta su zaposeli svu i svaku vlast u Crnoj Gori, sasvim po Slobovom receptu. Bilo je otpora, čak junačkog, ali uzaman. Kadrovska politika je osnova svake politike, kao što je poznato, a Crna Gora je mala.

Pohod na Konvale

Taman su se smestili – oni i njihovi – kad đavo odnese šalu: dođe 1991. i najavljivani i obećavani rat sa Hrvatima. Uskiptela je krvca junačka i javilo se rezervista više nego što je JNA trebalo. Oni promišljeniji su čak podmićivali vojne referente da ih zovu iz rezerve: Konavle i Dubrovnik su ih čekali. Dobro, Dubrovnik nisu uzeli (bilo opasno), mada su ga iz čistog pasjaluka tukli izdaleka, ali Konavle… Sve, ali sve: živa stoka, mrtvi pršuti, vino, rakija, crna i bela tehnika, slavine i prekidači; kamioni i kamioni. Aerodrom Čilipi bio je posebna poslastica: djuti-fri, viski i cigarete, tehnika; pričao mi je prijatelj da je negde u brdima video čak i one aerodromske stepenice na kojima piše "Aerodrom Dubrovnik" naslonjene na neki sirotinjski ambar.

Mladi, lijepi i pametni sokolili su vojsku iz Podgorice: jedan je čak izjavio da Hrvate toliko mrzi da više ni šah ne igra zbog šahovnice. Uzalud su čestiti ljudi (Slavko Perović, Komnen Cerović i drugi) vapili kao Jeremija u pustinji na Crnu Goru da se bruka; tradicija je prevagnula. Sećam se da su meni i kolegi Englezu u jednoj kafani u Beogradu nudili dubrovački dingač za skromne pare; pitam konobara da odakle mu to, a on će: dovezao čovek kamion iz Crne Gore, bilo jevtino… A onda su cela Dubrovačka i nezapočeta Splitska operacija uginule prirodnom smrću. Ništa od velike srpske države od Dubrovnika do Zadra koju su obećavali Božo Vučurević i Bracika Kertes. Džabe su pokušavali da naprave novu Dubrovačku republiku u Cavtatu sa onim Acom Apolonijom; bila je to jedna od tužnijih scena u tom tužnom kao ratu.

Šverc cigareta

Problem sa ekonomijom pljačke je u tome što se nešto može opljačkati samo jednom; Vikinzi su tako propali. Kad su svršili šta su svršili, Crnogorci su se umirili, a Milo i Momir (i ekipa) ućutali su se i umudrili. Gledali su u Beograd i nije im se dopalo to što su devedesetih mogli da vide. Valjalo je misliti i na sebe. Tu se Milova pamet pokazala kao dugoročna: čega nema, sankcije su? Nema cigareta. Aha. U saradnji sa domaćim i međunarodnim umetnicima od ranije poznatim organima, a koji (umetnici) žive od nedostatka dokaza, krenula je poštovanja dostojna operacija šverca cigareta na mnogo veliko.

Operacija zaslužuje celo jedno poglavlje knjige o švercu koja neće biti napisana. Jako veliki transportni avioni, brodovi i brzi čamci počeli su da se promeću tamo i natrag. Carina i policija zna se da su naše, a italijanska finansijska straža (Guardia di finanza) mogla je da se slika. Crnogorci su radili sa izvesnim nevladinim organizacijama sa Jadranske obale Italije s velikim uspehom i – zaradom. Jedan mladi poručnik-finans pričao mi je 1994. u Falkonari (Ankona) da nema načina da se brzi čamci iz Bara uhvate na otvorenom moru: nema brodova, nema helikoptera, nema "političke volje", jer su nevladine organizacije, kako da kažemo, uverljive, je li. To je, međutim, bio samo manji deo slobodne trgovine duvanom.

Veći deo granao se na dva smera: Srbija i Hrvatska. U Srbiju je išlo direktno. U Hrvatsku preko linije razgraničenja na Plani, Berkovići, Istočna Hercegovina, pa na Mostar, pa dalje kroz Zapadnu Hercegovinu. Svaki put kad bi šleper Leksa Šabotića (lik iz jedne prigodne poeme Predraga Lucića) prešao liniju razgraničenja svih tih vojski, vrednost bi mu porasla duplo.

Profiti su bili toliki da su od njih živele cela Crna Gora i vlast u Srbiji. Kažu upućeni ljudi da je prihod od šverca cigareta isplaćivao plate cele Državne bezbednosti Srbije i dela milicije. Pritom se sve znalo, u Crnoj Gori skroz sve. Pa je tako – gledao sam svojim očima – na sednici Skupštine Crne Gore neki opozicioni poslanik pitao Mila (tada premijera u jednom od pet mandata) šta to bi sa tim cigaretama. Milo je obećao sutradan sve objasniti, i to je i učinio: doneo je gomilu papira i učtivo i strpljivo objasnio narodnim glavarima da od "tranzita cigareta" (to se tako zvalo) cela Crna Gora prima plate i penzije. Bilo je impresivno i čisto kao sunce. Kad je izlazio iz sale, upita ga iz klupe neki poslanik: a je li se on (Milo) tu ugradio; Milo se okrene i mirno odgovori: a ti ne bi? I izađe.

Razlaz i nezavisnost

Stvari su se uozbiljile krajem 1996. i početkom 1997. godine. Tada se Milova pamet opet pokazala dalekovidom: uvideo je da Slobo neće dugo, da mu rok trajanja ističe i da se valja odmaći. Nije bilo lako, ali je uspelo: pucale su bombe, taj neki 7. bataljon vojne policije nije mogao ništa i Crna Gora skrenula je sa Slobova puta naglo i sve više. "Dva oka u glavi" postala su jako razroka.

Bombardovanje NATO-a 1999. Crnogorci su podneli stoički, bez kuknjave; štaviše, skrivali su i štitili opozicionare i novinare iz Srbije i bez problema ih slali u inostranstvo. Odnosi Podgorice i Beograda bili su hladni.

Prevrat u Srbiji 5. oktobra Crna Gora je ispratila ćutke i ostavila svoje poslanike u Skupštini SR Jugoslavije, gde su još neko vreme ometali reforme. Srbijanska posla Crnu Goru sve su manje zanimala; kao da je Milo čekao da se Srbija konačno već jednom odvoji iz te smešne države. Posle je izgubio strpljenje i od Srbije načinio samostalnu državu, što je ovde protumačeno kao nož u leđa, bratska izdaja itd. Lelek i vriska nisu pomogli: Crna Gora je otišla do daljnjega, ako ne i zauvek.

Recept za dugovečnu vlast

Milo nije gubio vreme: kandidovao se za članstvo u NATO (primljen) i onda priznao Republiku Kosovo, što je bio još jedan ujed za srce, ali eto. To što u Crnoj Gori živi oko pola stanovnika koji se osećaju kao Srbi, Milu nikada nije smetalo, pa mu ne smeta ni danas: nikako da izaberu neku drugu stranku ili predsednika.

E, sad: kako to da je Milo na bilo kojoj vlasti već trideset godina? Valjda zato što je pametan, smiren i promišljen. Ne govori mnogo, ne laže (kad baš ne mora, a i onda vešto), pristojno se ponaša i ne svađa se ni s kim, pogotovo ne sa novinarima, ne hvališe se uprazno. U javnosti i medijima pojavljuje se relativno retko i uvek s jakim razlogom. Zna s kim radi i zašto; od sebe je napravio faktor mira i stabilnosti u Crnoj Gori i šire. Naučio je Crnogorce da je s njim sigurno i jasno, da nema drama i kriza, svađa i neizvesnosti. Ne obećava uprazno.

Ukratko: Aleksandar Vučić, koji je sve suprotno od Mila Đukanovića, trebalo je da se uči od njega umesto od Voje Šešelja. Ali, sada je kasno.

Milo je potrajao na vlasti evo već trideset godina i još će pet, zavidljivcima uprkos. A Aleksandar Vučić neka razmisli o tome.

"Vreme“ broj 1424, 19.04.2018.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com