“Tukao me je tri godine unazad, a te noći petka na subotu doživela sam pravi pakao. Prestajao je da batina samo kako bi popušio cigaretu i otišao u ve-ce. Meni nije dao. Nakon toga ceo vikend nisam mogla da ustanem, ni gutljaj vode da progutam od bola, koliko me je davio. Deca, koja su tada imala deset i trinaest godina, dolazila su da mi poljube ruku dok sam ležala na zemlji. Stavili bi mi po nekoliko kapi na usne, a onda otrčali u njihovu sobu”, svedoči Branka (pravo ime je poznato redakciji), koja sada ima 28 godina.

U ponedeljak ujutru, kada je njen muž otišao na posao, mlada žena se odvukla kod lekara. Pomogli su joj da se sa decom skloni u takozvanu Sigurnu kuću. Branka je samo na kratko otišla kući sa socijalnim radnikom da spakuje u torbu po dve presvlake za svoje dečake, patike i dokumenta.

Htela sam da studiram

U Srbiji postoji petnaestak prihvatilišta za zlostavljane žene, u Beogradu, Novom Sadu, Somboru, Zrenjaninu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici, Nišu, Leskovcu, Vranskoj Banji, Smederevu, Priboju, Vlasotincu i Kragujevcu. Nekima upravljaju nevladine organizacije, kao što je to slučaj u Beogradu i Vlasotincu, a većina zavisi od opštinskih socijalnih centara. Objekti su uglavnom skromnih dimenzija, minimalno opremljeni; u Zrenjaninu, na primer, ima desetak ležaja u kući na dva sprata, tuševi, kuhinja, dnevni boravak sa kutkom za decu, malo dvorište, odeća i obuća. I najvažnije: psihološka podrška i socijalni radnici dostupni 24 sata dnevno, svakog dana u godini. Nažalost, to nije pravilo. U Beogradu, na primer, sigurne kuće nisu dostupne noću.

“Branka nastavlja svoju priču: “Posle nekoliko dana u Sigurnoj kući, ponovo sam mogla da hodam i držim se uspravno, a prestala sam i da povraćam, što sam godinama radila nekoliko puta dnevno…”

 

Pročitajte ceo tekst Milice Čubrilo Filipović u nedeljniku "Vreme“ od četvrtka (14. jula)

Pretplatite se na digitalno izdanje

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com