Gorelo je na nebu iznad grčkog grada Kavale u subotu uveče 16. jula; vatrena lopta iznad grčke obale istočno od Soluna označila je smrt osmoro članova posade transportnog aviona “antonov”. A eksplozija posle ove nesreće odjeknula je čak do Beograda i kabineta ministra odbrane dr Nebojše Stefanovića. Naime, preko portala i televizija prostrujila je vest o padu aviona koji je ranije te večeri krenuo sa aerodroma u Nišu ka, saznaće se docnije, Amanu i dalje ka Bangladešu.

Brzo se saznalo da je to bio avion koji je prenosio “neko naoružanje” i do jutra se na društvenim mrežama formiralo više teorija o tome kome to Srbija i zbog čega izvozi oružje, ko izvozi u njeno ime, kuda zapravo ide to oružje i kako će se to odraziti na spoljnopolitičku orijentaciju zemlje.

Neuobičajeno je bila brza reakcija ministra vojnog Stefanovića. On je u nedelju pre podne zakazao konferenciju za medije da bi, da narod razume, objasnio šta se desilo. Nije uspeo, i nakon njegovog obraćanja javnosti dodatno su pojačane sumnje u sve ono što je prethodilo padu “antonova” u Grčkoj.

ZVANIČNA VERZIJA

Vest u vezi sa trgovinom oružjem iz Srbije podudarila se sa vestima iz Hrvatske jer je javnost u nedelju ujutru saznala ono što se dogodilo u petak. A to je da Aleksandar Vučić u svojstvu privatnog lica nije dobio dozvolu hrvatskih vlasti da poseti Memorijalni centar koncentracionog logora Jasenovac. Time je i započeo medijski sukob između ove dve priče. Dakle, šta je važnije? Odlazak srpskog predsednika u Jasenovac u svojstvu građanina ili još jedan skandal povezan sa srpskom namenskom industrijom?

O Jasenovcu su se izjasnili svi koji su u tehničkoj vladi a hteli bi da ostanu i u novoj, sa ili bez Ane Brnabić. No, o nesreći u Grčkoj govorio je samo Stefanović i, jednom rečenicom, Vučić na svojoj konferenciji za medije u ponedeljak 18. jula. Za njih dvojicu nema nikakve dileme i “nema priče”: reč je o ranije dogovorenoj isporuci školskog naoružanja Bangladešu, urađenoj u skladu sa svim propisima i procedurama države Srbije iz te oblasti. Stefanović je rekao da nema ničega spornog – zna se ko je krajnji kupac, kako je roba trebalo da bude isporučena i ko je posrednik u tom poslu koji je, razume se, priložio svu potrebnu dokumentaciju.

Zvanična verzija glasi: 11,5 tona školskog naoružanja, mina napunjenih fosforom, krenulo je na put za Bangladeš prema ranije utvrđenom dogovoru, avionom ukrajinskog prevoznika tipa “antonov”, koji se posle verovatnog paljenja motora u vazdušnom prostoru iznad Egejskog mora u Grčkoj strovalio nedaleko od Kavale. Reč je o nesrećnom slučaju i tragediji za porodice nastradale posade aviona, ali je dobro da je avion pao u nenaseljenoj zoni i da u Grčkoj niko nije nastradao.

Da li je bilo tako, bar što se tiče kvara i pada u Grčkoj, saznaće se kada grčke vlasti okončaju istragu pokrenutu odmah nakon pada aviona u subotu. Dok istražitelji prebiru po pepelu i gledaju šta crna kutija iz aviona može da im kaže, Grčka je uputila protest Srbiji zbog toga što nije blagovremeno obaveštena o naoružanju u ukrajinskom avionu koji se u subotu uveče srušio u blizini Kavale na severu Grčke.

SLUČAJ “ANTONOV”

U međuvremenu, pad ovog aviona potegao je nekoliko tema u Srbiji: ko je prevozio teret, za koga, ko je posrednik u poslu, koja je to firma, sa kim je ona povezana i, na kraju, da li se može verovati Nebojši Stefanoviću kada govori o trgovini oružjem imajući u vidu aferu “Krušik” u kojoj je bio upleten do grla zajedno sa svojim pokojnim ocem Brankom.

Dakle, ponovo je otvorena priča o tome na koji način se trguje oružjem iz Srbije, kakav je status trgovaca oružjem, a kakav status državnog agenta za prodaju naoružanja? Plus, da li je zaista u avionu bilo školsko ili pravo naoružanje koje je trebalo da završi na nekom drugom mestu umesto u Bangladešu. Takvih slučajeva je bilo u više navrata u prošlosti.

Pored ovih pitanja, pokrenuta je debata o tome kakvi su to avioni tipa “antonov” kad se svako malo kvare? I da li je previše rizično da se oni uopšte koriste za ovakvu vrstu poslova imajući u vidu da su stari i po pedeset godina, a pripadaju ukrajinskim kompanijama koje sada nemaju gde da ih propisno remontuju. Takođe i da li je ovakva nesreća mogla da bude unapred sprečena valjanom pripremom za let ovog vazduhoplova.

Kada je reč o tipu aviona, Petar Vojinović, urednik portala Tango Six specijalizovanog za vazduhoplovne teme, objasnio je i u svojim tekstovima i u javnim nastupima da se ovi avioni koriste jer su najjeftiniji. Manje-više jesu krntije, ali da i takvi lete i po državama Evropske unije – pogodni su za transport različitih dobara, ne samo naoružanja (za šta se avioni i najmanje koriste). Međutim, Vojnović kaže i da je 27. juna bila “zapaljiva” situaciju sa drugim “antonovima” kada su građani Beograda medijima slali snimke velikog aviona koji leti nisko i iz koga izlaze velike količine crnog dima.

Taj “antonov” koji je uplašio Beograđane (koji pamte pad ruskog “iljušina” 1996. godine takođe sa proizvodima namenske industrije) pao je 2. jula pored aerodroma u Uzgoru u Ukrajini – na sreću bez tragičnih posledica. Pojedini izvori kažu da se nesreća dogodila jer je taj aerodrom mali za tako veliki avion, a da je on prenosio bespilotne letelice tipa “barjaktar” za ukrajinsku vojsku.

Dakle, dva “antonova” ukrajinskih transportnih kompanija imali su “incident” u dve nedelje. Sama ta činjenica dodatno je pojačala utisak o tome da se radi o mnogo većoj priči nego što je nesreća na letu Niš–Aman.

VELIR D.O.O. I SLOBODAN TEŠIĆ

“Antonov” koji je poleteo iz Niša imao je “burnu” nedelju iza sebe: na specijalizovanoj internet platformi “Flajtradar” može se videti da je leteo širom Mediterana i Evropske unije pre nego što je sleteo u Niš da pokupi tovar i nastavi dalje prema Jordanu. Tovar je pripremila kompanija Velir d.o.o., do ovog slučaja potpuno nepoznata srpskoj javnosti, čak i onom delu koji prati temu trgovine oružjem. A ako je pre tri godine čitavu jesen Srbiju “tresla” afera “Krušik” koju je javnosti obelodanio Aleksandar Obradović iz Valjeva, onda je pad aviona koji je poleteo iz Niša morao da dobije veći prostor u javnosti. Naime, baš se prilikom afere “Krušik” video stepen korupcije i zloupotrebe koji postoji u ovoj oblasti.

Novinari su lako “našli” šta je to Velir: polusatna pretraga na internetu pokazuje da je to novoformirana kompanija, nastala usred afere “Krušik” u jesen 2019. godine i neposredno pošto je američko ministarstvo finansija stavilo dodatne sankcije na osobe i kompanije povezane sa Slobodanom Tešićem, najpoznatijim privatnim trgovcem oružjem iz Srbije.

Ovaj preduzetnik je decenijama unazad gradio svoje poslovno carstvo širom sveta i tragovi njegovog trgovanja mogu se naći na skoro svakom mestu u svetu gde se ratovalo poslednjih 25 godina. On je deset godina bio na “crnoj listi” Ujedinjenih nacija zbog nedozvoljene trgovine oružjem i sa te liste ga je “skinula” nova vlast u Srbiji posle 2012. godine. Veruje se da je to učinjeno zato što je on važio za finansijera SNS-a, ali je Tešić decenijama uspešno krio svoje tragove od šire javnosti i nikad se nije pojavljivao u javnosti.

Nazad na Velir. Za samo dve godine, ova kompanija pod upravom dvojice mlađih direktora i vlasnika stekla je zavidnu reputaciju, a da je za njih u svetu trgovaca oružjem malo ko čuo. Oni su ostvarili velike promete na ovom poslu za kratko vreme (desetine miliona evra) i uspešno izvoze i za Sjedinjene Američke Države.

Veza Velira sa Tešićem je posredna, ali institucija “tihog/prikrivenog partnera nije nepoznata u svetu – kako među poslovnim ljudima tako i među onima koji istražuju njihove poslove. Pretpostavka je da je Tešić – pošto je stavljen na crnu listu SAD – napravio novi sistem kompanija i povezanih firmi koji mu je osigurao normalno poslovanje, a da njega formalno nema nigde u sistemu vlasništva i upravljanja.

Još jedan portal specijalizovan za trgovinu oružjem, “Armsvoč”, objavio je da je Tešić u međuvremenu otvorio i kompaniju u saveznoj državi Floridi. To izgleda vrlo čudno s obzirom da je “na meti” američkih istražitelja i da je pod sankcijama – američke vlasti u tom slučaju bile bi u mogućnosti da mu oduzmu i zamrznu svu imovinu na svom tlu.

Ipak, izvor “Vremena” kaže da je moguće da se Tešić preko svojih advokata na neki način nagodio sa američkom stranom i da je imao “nešto da im ponudi” što pomaže američkoj spoljnoj politici. Sankcije su sredstvo spoljne politike, pa ako je Tešić imao nešto da dâ, možda mu je omogućeno da se i na ovaj način i dalje bavi svojim osnovnim poslom – kontroverznom trgovinom oružjem.

Sama kompanija Velir izdala je saopštenje posle nesreće u kojoj kaže da je sve rađeno kako treba i da je njihov posao bio da robu dopreme do Niša; to su oni i učinili i žale zbog gubitka ljudskih života. Ono na šta nisu odgovorili jeste zbog čega su izabrali da se za Bangladeš roba prenosi avionom – ako je bila reč o školskim granatama, zašto tovar koji nije toliko vredan ne bi išao brodom kako je i uobičajeno? Drugo – zbog čega je izabrana ukrajinska kompanija sa prastarim avionima koje nema gde da remontuje i kako to da oni nisu odgovorni za transport robe koju prodaju?

Pored toga, bilo bi korisno da oni ili ministar Stefanović objave dokumenta u vezi sa ovim slučajem da bi otklonili sve sumnje u to da li su zaista prevožene na brzinu školske mine za obuku u Bangladeš ili je reč o hitnoj dopremi pravog oružja nekoj vojsci na nekom ratištu.

PRIVOĐENJE ZBOG SNIMAKA SA NIŠKOG AERODROMA

Kao i u nekim ranijim slučajevima koji su “osetljivi” i za koje je procenjeno da bi mogli da nanesu štetu režimu u Beogradu, vlast se drži devize “ćutanje je zlato”. Paralelno sa ovim opisanim slučajevima, na internetu se pojavio snimak takođe sa aerodroma u Nišu koji je objavio portal Srbin.info na kome se vidi utovar vojnih vozila srpske proizvodnje u transportne avione. Zbog tog snimka policija je privodila vlasnika ovog portala Dejana Zlatanovića, ali je to ostalo gotovo neprimećeno u široj javnosti.

Bez odgovora na ove nedoumice, radiće mašta i to u sledećem pravcu: Srbija prikriveno uz američki amin šalje naoružanje u Ukrajinu za potrebe ukrajinske armije, ali iz oportunih političkih razloga to ne želi da javno saopšti jer, kao i u drugim situacijama, voli da zadrži tzv. “neutralan položaj” – šta god to značilo. U nedeljama pred nama videće se jasno da li je ovo bio samo jedan nesrećan i brzo zaboravljen slučaj ili pokazatelj nečeg novog u srpskoj politici.