Posle prošlogodišnjeg odlaganja, 59. Venecijansko bijenale otvoreno je 23. aprila i trajaće do 27. novembra. Smišljena da predstavlja svojevrsnu olimijadu u umetnosti, ova manifestacija traje već 127 godina i postala je neka vrsta majke svim drugim umetničkim smotrama. Najnovija studija Sodebi instituta kaže da više od 300 takvih manifestacija postoji danas u svetu. Po nestanku izama i pravaca u umetnosti, ovaj tip smotri postao je način da se uspostave reperi u savremenoj umetnosti i najave trendovi.

Ovogodišnja smotra odigrava se pod naslovom “Mleko snova”, što je pozajmljen naslov knjige Leonore Karington, poznate britansko/američko/meksičke nadrealistkinje. Knjiga je namenjena deci kao vodič za imaginarno putovanje kroz metamorfoze tela i definisanja šta znači biti čovek. Leonora je bila izuzetna slikarka i kao vrstan pripovedač volela je da smišlja i izmišlja priče za svoje sinove.

“Kako definisati i odrediti promenu ljudskog bića, duha i tela, odnos prema tehnologiji, planeti.” Tako široko definisan okvir postao je osnova iz koje je Cecilija Alemani, ovogodišnja selektorka Bijenala, izvukla koncept, izgradila platformu i izvela pitanja na koja su umetnici ponudili svoja viđenja i odgovore.

Zvanično učestvuju 123 umetnika iz 58 zemalja sa 1433 umetnička dela i objekta. Osamdeset zemalja ima svoje nacionalne izložbene paviljone, uz sve to izvedeno je 80 novih projekata specijalno za Bijenale. Tradicionalno najveći deo izložbi i dešavanja odigrava se u Đardinima (Giardini) i u Arsenalu (Arsenale). Već odavno manifestacija je prerasla ove lokacije i razlila se po celom gradu i u obližnje Mestre i udaljeniju Margeru (Forte Marghera).

Stari grad, ono što prepoznajemo kao Veneciju, ima 53.000 stalnih žitelja i prostire se na tek nekih osam kilometara kvadratnih, ali ga poseti skoro 15 miliona turista godišnje. Izvesno je da je to grad i prostor sa najvećom koncentracijom umetnosti i umetničkih dela po glavi stanovnika i po metru kvadratnom. Kada je reč o ovako velikom događaju svi su i akteri i učesnici, čak i oni koji nevoljno učestvuju. Takva sveprisutnost doprinosi da ste hteli – ne hteli uronjeni u umetnost, postajete sastavni deo najvećeg umetničkog šoua na svetu. To delom pomaže da se oslobodite sveprisutne frustracije da ne stižete da vidite sve. Tako i svaki vaš parcijalni uvid postaje vaš lični ali validni konstrukt o Bijenalu.

TVRĐAVA MARGERA ILI ULAZAK U LAVIRINT

Nekoliko kilometara ispred Venecije nalazi se tvrđava Margera, podignuta da štiti Veneciju, u kojoj je smešten umetnički projekat Archèus ili Mocartov lavirint kao specijalni projekat Istorijskog arhiva Bijenala. Projekat je osmislila i izvela umetnička laboratorija Ofičina (Oficina) i pozorišni i operski reditelj Damijan Mikelet. Arheus je alhemičarski pojam koji označava aktivni princip, životnu snagu za koju su Paracelzus i sledbenici verovali da doprinosi rastu i nastavku života. Projekat se zasniva na fuziji različitih umetničkih kodova, i primer je dijaloga između umetnosti i interaktivnog učestvovanja, koje Bijenale želi da podstakne. Zvuk Mocartove Čarobne frule konstantno je prisutan u mračnim tunelima lavirinta koji vas vodi u pet bleštavo osvetljenih soba/scena za pet činova opere. Tako je put saznanja i transformacije, kroz apsolutni mrak, isprepletan zaslepljujućom svetlošću i čini da promena perspektive posmatrača/učesnika bude dramatična, neočekivana i donekle uznemirujuća.

Ulazak u Lavirint je postavio ton i dao smer kretanja. Na putu do izložbi po gradu, vi pratite crne obeliske oznaka za manifestacije sa Bijenala dok vas prate budne, ispitujuće oči sa plakata. Na tom putu dosta je i ogledala, što je prilika da se pogledamo i upitamo ko smo, odakle smo i kuda idemo. Često su to kriva ogledala koja prikazuju odraz koji možda ne želimo da vidimo. I ogledalo i ogledanje, spektakl i spekulacija, čak privid i utvara, svi imaju istu osnovu u vrlo plodnoj latinskoj reči specere, gledati.

Prateći tu crnu Arijadninu nit, dolazimo do samog epicentra tame, do izložbi Aniša Kapura. U stvari, kontroverzni epicentar se nalazi na dva mesta, jer dela Aniša Kapura izložena su čak na dva mesta: u prestižnoj Akademiji i u Palati Monfrin, sedištu nove Fondacije Kapur. U Akadamiji, Kapurovi mračni predmeti, okruženi delima Đorđonea, Veronezea, Ticijna, podsećaju na Kubrikov crni obelisk iz filma Odiseja 2001, koji je ko zna otkuda i kako sleteo na Zemlju. U Fondaciji Kapur, nekoj vrsti privatnog muzeja, izloženi radovi na Bijenalu naći će svoje trajno udomljenje sa drugim delima iz Kapurovog opusa.

Tama i mračni objekti koje kreira Aniš Kapur kroz svoje instalacije, rezultat su njegove kontroverzne kupovine Vantablack materijala. Tokom 2016, Kapur je kupio isključiva umetnička prava posedovanja i korišćenja “najcrnje crne” koja apsorbuje 99,96 odsto svetlosti. Fascinantan aspekt Vantablack materijala koji Kapur koristi u svojim skulpturama jeste da je toliko taman da skulpture izgledaju dvodimenzionalno. Kapur crna daje izgled i utisak nestajanja objekta. Gledanje u Kapurove objekte verovatno je slično onome što će možda neki predstavnici ljudskog roda imati kada budu suočeni sa prazninom crne rupe u svemiru.

IZ DOMOVINE SA UMETNOŠĆU

I koncept predstavljanja “nas i najboljeg od nas” kroz nacionalne paviljone se izmenio. Prazni Španski paviljon i njegovi beli zidovi su instalacija, zasnovana na činjenici da je zgrada paviljona u neskladu sa okruženjem. Naime, razlika između Španskog paviljona i okruženja je 10 stepeni. I dok se ta anomalija u “prostornoj memoriji” ne razreši, zidovi ostaju beli i paviljon ostaje prazan.

I Nemački paviljon je u svojevrsnoj i mnogo dubljoj rekonstrukciji: sobe i zidovi su pomereni, ogoljene su cigle, a prekopani i otvoreni pod otkriva strukturu temelja. Ovo su Nemci radili i ranije: Hans Hake 1993. u Germaniji, a pre njega i Kris Burden, 1986, razotkrivajući temelje Muzeja savremene umetnosti u Los Anđelesu. Ove godine, Marija Ajhorn ogoljuje paviljon da bi otkrila i otklonila nasleđe i jezik fašizma ugrađenog u postojeći plan i izgled zgrade. Jer ono što je rečeno za Hakeovu Germaniju iz 1993. da je to “odgovor i otpor na porast ekstremne desnice”, važi i danas.

Češki i Slovački paviljon je zatvoren jer se sprema njegova temeljna rekonstrukcija, Ruski paviljon je zatvoren zbog bojkota umetnika, Švajcarski paviljon je ispunjen nagorelim drvenim skulpturama i tragovima požara koji donose osećaj i sećanja na destrukciju i nestanak.

Nedaleko, Pjaca Ukrajina je solidaran i ad hok odgovor na ratno stanje. U sredini je hrpa vreća sa peskom, onako kako se štite spomenici u vreme ratne opasnosti, a okolo su nagoreli stubovi sa posterima, plakatima, fotografije, stripovi, i dokumenti pravo sa ratišta koji se izlažu čim stignu putem društvenih medija.

Japanski paviljon je prazan sa opskurnim osvetljenjem ispunjen sablasnom elektronskom muzikom i sa otvorom, prozorom u podu. Ko ima hrabrosti da stane na ivicu, naći će se na rubu beskonačnog ponora koji dočaravaju optički efekti i ogledala.

Holanđani su svoj prestižni i dobro pozicionirani paviljon u Đardinima ustupili Estoniji za projekat koji se bavi botanikom, ekologijom i kolonijalizmom a svoju prezentaciju umetnika/ce Melanije Bonajo izmestili u napuštenu crkvu u gradu.

Republika Koreja (Severna Koreja tradicionalno ne učestvuje) ima čak dva paviljona, onaj zvanični u Đardinima gde umetnik Junčul Kim predstavlja jedan potpuno nov kibernetički univerzum i patafizičke instalacije, i u Palati Kontarini gde izlaže Čan Kvang Jan prateći svoju tridesetogodišnju fascinaciju, skulpture i instalacije koristeći hiljadu godina stari hanđi, korejski papir od duda. Njegove papirne instalacije predstavljaju kompleksne socijalno-ekološke vrednosti i odnose, i tumače njihovu međupovezanost. Oba umetnika sasvim različitim sredstvima i materijalima grade i tumače kompleksnost univerzuma i našeg mesta u njemu.

Portugalija nastupa sa projektom Vampiri u svemiru a pod sloganom “U svemiru je uvek noć”. To je kontekst kroz koji autor Pedro Neves Markes prenosi svoje lično iskustvo kao nekoga ko je transgender i non binary, ali i stav društva prema pitanjima tela, pola, roda, seksualnosti.

Ogromni crni kvadar Paviljona Australije, koji je do sada uvek bio crna ovca među drugim reprezentativnim paviljonima, sada izgleda kao savršeno mesto da se predstavi projekat Marka Fusinata Desastres, Katastrofe/Užasi kao očigledna asocijacija na poznatu Gojinu seriju grafika Užasi rata. A unutar crne kutije autor lično će svih 200 dana Bijenala uživo koristiti električnu gitaru kao generator tona koji će biti transformisan kroz razne distorzije kako bi postao okidač koji pokreće lavinu slika pokupljenih potpuno slučajno sa raznih onlajn platformi i sa drugih medija. Projekat pokušava da sinhronizuje kakofoniju zvuka i slike sveta oko nas.

Paviljon Brazila je još jedan kvadar, ali sa ogromnim ušima na ulazu i izlazu iz paviljona, proizašlih iz fraze “Na jedno uvo ušlo, na drugo izašlo”. Instalacija je neka vrsta indeksa idioma, izraza, pojmova i metafora koje se odnose na ljudsko telo i ono što se svakodnevno iskusi.

Šta je devetnaest umetnika koji žive u domovini i rasejanju uspelo da kaže svako svojim umetničkim jezikom o Palestini kroz slike, video i audio instalacije, skulpture, objekte i fotografije na izložbi From Palestine with Art? U centru paviljona je drvo masline okruženo izvezenim haljinama i slikama krajolika, praveći snažnu poruku o svojoj zemlji i njenom istorijskom i kulturnom nasleđu. Izgleda da je lakše napraviti sklad i predstaviti zemlju koje nema.

Simona Li je dobitnica Zlatnog lava, najveće nagrade Bijenala.

Njena ogromna crna bronzana skulptura, Kuća od cigala, treća kopija u seriji, nalazi se na ulazu u Galeriju Arsenala, visoka je 4,9 m, široka 2,7 m i teška 2,7 tona! Velika je i teška kao i nasleđe o kome priča. Rad Simone Li se bavi društvenim i rasnim problemima, izraženim kroz ženska tela. Pola žena pola kuća predstavlja snagu crne žene da prevaziđe opresivne okolnosti okruženja i zaštiti sebe i druge. Crna boja ovde je boja otpora i ponosa. Ogromna skulptura je kao neka vrsta svetionika koji podseća ali i zrači pozitivnom energijom. Simona Li je u Đardinima transformisala celu kuću i naselila je figurama i skulpturama onih koji nisu uvek našli mesto u njoj. Paviljon SAD je pretvoren u etnografsku instalaciju, tradicionalne plemenske kuće iz afričkih sela. Izložba se zove Sovereignity (Suverenitet kao sloboda i zasebnost). Njen rad uključuje i meša disparatne, različite istorije i narative. Poziva nas da popunimo praznine koje postoje u našem saznanju istorije. Kako kaže umetnica, ”da bi se otkrila i rekla istina, morate da pomerite i ispreturate stvari da bi se videlo ono što nedostaje u arhivima”.

O manifestaciji koja traje više od sto godina i u gradu koji traje više od hiljadu, teško je naći novo i neobično. Pa ipak, Serenissima Venezia daje ton svemu. Neverovatna kombinacija gondole i pizze i aperol i instalacije, i nas posmatrača kao dela tog imerzivnog teatra i instalacije.

Postkovid je uticao na vreme i poruku: dominacija crnog: Crni tunel/lavirint u Megari, Crne rupe Aniša Kapura, Crne skulpture. Kao da nas je postpandemijski život pocrneo i stvarno zavio u crno.

Jedino je nešto ostalo isto, Kafe Florijan. Oduvek je bio skup, ali da pijete kafu nasred Markovog trga i možda na istom mestu gde su svi umetnici ovog veka pili kafu, ima cenu.

Ovo je poslednje besplatno Bijenale. Da bi se zaštitio od samog sebe, ovaj veliki umetnički vašar je odlučio da uvede i naplaćuje ulaznice, trebalo je već ovog leta, ali se i to, kao i sve ostalo, pomera za početak sledeće godine.