Sa političko-teorijske scene kao da su nestali ideološki sporovi, što daje za pravo onima koji tvrde da smo debelo zagazili u postideološko doba, odnosno doba u kojem nema više, kako je još pre pedesetak godina govorio francuski filozof Žan-Fransoa Liotar, velikih (političkih) priča. Priča o vrednostima oko kojih se okupljaju ljudska društva, neprijatno je utihnula. Možda je posle propasti komunizma i razgradnje Sovjetskog Saveza, jedno vreme zaista izgledalo kao da je svet, sa po kojim izuzetkom poput Srbije, krenuo putem koji uvećava slobodu: demokratije liberalnog tipa sigurno su i brzo potiskivale autokratske i monarhističke projekte, te je sve manje postajalo zamislivo da se, osim u zaista nesrećnim delovima sveta, može dogoditi da pravo na abortus (na primer) postane problem.

Tridesetak godina posle pada Berlinskog zida situacija se prilično iskomplikovala. Leva scena je odgovorila velikom teorijskom produkcijom, ali nikakvim, ili zanemarljivim rezultatima na političkom polju. S desne strane, pak, ne stiže gotovo ništa vredno teorijskog ili filozofskog pomena, ali zato konzervativnoj desnici, koja za sebe pronalazi najrazličitija kamuflirna imena, sasvim dobro ide na političkoj sceni. Umesto teorijske legitimizacije svoje vladavine, desničarski napori iscrpljuju se u pukim tehnikama samosvrhovitog vladanja – da li je iko čuo ijednu smislenu Trampovu, Orbanovu ili, na primer, Vučićevu ideju? – s povremenim pozivanjem na najordinarnije desničarske motive poput etničkih resantimana, rasističkih somnambulija, ili fašističkih ispada (koji postaju pravilo). Izostanak delotvornosti levičarskih ideja mnogo je, međutim, složeniji, pre svega zbog toga što se organizacija savremenih društava, jednostavno, ne može ni zamisliti bez levih ideja.

Komunističko kompromitovanje levih ideja nipošto nije na poslednjem mestu razlog zbog koga postoji odijum prema levim pričama, ali to je manji problem. Veći je što je ogromna većina levih teoretičara, počev od zvezda kakve su Žak Ransijer, Slavoj Žižek ili Alen Badju, do mladih (ali dezorijentisanih) lavova koji ih uglavnom imitiraju, zarobljena je u providnoj kutiji mrtvih levih ideja, ali oni, čini se, ne vide da su u kutiji, oni ne vide zidove pošto su zidovi od stakla.

Najveći problem, čini se, nalazi se u pogrešnom izboru neprijatelja: nije kapitalizam "prirodni“ neprijatelj levice, a liberalizam je to još manje, već je neprijatelj sva ona naplavina koja dolazi s desne strane ideološkog spektra i koja danas zauzima sve što se može dohvatiti pogledom, a što ćemo, u nedostatku bolje reči, nazvati populizmom. Izložen batinama i s leve i s desne strane, liberalizam se okrenuo sebi i iz sebe porodio ono što se, danas, naziva neoliberalizmom, dakle liberalizmom koji isključuje leve ideje iz sebe. Liberalizam bez levih ideja, međutim, nije liberalizam, kao što ni leve ideje bez liberalizma nisu drugo do savršena podloga za teror.

Stara levičarska škola, svemu uprkos, tvrdoglavo istrajava na pokušajima da levim idejama obezbedi nezavisno polje delovanja, a to je, osim ako se ne divimo staljinizmu, potpuno iluzoran poduhvat. (Ovde bi valjalo umetnuti da najsnažniji levi pokret u slobodnom svetu, "Nepokorena Francuska“ Žan-Lik Melanšona, baštini preveliku količinu staljinističkih stavova da bi mu se smelo pokloniti bezrezervno poverenje.) Drugim rečima, ideje bez kojih nema levog mišljenja – solidarnost i jednakost, na primer, te odbijanje kolektivističkih matrica (nakon komunističkog perioda jasno je da komunistički kolektivizam nije ništa bolji od etničkog kolektivizma) s posebnim naglaskom na odbijanje religijskog upliva u javnu sferu, te zalaganje za republikanski poredak – postaju delotvornima samo u demokratskom režimi i uz kapitalističku ekonomiju sa značajnim državnim učešćem (kao u nordijskim zemljama, na primer). Tek tada i pod tim uslovima leve ideje postaju važan okvir slobode.

Ukoliko, dakle, ne promeni svoju zastarelu retoriku koja se oslanja na staljinističko-lenjinističko-maocetungovsko nasleđe, levica će i dalje da ostane zanemarljiva politička pojava. Do potpunog nestanka.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com