U novom broju
28. 7. 2022. / 16.01
Kolektivni portret „političkog analitičara“: Klesari tuđih glava
Manir ulice koji je u srpske medije i srpsku politiku uneo Vojislav Šešelj početkom devedesetih, postao je uz pomoć stanica sa nacionalnim pokrivanjem dominantan model poslednjih deset godina. Toliko dominantan da ponekad izgleda kako i otac tog ponašanja bude zbunjen kada se nađe za istim stolom sa Draganom J. Vučićevićem, Božom Spasićem, Nebojšom Krstićem, Dragoslavom Bokanom ili Anom Brnabić
“Dubinskom pretragom” za nekih minut-dva došlo se do sledećih podataka: prema istraživanju iz 2020. godine koje je sproveo Centar za medijska istraživanja FPN-a, samo dvadeset odsto građana ima poverenje u medije kao izvor informisanja. To je približno globalnim trendovima koji se mere svake godine – bilo Rojtersovim istraživanjem, bilo onim što radi agencija Galup za područje SAD.
Upravo je ova agencija prošle nedelje objavila da se nastavlja pad poverenja u medije i sadržaj koji objavljuju američki mediji. U saopštenju objavljenom na njenoj internet stranici 22. jula ove godine stoji da 16 odsto građana veruje onome što objavljuju mediji, a samo 11 odsto onome što čuju od vesti na TV stanicama. Galup meri poverenje građana od 1973. godine i ovo je apsolutni istorijski minimum.
Zbog čega je došlo do tolikog pada poverenja u medije? Odnosno, zašto danas tek svaki pet ili svaki šesti gledalac veruje medijima koji proizvode informativni program?
Pročitajte ceo tekst Slobodana Georgijeva u nedeljniku "Vreme“ od četvrtka, 28. jula