Srbija je jedina zemlja kandidat za članstvo u Evropsku Uniju koja nije uvela sankcije Rusiji. Iako se u jednom trenutku činilo da se stvara medijska priprema za konačno distanciranje od istoka, ispostavilo se da to ipak neće tako skoro biti – ako ikada i bude. Prema istraživanju Demostata, oko 80 odsto građana protiv je uvođenja sankcija. Izjave državnog vrha i opozicije o tome su suprotne i konfuzne.

Nedavna rasprava lidera Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa i predsednika Pokrajinske Vlade i funkcionera SNS-a Dragana Mirovića, u kome je prvi pozvao na uvođenje sankcija, a drugi izneo tvrdnje zašto to ne bi trebalo da se desi, je ujedno i slika razloga koji se u našoj javnosti najčešće navode protiv uvođenja sankcija. RSE ih je analizirao, na osnovu njihove rasprave.

Osnovni stav je da bi Srbija uvođenjem sankcija sebi na duži vremenski rok nanela veliku političku i još veću ekonomsku štetu.

Politička šteta uvođenja sankcija Rusiji odnosi se na rusko protivljenje nezavisnosti Kosova. Međutim treba imati u vidu da postoji šansa da će nakon agresije na Ukrajinu, Rusija zagovarati pravo na samoopredeljenje teritorija koje je zauzela, te da se može desiti da u nekoj doglednoj budućnosti Kremlj promeni politički kurs i po pitanju Prištine.

Zatim, takođe na temu Kosova, smatra se da bi uvođenje sankcija Rusiji značilo indirektno priznanje nezavisnosti Kosova kojoj naginje EU. Činjenica je međutim da ta dva događaja nisu uzročno posledično vezana. Od strane zvaničnika EU jasno je određeno da je međusobno priznanje Beograda i Prištine peduslov za ulazak u Uniju, ali to nema nikakve veze sa usklađivanjem Srbije sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU, gde spada uvođenje sankcija.

Treba reći i da iz Rusije do sada niko zvanično nije izašao u javnosti sa porukom da bi uvođenje sankcija, značilo gubitak te podrške.

Tačno je da većina građana Srbije Rusiju percipira kao prijateljsku zemlju, i da je prema trenutnim istraživanjima 80 odsto stanovnika protiv sankcija, ali je tačno i da je ovaj procenat posledica uticaja višegodišnjeg proruskog sadržaja na režimskim medijima.

Percipiranje istorijskog prijateljstva Srbije i Rusije tradicionalno preovladava u srpskom društvu. Međutim to prijateljstvo je, istorijski posmatrano, velika zabluda.

Rusija jeste  blokirala 2015. usvajanje Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o Srebrenici kojom se osuđuje genocid u julu 1995. godine, a koju je predložila Velika Britanija i podržale Sjedinjene Američke Države i zemlje Evropske unije, ali je to uradila sledeći neki svoj interes. Postoji više primera kada je ruski interes bio u direktnoj suprotnosti sa srpskim, čak štaviše na štetu srpskog. San Stefanski ugovor 1878. godine je jedan od takvih.

Takođe, prilikom usvajanja sankcija SR Jugoslaviji 1990-ih godina, Rusija je u sklopu Saveta bezbednosti glasala – za.

Ekonomska šteta uvođenju sankcija tiče se spoljnotrgovinske razmene.

Evropska unija je najveći trgovinski partner Srbije. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku 60.3 odsto ukupne spoljnotrgovinske razmene odlazi na EU, dok Rusiji pripada samo nešto manje od 4 odsto srpskog izvoza I 5,3 odsto uvoza iz Rusije.

Najviše stranih direktnih investicija (SDI) dolazi iz zemalja Evropske unije – 1.848,2 miliona evra samo tokom 2021. godine, pokazuju podaci Narodne banke Srbije (NBS). Za isti taj period iz Rusije je u Srbiju uloženo 162,2 miliona evra.

Srbija jeste zavisna od ruskog gasa, ali započinje korake ka pronalaženju drugih puteva, kao i diverzifikaciji izvora snandbevanja.

Mišljenje da Srbija neće ništa “konkretno i opipljivo osetiti od EU” je  neutemeljeno. Kako piše na sajtu Ministarstva za evropske integracije, “od 2001. godine, EU je kroz nekoliko različitih instrumenata i fondova obezbedila Srbiji više od tri milijarde evra bespovratnih sredstava”.

F.M./RSE

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com