U trenutku kada je Jurij Borisov, nedavno postavljeni direktor ruske svemirske agencije Roskomos, nakon sastanka sa predsednikom Putinom neformalno saopštio rusku odluku o napuštanju Međunarodne svemirske stanice (ISS) do 2024. godine, izgledalo je da je rusko-američkoj saradnji u kosmosu posle više od dve decenije došao kraj. Bilo je to istinsko iznenađenje, jer su samo dve nedelje ranije Rusija i Amerika potpisale sporazum o razmeni astronauta kako bi američki astronauti mogli da lete na ruskim brodovima i obratno. Uz to, Amerika je dala čvrste garancije da će ISS ostati u upotrebi sve do 2030. godine, a najverovatnije i duže.

Kasnije su Rusi malo revidirali svoj stav (“još uvek nemamo ništa napismeno”), verovatno shvatajući da se u tako kratkom roku nikakva ruska alternativna orbitalna stanica ne može postaviti u orbitu. Kako sada stvari stoje, rok je produžen i vrlo je moguće da će Rusi ostati tu gde jesu bar još pet-šest godina. Do tada bi, kako kaže direktor leta Vladimir Solovjev, nova ruska orbitalna stanica, ROSS, trebalo da uđe u operativnu upotrebu. “Nema nikakvog smisla da prekidamo sa letovima u kosmos pa da se tamo opet vraćamo”, kaže Solovjev, “tek kada ROSS postane operativan, napustićemo ISS.” A dok se to ne desi, na Međunarodnoj orbitalnoj stanici nastavlja se posao kao i obično. Naravno, ništa više nije kao pre – ukrajinski rat, sasvim logično, doveo je i do povećanih tenzija između američke (NASA) i evropske (ESA) svemirske agencije na jednoj, i ruskog Roskosmosa na drugoj strani.

Ipak, sve ovo treba uzeti sa rezervom, jer Borisov ostavlja mogućnost da se o daljem ostanku Rusije u programu ISS razgovora, pod uslovom da Zapad ukine sankcije koje pogađaju rusku svemirsku industriju koja je posebno pogođena nedostatkom kompjuterskih čipova, specijalizovanog softvera i kritičnih komponenata. Amerika je u relativno kratkom roku uspela da prepolovi količinu visokotehnološke robe do koje Rusija može da dođe, što će u krajnjem ishodu imati razarajući efekat na razvoj ruske avijacije i kosmotehnike.

ČUDO MEĐUNARODNE SARADNJE I SREDSTVO RAZRAČUNAVANJA

Nije ovo prvi put da se ISS koristi kao sredstvo za razračunavanje dve vodeće vojne supersile. Nešto slično već se desilo 2014. godine, kada je Rusija pokušala da svemirsku stanicu iskoristi kao sredstvo kojim će Zapad naterati da prizna aneksiju Krima. Rusija je čak najavila da će trenažni centar za obuku astronauta premestiti upravo na Krim. Za Amerikance, koji u to vreme nisu imali čime da stignu od orbitalne stanice osim na ruskim “sojuzima”, ovo je bilo pitanje časti: da bi leteli na “sojuzu”, američki astronauti bi morali da prođu obuku na okupiranom Krimu, pod ruskom zastavom. Usledile su pojačane američke ekonomske sankcije, na šta je Roskosmos zapretio potpunim prestankom saradnje sa američkim astronautima. “Nije to veliki problem”, likovali su ruski zvaničnici na društvenim mrežama, “Amerikanci uvek mogu svoje ljude da pošalju na ISS pomoću trambuline ili leteće metle!”

Svemirska stanica je pravo čudo međunarodne saradnje. Prvi njeni delovi lansirani su 1998. godine, a od 2000. godine na njoj se konstantno nalazi manja ili veća ekipa astronauta. Reč je o modularnom kompleksu veličine fudbalskog igrališta, koji orbitira oko Zemlje na visini od oko 400 kilometara. Izgrađen je, pre svega, zahvaljujući saradnji Amerikanaca i Rusa, sa očiglednom namerom da se međusobna saradnja izdigne na viši nivo, naročito nakon završetka trke u kosmosu, pada gvozdene zavese i raspada SSSR. Na stanici se već decenijama smenjuju naučne posade iz Amerike, Rusije, Kanade, Japana i još 11 evropskih zemalja.

Stanica je, grubo gledano, podeljena na ruski i američki deo, koji samo na prvi pogled deluju nezavisno (svaki deo ima po jedan toalet, kuhinju, spavaći deo i slično). U suštini, ti delovi su namerno tako isprepleteni da samo zajedno mogu da funkcionišu: u američkom delu se, na primer, nalaze žiroskopi koji kontrolišu prostornu orijentaciju stanice, kao i solarni paneli koji generišu električnu energiju za potrebe čitave stanice, dok se u ruskom sektoru nalaze raketni motori pomoću kojih se obavlja povremena korekcija visine i putanje orbitalnog kompleksa. Čak i vizuelno, veoma je lako razlikovati američke i ruske delove letelice: američki segmenti imaju belu boju, dok su se Rusi opredelili za ružičastu. Stanica, inače, ima ukupno 17 modula prilagođenih za stalni boravak posade: osam su obezbedili Amerikanci, šest Rusi, dva Japanci i jedan Evropljani.

U ovakvoj podeli zaduženja, Rusija se ne libi da ukaže do kakvih bi tragičnih posledica moglo da dođe ukoliko ruski astronauti zaista napuste stanicu, jednom zauvek. Bivši šef Roskosmosa, Dmitrij Rogozin, čovek koji mnogo ne bira reči, podseća da se svemirska stanica može držati na orbiti isključivo motorima Progresa, ruskih teretnih brodova pričvršćenih za neku od ulaznih kapija stanice: “Bez nas, postoji realna mogućnost da stanica teška 500 tona padne na Indiju ili Kinu. Uz to, stanica ne leti iznad Rusije, nama ne preti nikakva opasnost. Da li je Zapad spreman da preuzme odgovornost za eventualne posledice?”

Ipak, teško je verovati da Putin namerava da napusti ISS samo zato da bi ostatak sveta ucenjivao katastrofičnim scenarijima. S kojim onda ciljem Putin želi da napusti međunarodnu svemirsku stanicu, i pored činjenice da je Rusija u nju već uložila milijarde rubalja? Teško je zamisliti da će Rusija, usred rata u Ukrajini i međunarodnih sankcija, uspeti da za kratko vreme na nekom drugom mestu replicira uslove koje već ima. Nova stanica traži ogromna finansijska sredstva i vrhunsku tehnologiju, od koje je Rusija već mesecima odsečena. Uz to, Rusija je u poslednje vreme popuno izgubila imidž kosmičke velesile i, ako se izuzmu letovi do svemirske stanice i nazad, odavno nije imala neki istraživački poduhvat u kosmosu kojim bi mogla da se pohvali. Napredak Ruske kosmičke tehnike toliko je spor da bi Gagarin, da je kojim slučajem živ, s lakoćom seo za komande “sojuza” i sam sebe ispalio u kosmos, ništa se tu radikalno nije promenilo još od vremena Sputnjika, Koroljeva i Lajke.

KOJA KORIST OD STANICE

Putin kaže da će se Rusija okrenuti sopstvenoj orbitalnoj stanici i sopstvenom kosmičkom programu. Ali, čemu orbitalne stanice uopšte služe? Pre svega, to su laboratorije koje omogućavaju izučavanje dugotrajnog dejstva nulte gravitacije na ljudski organizam. Sve dok potpuno ne razumemo taj uticaj i ne budemo znali kako da se borimo sa najčešćim negativnim posledicama tog uticaja, kao što su osteoporoza, gubitak tonusa i mišićne mase, ne treba ni pomišljati na let do Marsa koji bi, samo u jednom pravcu, trajao bar šest meseci.

S druge strane, nulta gravitacija omogućava eksperimente s egzotičnim materijalima koje je u zemaljskim uslovima praktično nemoguće kreirati, jer se njihove komponente, usled različite gustine, teško ili nikako ne mešaju. Ovakvi materijali su, na primer, optički kablovi veoma visoke prozirnosti (samim tim i minimalne svetlosne apsorpcije), neke metalne legure, ultratanki i laki materijali na bazi grafena i slično.

Ruski astronauti već imaju uslove da se svim tim bave na postojećoj svemirskoj stanici. Ne može se reći da im tu manjka prostora, niti da su izloženi šikaniranju ostatka posade zbog “trodnevne specijalne ratne operacije” u Ukrajini koja traje već mesecima. Naprotiv, ruski astronauti su u više navrata pokazali da ih nimalo ne brine šta o njima misle kolege iz drugih zemalja. Nedavno su tako u orbiti proslavili pad Lisičanska u ruske ruke, sa sve zastavicama dve samoproklamovane ruske republike. NASA je osudila ovaj čisto politički gest, podsećajući da je ISS nastao kao plod međunarodne saradnje brojnih država u cilju napretka nauke i tehnike u miroljubive svrhe.

POLITIKA U KOSMOSU

Ovo nije bio prvi politički incident takve vrste u kosmosu. U novembru je Rusija projektilom sa Zemlje uništila jedan ugašeni telekomunikacioni satelit pretvorivši ga u oblak od oko 1500 krhotina, od kojih su se neke našle direktno na putanji ISS. Bio je to prilično bezobziran gest, jer su se u opasnosti našli i ruski i američki astronauti. Nekoliko sati nakon detonacije i jedni i drugi krili su se po hodnicima svemirske stanice, pokušavajući da nađu sigurno mesto od potencijalnih šrapnela.

To ipak ne znači da je rat u Ukrajini potpuno prekinuo kontakte ruskih i američkih astronauta na orbitalnoj stanici. Nedavna promena komandanta orbitalne stanice, kada je dužnost od svog ruskog kolege Škaplerova preuzeo Amerikanac Maršburn, bila je i prilika da se prozbori neka birana reč i podseti da astronauti nisu učesnici u ratu. Škaplerov je rekao da “mi na Zemlji imamo svoje probleme, ali smo zato u orbiti jedna posada, jedna porodica”, izrazivši uverenje da će Maršburn biti dobar komandant na dobrobit obe strane.

BOLJE JE ZAJEDNO

Put do ROSS-a za Rusiju ne­-će biti nimalo lak, pre svega usled razgranatih i sveobuhvat­nih sankcija koje pogađaju sve segmente ruske industrije. Kako kaže Jurij Borisov, iskušenja su ogromna: “Zadatak moj i mojih kolega nije da sedimo i čekamo neka bolja vremena. Moramo odmah da nađemo rešenja da svojoj državi isporučimo kosmičke servise koji su joj potrebni, bez obzira da li se radi o telekomunikacijama, geološkim istraživanjima, meteorologiji ili navigaciji.

Šta će onda nova orbitalna stanice doneti Rusima kao njenim jedinim vlasnicima? U naučnom smislu, ne mnogo više u odnosu na ono što već imaju, ali im zato u političkom smislu donosi samostalnost. Jer, ISS već ima vrhunsku opremu i još bolje uslove za bavljenje naučnim radom. Rusi će potrošiti barem deceniju da bi imali delić mogućnosti koje imaju već danas. Tačno je da će ruskim “otcepljenjem” zapadne zemlje ostati bez mogućnosti da na ISS lete ruskim “sojuzima”, ali taj element teško da više ima bilo kakvu težinu, jer u današnje vreme Amerikanci imaju više načina da dolete do ISS bez ikakve ruske pomoći. Ukratko, mogućnost da Rusi svojom odlukom o povlačenju naude zemljama sa kojima su do juče zajednički eksploatisali ISS, ravna je nuli.

Zapad svoje opcije tek treba da istraži, sasvim je moguće da ih ruska odluka u tom pogledu dodatno požuri. Neki preliminarni potezi već su povučeni, NASA je već dodelila novac kompanijama koje treba da izađu sa pretprojektom buduće kosmičke naseobine. Tu su “Blue Origin” (iza kojeg stoji vlasnik “Amazona” Džef Bezos), “Nanoreks” u partnerstvu sa “Lokid Martinom”, “Nortrop Gruman” i “Aksiom Spejs”, koji ima ambiciozan plan da u orbitu pošalje sopstvenu orbitalnu stanicu. Ono što brine Amerikance jeste činjenica da će ISS možda otići u penziju pre nego što nova stanica bude bila na raspolaganju. Nastao bi period u kome Amerikanci jednostavno ne bi imali svoje boravište u kosmosu.

Sa druge strane, Kinezi već uveliko teraju po svom, oni su nedavno lansirali drugi modul svoje orbitalne stanice, tamo stalno neko živi i radi i reklo bi se da im ide sasvim dobro. Za razliku od Amerikanaca i Rusa, oni su svoji na svome i mogu svoju orbitalnu stanicu da koriste onako kako žele, i u vojne i u mirnodopske svrhe.

BEZ “SVEMIRSKOG” RATA, ZA SADA

Za sada je najmanje verovatna opcija da će nova ruska orbitalna stanica biti još jedan ratni poligon, ovoga puta u kosmosu. Sadašnja ISS ima mirnodopski karakter i nijedna od nacija nema pravo da stanicu koristi za vojne svrhe (osmatranje i špijuniranje, testiranje egzotičnog naoružanja i slično). Onog trenutka kada Putin bude “seo” u svoju orbitalnu stanicu, sva ograničenja padaju u vodu – Rusi ni ovako nikome ne polažu račune, a kamoli u kosmosu.

Razloga za brigu ima dosta: za Putinovog vakta, Roskosmos nije imao takoreći nijedan značajan naučnoistraživački poduhvat u kosmosu. Njegov bivši šef, Dmitrij Rogozin, više vremena je trošio na promovisanje ekstremno nacionalističkih ciljeva ruske invazije na Ukrajinu. Jedno vreme je i otvoreno pretio odlaskom Rusa sa ISS ukoliko Amerika ne ukine sankcije protiv dve ruske firme optužene za trgovinu oružjem. Rogozin je, inače, poznat i kao veliki poštovalac “lika i dela” Radovana Karadžića i Ratka Mladića, otvoreno se zalaže za njihovo izbavljenje iz haških tamnica gde “robijaju za tuđe grehe”, naročito ističući svoje česte susrete s njima od 1994. do 1996. godine. Još bizarnije zvuči Rogozinov apel da Rusija zabrani Amerikancima da istražuju Veneru, jer je “Venera ruska planeta”. Tačno je da su ruske sonde zabeležile do sada jedina uspešna spuštanja na usijanu površinu Venere, ali sve kosmičke konvencije polaze od činjenice da su sva nebeska tela dobro čitavog čovečanstva koje nijedna država ne sme da prisvoji.

U tom politikantstvu Rogozin je bio toliko revnostan da je potpuno zaboravio na svoj osnovi posao, pa ga je Putin nedavno smenio (što Rogozinu ne smeta da i dalje, skoro svakodnevno, svojim zapaljivim rečnikom pomera granice pristojnosti koje je sam sebi postavio). Ipak, Putin ništa ne radi naprečac, pa i sada neki plan sigurno mora da postoji. Kada se zna koliko je Putin opsednut, kako sam kaže, “projektilima koji dolaze niotkud i od kojih nema odbrane”, koliko ga tek impresioniraju savremeno naoružanje i vojna tehnologija uopšte. A kada se na to doda skoro potpuna ravnodušnost prema mirnodopskim naučnim dostignućima, ne može se sasvim odbaciti ni mogućnost postepene militarizacije kosmosa, još jedne trke u naoružavanju koju Putin ne može da dobije, ali zato dobro dođe da zakomplikuje ionako već komplikovane stvari na Zemlji. Nekada je to bilo nezamislivo, ali sada više nije. Naravno, niko ne treba da očekuje još jednu “Zvezdu smrti”. Ni ona fiktivna, iz Ratova zvezda, nikada nije bila završena, pa neće ni ova. Ali samo Putin zna šta mu je krajnji naum, i ako je zaista rešio da militarizuje Zemljinu orbitu, teško će ga u tome sprečiti konfuzna međunarodna zajednica, koju više brine sezona grejanja od zemaljske i kosmičke pravde.

Nama ostaje samo da se nadamo da se najmračniji scenario “raspada” Međunarodne svemirske stanice ipak neće realizovati, i da će ukrajinski rat biti završen mnogo pre nego što kucne čas da Rusi napuste međunarodnu saradnju i ISS. Jer, i pored konstantno zategnutih odnosa između Amerike i Rusije i retorike koja je manje ili više zapaljiva, obe strane su, kroz istoriju, imale dovoljno sluha da jedna drugoj pruže ruku, na Zemlji i u kosmosu, i tako doprinesu svetskom miru. Setimo se misije Apolo–Sojuz, zajedničkog leta američkih i sovjetskih astronauta iz 1975. godine, pa onda letova “spejs šatla” na nekadašnju rusku orbitalnu stanicu “Mir”, sve do najnovije saradnje na ISS. Bila su to vremena kada nam se činilo da se rađa jedno novo doba mira, prosperiteta, uzajamnog poštovanja i saradnje. Ali, nažalost, ta vremena su izgleda prošla.

Zato ne čudi što i sve veći broj Amerikanaca na ISS gleda kao na nepotreban okov oko nogu. Ugledni astronom Džonatan Mekdauel smatra da nas svako dalje ulaganje novca u svemirsku stanicu udaljava od istinskog napretka: “Ako svemirska stanica nije potrebna Rusima, onda nije potrebna ni nama. Pustimo Ruse da naprave nešto za sebe, a mi se okrenimo nečemu mnogo ambicioznijem kao što je ‘Gejtvej’, baza u Mesečevoj orbiti ili na njegovoj površini. To bi, nesporno, bio korak napred, ka Marsu i još dalje”, kaže on.