Da li će Kina preduzeti “specijalnu vojnu operaciju” na Tajvanu, po ugledu na rusku u Ukrajini? To je američki predsednik Bajden označio kao “mogući scenario”. Ako Sjedinjene Države ne preduzmu ništa, “to bi moglo da se shvati kao naša slabost”.

Kineska filozofija je drugačija. Politički ekspert Jang Setun smatra da Kina, kao i ranije, insistira na mirnom ujedinjenju. Pozivi kineskih političkih i vojnih jastrebova o oružanom ujedinjenju zvuče gromko, ali ne odražavaju stvarno raspoloženje centralnog rukovodstva. Ako je moguće blokirati Tajvan, zašto slati trupe na ostrvo?

To je u tradiciji kineske filozofije rata: “Najbolja je pobeda bez borbe”. Uopšte uzevši, u ratu je svrsishodnije pokoriti zemlju netaknutu, nego je prethodno razoriti. Bolje je neprijateljsku vojsku naterati na predaju bez borbe, nego je uništiti – tako je Sun Cu pisao pre dve i po hiljade godina.

Ovih principa se pridržavao i revolucionar Mao Cetung u građanskom ratu protiv Čang Kajšeka. Masovno je upotrebljavao “zlatne metke”, to jest korupciju, da privoli milionske jedinice Čang Kajšeka na predaju. Peking i drugi veliki gradovi oslobođeni su bez ispaljenog metka.

Istorija se ne ponavlja, ali je danas malo verovatno da bi Kina reskirala da u nekom eventualnom ratu razori i uništi Tajvan. Više decenija Kina se uzdržavala od pokušaja da Tajvan osvoji silom, ali je zadržala pretnju da takva opcija ipak postoji. Peking je više sklon da primenjuje postepen i stalan pritisak sa ciljem ujedinjenja, nego da preduzme riskantnu vojnu akciju.

Kineski analitičari ocenjuju da je u sadašnjem nadmetanju sa SAD u pitanju dostojanstvo zemlje, ali su, što je mnogo važnije, prisutni i konkretni strateški interesi. Pri tome, za Peking je karakteristično da se pridržava “strateškog strpljenja”, tako da posle manevara ne planira konkretnu ratnu opciju. Tog strateškog strpljenja Kina se pridržavala i tokom nereda u Hong Kongu 2019. godine kada nije reagovala silom, ali je u krajnjoj liniji učvrstila svoj uticaj.

NENSI JE ODIGRALA SVOJE

Predsedavajuća Predstavničkog doma SAD Nensi Pelosi bila je na Tajvanu i ta predstava je završena. Kina je reagovala vojnim manevrima bez presedana. Ostrvo je bilo opkoljeno za svih strana, korišćena je bojeva municija, rakete sa konvencionalnim punjenjem letetele su iznad ostrva, a kineska mornarica i avijacija ušle su više puta u zonu od 12 milja od ostrva. Bio je to jasan signal da Kina može da zatvori vazdušni i pomorski prostor Tajvana kad god to odluči.

Peking je doneo niz diplomatskih, ekonomskih i vojnih sankcija prema SAD. Njeni vojni manevri protumačeni su kao generalna proba pred premijeru koju svi žele da izbegnu.

Za Kinu “crvenu liniju” ne predstavlja, međutim, da li je Pelosi posetila Tajvan ili ne, već da li se SAD i dalje pridržava pricipa jedne Kine. Poseta signalizuje dalje pogoršanje ionko slabog političkog poverenja između Kine i Amerike.

Peking procenjuje da SAD napuštaju politiku jedne Kine. To ozbiljno ugrožava ionako loše političke odnose dveju supersila. Upućen je niz protestnih nota Beloj kući, ali i zapadnoevropskim zemljama koje su od Kine zahtevale da ne menja silom postojeći status kvo oko Tajvana, podvlačeći pritom da će se pridržavati politike jedne Kine “tamo gde je to moguće”.

Zaoštravanje dolazi samo nekoliko meseci uoči partijskog kongresa u Pekingu, na kome se očekuje da Si Đinping ponovo bude izabran za partijskog lidera. To kineskog vođu dovodi u situaciju da mora da pokaže istovremeno i odlučnost i smirenost. U Vašingtonu procenjuju da bi on sa novim mandatom mogao da zauzme oštriji stav. Drugim rečima, to bi dodatno pogoršalo odnose sa Amerikom.

Prema pisanju kineskog “Global tajmsa”, koji sve više postaje glasilo kineskih jastrebova, kineske generacije su dugo živele u uslovima mira, kao da su zaboravile da i rat postoji. Sada, međutim, “Global tajms” piše da “nema potrebe da se povede rat sa SAD pošto nije u skladu sa nacionalnom strategijom”, iako je poseta Nensi Pelosi snažno iritirala kinesko javno mnenje koje zahteva da se ubrza proces ujedinjenja. “Konačno rešenje Tajvanskog pitanja sada je samo pitanje vremena u narednih nekoliko godina. Situacija je ušla u novu fazu: SAD su učinile opasan korak napred, što zahteva da Kina uradi dva koraka napred. Status kvo je promenjen. Svaka iluzija da Amerika poštuje principe jedne Kine je isparila. Tri kominikea koja su regulisala odnose Kine i SAD, za Vašington sada predstavljaju obično parče papira”.

KLIMAVI STATUS KVO

Bizmark je svojevremeno rekao za svoje protivnike da ga ne interesuju njihove namere, već mogućnosti.

Sjedinjene Američke Države i Kina u svojim rukama drže najvažnije poluge svetske privrede. Njihova međusobna trgovina premašuje 700 milijardi dolara godišnje. Ako se bruto nacionalni dohodak računa na klasičan način, SAD su još uvek u maloj prednosti, ali ako se uzme u obzir paritet kupovne moći, onda je Kina prevazišla Ameriku još pre šest godina. U svakom slučaju, moć svake od ovih dveju supersila je ogromna, a njihovu međusobnu konkurenciju teško je obuzdati.

Suparništvo dveju zemalja je posebno evidentno u vojnoj sferi. Za poslednjih deset godina, kineski vojni rashodi povećani su šest puta i danas su prešli 228 milijardi dolara godišnje. SAD su na prvom mestu sa 597 milijardi dolara. Si Đinping je nedavno rekao da je “sa vojne tačke gledišta, u Kini ranije bilo više patriotskog duha, a manje čelika. Ali sada raspolažemo i velikom količinom čelika”.

SAD su orijentisane na dugoročnu borbu sa Kinom i nastavljaju sa stvaranjem antikineske koalicije sa različitim državama. Kina je jedina država u savremenom svetu koja može da ugrozi vodeću poziciju Amerike. Kina je za Ameriku glavni konkurent i to se u Vašingtonu ne krije. Neće dozvoliti da umesto Pax Americana dođe do Pax Sinica. O tome je nedavno govorio državni sekretar Entoni Blinken, čiji su govor eksperti nazvali “velikom strategijom predsednika Bajdena prema Kini”.

Sadašnja situacija klimavog statusa kvo se može promeniti ako SAD odluče da Tajvan tretiraju kao svoju stratešku bazu, koja se nikada ne sme ujediniti sa kontinentalnom Kinom. Peking u toj situaciji može da krene u vojnu akciju iz straha da mora odmah da deluje ili da se pomiri da će Tajavan zauvek biti izgubljen.

U toj velikoj šahovskoj partiji Tajvan je pion na tabli, ali i pioni nekada mogu da postanu kraljice ako iskoriste šansu. Separatistička vlada na Tajvanu očekivala je od posete Nensi Pelosi da SAD javno podrži njene planove, dok je Vašington u tome video priliku da podmetne nove prepreke kineskoj ambiciji.

Situacija je promenjena. Pri kraju prošlog veka, vojni budžet Tajvana bio je veći od kineskog. Danas je kineski 22 puta veći od tajvanskog. Tajvanski izvoz u Kinu tada je iznosio samo trećinu od jednog procenta tajvanskog ukupnog izvoza. Danas, 33 odsto odlazi u Kinu, ukupna razmena je gotovo 280 milijardi dolara i mnogo je veća nego trgovina Kine sa Rusijom, na primer. Dva miliona Tajvanaca živi i radi u Kini, gde imaju sto hiljada firmi i potpuno su u pravima izjednačeni sa ostalim Kinezima. Kineske sankcije mogle bi ozbiljno da pogode privredu Tajvana, ali je Peking veoma oprezan u tome. Za sada su ekonomske protivmere ograničene na uvoz nekih vrsta voća, ribe i prirodnog peska.

CASUS BELLI– ČIPOVI I POLUPROVODNICI

Tajvan je najveći svetski proizvođač poluprovodnika i mikročipova. Ta industrija se ubrzano razvija uprkos zategnutosti u regionu. Tajvanski čipovi su neizostavni za najveći deo elektronike, uključujući mobilne telefone, kompjutere, vozila, avione, rakete, čak i sisteme veštačke inteligencije. Bez njih njje moguć dalji tehnološki napredak. Kompanije sa Tajvana snabdevaju 60 odsto svetskih potreba, a u SAD obezbeđuju Epl i druge kompanije sa gotovo 90 odsto poteba. Kina proizvodi svega pet odsto takvih čipova i takođe ih uvozi iz Tajvana i delom iz Južne Koreje, koja podmiruje 15 odsto svetskih potreba. Trećeg igrača u ovoj utakmici nema.

Neki stručnjaci tvrde da su mikročipovi sa Tajvana jedna od glavnih motivacija Vašingtona da brani Tajvan od ujedinjenja sa Kine. Neki idu tako daleko da razmišljaju o čipovima kao povodu za rat sa Kinom. Ali, Kina ne namerava da seče granu na kojoj sedi: zašto bi uništila proizvodnju bez koje nema ni njenog napretka?

Tako mikročipovi i poluprovodnici pokazuju, kao i sve u svetu, svoju protivrečnost: mogu da budu povod za rat, a mogu da budu i zaštita od rata.