Kad bih razmišljao o svom detinjstvu, posebno o svom ocu, setio bih se njega, jer mi je on pričao dosta toga o čemu dotle nisam imao pojma. Mislio sam da je zaboravljen, jer je bio relativno neuspeo pesnik, a onda sam slučajno video da jedna ulica u Beogradu nosi njegovo ime. Slobodan Lala Berberski bio je iz Zrenjanina – tada Velikog Bečkereka, pa Petrovgrada – kao i ja, ali pre rata se nismo upoznali, on je završio gimnaziju pre nego što sam se ja upisao. Prišao mi je posle rata da mi priča o mom ocu.

Lala je bio Ciganin. Reč Rom kao dete nisam poznavao. Upravo je on uspeo da u jugoslovenskoj javnosti sprovede da se taj naziv za njegov narod više ne koristi, nego da se kaže Rom. Ali to je bilo nekoliko godina posle našeg prvog razgovora.

U idili, u kojoj sam živeo kao dete nemajući pojma koliko je lažna, uopšte nisam znao da je biti Jevrejin, kao ja, ili Ciganin, kao on, nezdravo, da će uskoro čak biti opasno po život. Ulicama je ponekad prolazio priznati ciganski predstavnik i vođa sa titulom “ciganski kralj” u živopisnoj nošnji, nosio je veliki štap ukrašen zvečkama. U gradu je bilo nekoliko intelektualaca ciganskog porekla, dosta imućnih prodavaca stoke, pre svega konja, ali i sirotinje koja se bavila najgorim poslovima kao što je čišćenje nužnika, septičkih jama koje smo zvali “senkgrub”. Grad tada nije imao kanalizaciju.

SKOJEVAC, STUDENT PRAVA, PRVOBORAC

Ne mogu da nađem pouzdane podatke o porodičnom poreklu Lale Berberskog, oslanjam se na sećanje na ono što mi je govorio, a znatno kasnije na ono što mi je o njemu pričao Rajko Đurić.

Bio je odličan đak, predsednik centralne literarne sekcije srednjoškolaca u našem gradu, zauzimao i neko mesto u rukovodstvu Kraljevini odanog omladinskog saveza Sokol, ali to je bila maska; zapravo je bio u mesnom rukovodstvu SKOJ-a (Savez komunističke omladine Jugoslavije) i Komunističke partije. Ne znam da li je komunista postao zato što je bio načitan, a to mi se čini verovatnijim, ili što se obrazovao, jer je Lenjinovo uputstvo glasilo: učiti, učiti, učiti. Pred sam Drugi svetski rat upisao je prava u Beogradu, i odmah se priključio narodnooslobilačkoj borbi. Kada smo se upoznali, imao je, dakle, autoritet prvoborca.

Lala me je pronašao da bi mi ispričao šta je znao o mom ocu. Rekao mi je da je ilegalni Mesni komitet raspravljao o njemu, da su razmišljali da li da mu otvoreno priđu i ponude da bude simpatizer sa izgledom da ga jednog dana prime u tada zabranjenu partiju. Tata je bio ugledan lekar. Kupovao je levičarsku literaturu, bio pretplaćen i na jedan ilustrovani časopis iz Sovjetskog Saveza, u raznim razgovorima je zastupao ideje o pravima radničke klase, posebno u zdravstvu. Većinski je odlučeno da mu se ipak ne priđe, jer su, reče Lala Berberski, smatrali da je “isuviše brbljiv”, da bi se nehotice “negde izlanuo”. Čudna saznanja o obožavanom, ubijenom ocu.

OD KLASNOG DO RASNOG PITANJA

Cigane su nacisti hapsili, mučili, uništavali baš kao i Jevreje. Kada smo posle rata pričali o tome, energično je naglašavao da je teorija o rasama nacistička, nikakve rase ne postoje, položaj Cigana nije nacionalno i rasno, nego čisto klasno pitanje. To je bilo krajem četrdesetih godina, a dve decenije posle toga okrenuo je list: 1967. pokrenuo je akciju “Rom traži svoje mesto pod suncem”; u Londonu je 1971. učestvovao u osnivanju Svetske organizacije Roma i postao njen prvi predsednik.

Lala Berberski je odmah posle rata jednu za drugom objavljivao knjige poezije. Ko bi odbio zbirku prvoborcu? Bio je, kako se tada govorilo, zastupnik socijalnih i revolucionarnih tema, prevedeno na naš današnji jezik, frazirao je u duhu socrealističkog imperativa, a to nije nailazilo na bilo kakav odjek u književnim krugovima. Uzalud sam pokušavao da bar antikvarno nađem neku njegovu knjigu, nigde nijedne ponude.

Ja ne znam šta je suštinski doprinelo tome da svu svoju energiju okrene od izgradnje Jugoslavije i komunizma ka priznanju Roma kao naroda. Da li zato što se razočarao kao pesnik, ili zato što je uvideo da su uprkos svoj ravnopravnosti i u mladoj socijalističkoj zemlji Cigani ostali Cigani? Tek, njegov doprinos unapređenju položaja Roma u SFRJ bio je veliki.

ULICA SLOBODANA LALE BERBERSKOG

Dugo se nisam setio Lale. Kada sam pre nekoliko dana na mapi Beograda tražio neku drugu adresu, posle mnogo decenija ponovo sam naleteo na njegovo ime. Onda sam ga ukucao na Guglu i pojavili su se brojni oglasi u vezi s kupoprodajom stanova u dugačkoj Ulici Slobodana Lale Berberskog koja se proteže paralelno sa auto-putem u pravcu juga, ali ni reči o tome ko je on bio i čime je zaslužio ulicu u Beogradu.

Gle čuda, pomislio bi neko, zaboravljen je kao pesnik, ali ulicu ima. Nije čudo, ja, na primer, stanujem u Ulici Triše Kaclerovića, a ko zna ko je bio drug Triša i koga to uopšte zanima? A bio je, red je da se to na ovom mestu ipak kaže, advokat, jedan od osnivača Komunističke partije Jugoslavije i njen prvi generalni sekretar, ali kad se upoznao sa istinom o Sovjetskom Savezu, povukao se iz političkog života i zahvaljujući tome bio jedini generalni sekretar KPJ pre Tita koji nije ubijen. Čudo je što i dalje jedna ulica u Beogradu nosi ime komuniste Triše i nije vraćen makar stari naziv “Pop Taškova”, mada je i pop Taško imao veze sa komunistima.

MI SMO LJUDI CIGANI

Donekle sličan razvojni put kao Berberski imao je moj pokojni prijatelj Rajko Đurić. Rođen 1947, sa 25 godina postao je novinar lista “Politika”, a ubrzo, tako mlad i obrazovan, glavni urednik “Kulturnog dodatka”. Sebe je video kao srpskog pisca i književnog kritičara sa interesovanjem za svoje romsko poreklo, ali tada ne više od toga.

Kao ubeđeni pacifista došao je u sukob sa idejama Slobodana Miloševića, 1991. pobegao u Nemačku i potpuno se okrenuo romskom pitanju. Kao i Lala Berberski, postao je predsednik Svetske organizacije Roma od 1990. do 2000. godine, a posle toga generalni sekretar Međunarodnog PEN centra Sintija i Roma.

Često smo se sretali, pa sam mu jednom prilikom rekao: “Što ste navalili da se zovete po pojedinim ciganskim plemenima, zašto lepo ne kažete da ste Cigani i ponosni na to? Jer ako insistiraš da se stalno govori Sinti i Romi, meni se čini da je to kao kada bi se Jevreji stideli da kažu da su Jevreji, pa tražili da ih zovu Sefardi i Aškenazi.” On se nasmejao: “Dajem ti službeno odobrenje da ti kažeš Cigani.”

Naravno da to nije tako jednostavno. Najbolje objašnjenje dao je baš Rajko u svojoj Istoriji Roma. On je takođe radio i na standardizaciji romskog jezika napisavši prvu njegovu gramatiku. Taj jezik, koji nazivaju romani, ali se često koristi i termin romanes, poreklo vodi od sanskrita, jednog od najstarijih svetskih jezika, zapravo majke današnjih jezika Evrope i severne Amerike, ali otkada su neka plemena iz stare Indije stigla u Evropu izvorni se jezik mešao sa domaćim jezicima, nastale su velike razlike, a uvođenje zajedničkog književnog jezika je zasluga pre svega i Rajka Đurića. O tome gde Cigani sebe nazivaju Romima, gde Sintijima ili Žitanima ili Manušima ovde nećemo raspredati.

NACISTIČKA ZBRKA

Prezir prema Ciganima se pod vladavinom nacionalsocijalizma pretvorio u mržnju. Hitler je naredio njihovo istrebljenje. Holokaust nad njima vršen je jednako posvećeno kao nad Jevrejima. Sinti i Romi na svom jeziku koriste reč “porajmos”, kao što se među Jevrejima istrebljenje svog naroda naziva “šoa”.

A Hitler i njegovi sledbenici su bili sve pobrkali. Reč “arya”, koja izvorno na sanskritu znači plemeniti, odnosila se na najbitniji stari centralnoazijski narod. Plemena koja su se odvojila i stigla u Evropu, pojednostavljeno rečeno Cigani, Romi, jedini su pravi arijevci na našim meridijanima. Nemci to svakako nisu. Ali upotreba pojma da su arijevci oni koji to zapravo nisu, ne daj bože Jevreji ili Cigani, odomaćio se iako je pogrešan.

Isto tako pogrešno je bilo što je Hitler svastiku – krst sa kukama, kukasti krst – preuzeo kao znak svoje ideologije, partije, pa i države, jer je mislio da je on nordijski, pragermanski simbol. Bilo je, naime, takvih krstova na severu Evrope. Međutim, svastika je preko 4000 godina star znak budističkih, hinduističkih i gajinističkih religija, za mnoge od njih svetinja kao razni oblici krsta za hrišćane. Kukasti krst se javlja na mnogim prastarim spomenicima.

POSEBAN TRETMAN ZA POSEBNE ŽRTVE

Odluku o likvidaciji svih Cigana doneo je Himler tek 1943, iako su oni masovno ubijani i pre toga. U Aušvicu je odsek B II c bio određen za Cigane, pa je nazvan “ciganskim logorom”. Prvi ciganski zatvorenici deportovani su u njega februara 1943, a ukinut je avgusta 1944. U njemu je bilo ukupno 22.600 osoba, od kojih je život izgubilo više od 19.300, većinom od gladi i bolesti, samo delom zbog medicinskih eksperimenata, ili ih je Mengele lično ubijao da bi “nešto ispitao na lešu”. Organizovanog masovnog ubijanja tu nije bilo, ali takav procenat žrtava nigde drugde nije zabeležen.

U “ciganski logor” su zatvarane čitave porodice, muževi su ostajali sa svojim ženama i decom u istim barakama, zadržavali su svoju odeću, nisu morali da se šišaju, niko od njih nije odvođen na rad, što je neobično jer nigde drugde u nacističkim logorima nije bilo tako. Čini se, iako to tako nigde nije pismeno utvrđeno ili sačuvano, da je takav odnos zahtevao zloglasni doktor Mengele, jer je odatle uzimao žrtve za svoje eksperimente.

BRAĆA PO SMRTI

Posebno navodim taj slučaj jer se o jezivoj sudbini Roma manje govori nego o Jevrejima, a ubijano ih je mnogo, mnogo više nego u tom jednom logoru, samo što o ukupnom broju nema takvih procena kao kod Jevreja koji se hvataju za reči Ajhmana da ih je ubijeno 6 miliona. Jednom sam rekao da je to zbog toga što “Jevreji imaju svoj lobi”, a Romi ne. Mislim da sam se izrazio neprimereno, ali jednostavno je tačno da po pitanju Holokausta mnogo čini država Izrael i da su jevrejske organizacije mnogo moćnije, glasnije, pre svega i finansijski jače od romskih. Gde sam mogao, ja sam to uvek naglašavao.

U Berlinu od oktobra 2012. stoji spomenik romskim žrtvama, projektovao ga je izraelski umetnik Dani Karavan. Mislim da je to lep podatak. Nije, naravno, zadatak jevrejskih organizacija da pominju Rome kao “braću po smrti”, ali bi to bilo ispravno. Zajedno, bolje rečeno istovremeno, predstavnici Jevreja i Roma se pojavljuju samo na skupovima svečanih pomena pred spomenicima žrtvama fašizma i nacizma. Rome svakako neće zaboraviti u planiranom Memorijalnom centru Staro sajmište.

Jevrejske organizacije naglašavaju da Jevreja u svetu ima 0,2 odsto, ali da je 20 odsto nosilaca Nobelove nagrade jevrejskog porekla. Nobelovaca ciganskog porekla nema, ali mnogo njih je slavnije od većine nosilaca Nobelove nagrade. Razni, manje ili više ne/pouzdani izvori na Guglu među njih ubrajaju, na primer, Pikasa, Čarlija Čaplina, Elvisa Prislija, Fridu Kalo, Đanga Rajnhardta, Jula Brinera… Ponekog će zbuniti što je na listi slavnih Cigana i Bil Klinton, samo što to nije bivši predsednik SAD, nego jedan čovek u Engleskoj rođen 1906.

Istorija Jevreja dobro je poznata. O poreklu plemena koja su stigla iz Azije u Evropu i nazvana Ciganima ima mnogo teorija. Dobro je bar ponešto na tu temu znati kada se danas govori o antifašizmu, kada se olako iscrtavaju grafiti sa kukastim krstovima, a da glupaci koji to čine pojma nemaju šta izvorno simboliše taj znak. Što reče Gete: “Siva je, prijatelju dragi, teorija sva, ali zeleno zlatno drveće života.” Akcenat treba da bude na pijetetu prema žrtvama, i to jednako prema Jevrejima i Romima.

Prilikom svakog pomena žrtvama Srbija bi mogla sa izvesnim ponosom da se seća da su njeni građani bili Slobodan Lala Berberski i Rajko Đurić. Nije dovoljno kada neka ulica dobije nečije ime. Sećanje na takve ličnosti povodom godišnjica, proslava i na časovima istorije bilo bi logično, trebalo bi da bude obavezno.