Petak 13. 08. 2021, Brioni, Kralj Lir

Ispostavilo se – poslednja predstava. Sad i nikad više, posle 21 godine igranja.

Kralj Rade (Šerbedžija) u jednom trenutku, u gnevu, razočaran, besan na sebe i ljut na Gonerilu i Reganu, sa gestom Evo, uzmite mi i nju, sve mi uzmite!, trga košulju i pritom mu se jedno zlatno dugme otkida, leti i sleće na metar-dva od prvog reda klupa i nas na njima. Setim se čuvene rečenice iz Maratonaca: “Ostali samo dugmići”, a onda mi sine kako je kostime radila Jagoda Buić i da, bez šale, valja upamtiti gde se dugme sakrilo među šljunkom, u pauzi ga naći i vratiti ekipi za naredne predstave.

Vragolan sa levog ramena, međutim, šapuće mi kako bi to bio baš zgodan suvenir, neka vrsta borhesovskog hronira, veze sa tim trenutkom, sa razigranim akterima, pa i sa čitavim fantazmičnim putem kroz vreme do mitskog kralja i njegovog arogantnog, pa tragičnog nerazumevanja sopstvenog poroda. “To ne bi bilo lepo”, govori anđelak-poštenjačina sa desnog, “ovi ljudi su ti priredili doživljaj bez dileme pamtljiv sam po sebi, doživljaj kome ne trebaju kič podsetnici, a sem toga to je prisvajanje tuđeg. Sitnog, ali bitnog dela njihovog Dela.”

Poslušam anđela-puritanca, u pauzi skačem sa klupe, nalazim dugme, osetim da je masivno, teško, nikako obično i još zadovoljniji poštenom odlukom predajem ga lepoj razvodnici: “Ovo je kraljevo dugme. Još će mu trebati”, pokušavam da budem nonšalantno duhovit i ubedljiv. Devojka se zahvaljuje dok usmerava masu gledalaca na drugu scenu, a ja odlazeći registrujem i da je pomalo začuđena.

Po završetku predstave saznajemo od Radeta da je to poslednja predstava. Da nema više Lira. Da su i Lira i Ludu i Glostera i Kenta (kao najstarije) već umorile sve te stepenice, rampe, hodnici, platoi i nivoi… i konačno, kao da ga i sad čujem kako viče, pokušavajući da nadglasa zaglušujuće skandiranje: “I još samo da pojasnim Žiki – trebalo je da poslušaš onoga sa levog ramena. I ovi kostimi nas već smaraju! Neće nam više trebati!”

I, tu negde, pokaže se ozbiljnost potrebe za postojanjem i posedovanjem hronira.

Pokušavam, naime, da vratim film-sećanje na davnog dubrovačkog Lira Ljube Tadića. Međutim, sem bledog sećanja da je ta predstava postojala, da je igrana pod Minčetom, da su se neki suđajama nalik baba i deda, žitelji tog dela Starog grada sazdanog na strmopizdu, ubili od (meni nerazumljivo preteranog) smeha na moje pitanje: “Jel’ se ovuda ide na Minčetu?”, bezmalo ništa nije ostalo kao materijal za poređenje sa viđenim na Brionima.

Naime, Rade u nekim starim izjavama diže Ljubu među neprevaziđene tumače Kraljevog lika, smatrajući ga čak i najboljim u svetskim razmerama, i ja sad pokušavam da nađem na raznim mrežama i u virtuelnim arhivama, kada već ničeg nema u mreži sopstvene memorije, makar kakav podatak, končić-za-povući ne bih li rasparao povesmo davnih uspomena… Za sada, nigde ni frejmića, ni kadrića, ni spiskića, ni godinice… Sećam se Coleta (Stojana) Dečermića (Kent?), pa Đurđije Cvetić i Cvijete Mesić (nesigurno, ali recimo da su one bile starije kćeri), dok za Kordeliju imam sliku – nemam ton! Ime glumice beži kao zec. Ali čekaj… setio sam se tih očiju – Mirjana Vukojčić! Ko beše Luda? Možda – evo i to mi se javlja, ali samo kao, možda – Nikola Simić?!… Ma neće biti… to što imam kao sliku su njegovi Poš i Šandebiz…

Bila je to, dakle, JDP predstava, a u jednom Ljubinom razgovoru sa Ivanom Medenicom, u “Vremenu” (broj 744), u razgovoru posvećenom svim njegovim Lirevima (još i Novi Sad i Atelje) otkrivam da je tog dubrovačkog radio sa Paolom Mađelijem, što mi je (zašto baš taj podatak?) vratilo sliku scene kao ogromne skele podignute uz jedan zid tvrđave. Marina? Ne liči na nju. S kim sam ja, uopšte, bio na toj predstavi? Dve su pretpostavke… Ma, uostalom, ni one se više ne sećaju ni mene, ni Lira, niti ičega ma bilo to na ili pod Minčetom!

Sve u svemu, da mi je sada neko dugme sa Ljubine kraljevske odore da se za njega uhvatim, može biti da bi sve bilo mnogo jasnije i čitkije, ali kao što je poznato: da su babi muda, deda bi bila, što će reći: kako se u ovoj sredini vodilo računa o zvezdanim časovima… to pre mogu da se uhvatim za nešto drugo!

Međutim, važnija od mog hvatanja za hronir je surova stvarnost da nijedna buduća generacija neće moći da vidi ili da bar delimično doživi Ljubinog Lira, jer ni na jednom mediju sa pokretnim slikama ta predstava nije zapisana za budućnost. Kao da je neko verovao da je postojanje ove (budućnosti) u najmanju ruku – nepotrebno. Svetla sadašnjost je bila sama sebi dovoljna.

Za nepostojećim arhivom Dubrovačkih ljetnih igara ne vredi tragati. Arhiv Jugoslovenskog dramskog pozorišta je digitalizovan od današnjih dana do 2018!! Ostaje Muzej pozorišne umetnosti (MPUS) kao mogućnost da se nešto pronađe, mada sumnjam…

Ali, upornost se isplati! U Teatroslovu Muzeja primenjene umetnosti rešavam sve nepoznanice. Luda je bio Irfan Mensur!! Zle sestre su bile Đurđija Cvetić i Bosiljka Boci, a scenu je radio Todor Lalicki. Gloster je bio Marko Todorović, a sve se dešavalo 1979. Premijera na Dubrovačkim igrama u julu, repriza na Bitefu u septembru. Dokumentacija: 15 fotosa (dve su, ako ne i tri, čini mi se, greškom zalutale iz Žigonovog Hamleta). O novosadskom, Ljubišinom (Ristić) i Ljubinom Liru u MPUS, sem spiska učesnika, nema ništa, a o četvorosatnoj predstavi Tomija Janežića (“Vreme” br. 744), poslednjoj u Ljubinom životu, sem četiri prikaza u hemeroteci takođe – ništa. Nema glumca i njegove igre, ali ima utisaka o njemu i njoj. Bilo kakvi da su!

Srećom da je brionski Lir, Lenkin (Udovički) i Radetov, snimljen (mada, možda, samo petrovaradinski), pa se može porediti sa raznima iz mnogo bogatijih sredina. Zaključujem da stoji barabar, ako ne i ispred njih. Poslednji je (2018), recimo, onaj filmski Entonija Hopkinsa, ambijentalno osavremenjen (stara Kotova fraza Šekspir naš savremenik), fantastičan, ali sa svim prednostima drugog medija i udobnostima omogućenim i ostvarenim kamerom i montažom. Video sam i delove nekih predstava (znatno mlađih od brionske) gde pojedine scene deluju kao prepisane sa Briona… Itd., itd… No, sve su to vredni i pošteni stvaralački doživljaji ostvareni svaki za sebe i porediti ih, pa… čak je i besmisleno.

Zapravo, sve se svodi na uskraćenost/mogućnost ili ne da ih proživimo ili kao trenutak našeg trajanja ili tek kao nešto mitsko o čemu nam neko drugi priča ili piše kao o trenutku svoga (ne našeg!) života. Ovo drugo može, ako nema pouzdanih svedočanstava, da zaliči na obmanu. Naravno, i sopstveno nepouzdano sećanje može biti obmana, a najčešće to i jeste.

Obmana i slepilo su suština zbivanja i u Kralju Liru – drami o dva izigrana, obmanuta oca. Jedan je, zanet i uznet u nadmenosti, dozvolio da ga zaslepi jeftina laskava obmana dve od tri kćeri. Drugi će, prostodušno, naivno žmureći, nasesti na spletkarošku obmanu jednog od dva sina. Prvi će slepilo platiti ludilom. Drugi će, vođen slepim poverenjem, izgubiti oči. (Na trenutak mi se učinilo da je Saramago iz Lira razvio svoj čuveni roman.) Slepilo i ludilo su simbolički par, a i struktura likova je parna (par očeva, parovi dece, par odanih, par prognanih, par nevinih…). Zlo i dobro kao večni par. U Liru zlo pobeđuje i nema na kraju ove drame Fortinbrasa da probudi nadu. Nema nikoga ni da opominje ako neko možda nije shvatio poruke drame. Posle Lira ostaju praznina i mrak.

Zanimljiv je, zato, savremeni kontekst (bar uniformama i naoružanjem naglašen) u kome Lir nastaje na Brionima: Rat je (završen?), zemlja je podeljena, ko se bolje snašao u obmani – više je ućario, nevinost i vernost su prognane, razumni su oslepljeni, iznevereni oterani u ludilo.

A na kraju?

Smeh u gledalištu, jer se Ludi odvalio đon. Je li vredelo 21 godinu slepe i sluđene opominjati?