“Za mene je ovo dokaz da solidarnost još uvek postoji. Ne ulazeći u detalje konkretnog slučaja, mislim da je profesija privatnih izvršitelja u širokim narodnim masama percipirana kao ‘legalno razbojništvo’, u kome se ne mari za položaj onih koji su, na ovaj ili onaj način, došli pod udar ovog novog soja bezosećajnih činovnika. Oni, nažalost, svoj posao rade bez ikakve milosti ili brige za dalju sudbinu ‘žrtava’ postupka koji sprovode. Ovakav dehumanizovani odnos, po mom mišljenju, nije bio svojstven u ovolikoj meri dok je izvršenje bilo u nadležnosti suda. Akcijom građana i otkupom kuće, u slučaju Sokočanin, na neki način narod je ‘pobedio’ izvršitelje.”

Ovako razgovor za “Vreme”, u osvrtu na ovaj nesvakidašnji događaj, počinje prof. dr Goran Z. Golubović, akademik Razvojne akademije Srbije.

“VREME”: Ovo je pobeda običnih ljudi. To je dokaz da dobrota još postoji u ljudima, uvereni su Sokočani. Smatrate li da dobro u ljudima može češće da trijumfuje u ovim teškim vremenima?

GORAN Z. GOLUBOVIĆ: Može i treba. Stanislav Ježi Lec, najveći svetski aforističar, briljantno je rekao: “Budimo ljudi barem dotle dok nauka ne dokaže da smo nešto drugo”. Ljudskost je snažnija od okrutnih zakona, birokratije i mrtvih slova na papiru, koji često uzimaju i ljudske duše i živote. Ne zaboravimo da čitava evropska, pa tako i naša kultura, počiva na hrišćanskim etičkim načelima koja idu dalje od narodne izreke: “Ne čini drugima ono što ne želiš da oni čine tebi.” Osnovni postulat svetopisamske etike je da aktivno činimo drugima ono što želimo da oni nama čine. Narod je i za to skovao lepu izreku: “Dobro čini i dobrom se nadaj.” Indolentnost na patnje drugih, pohlepa i sebeljublje osnova su duhovne propasti kako pojedinaca, tako i čitavog društva. Narod koji to shvati, napreduje i raste. Suprotno tome, nacije koje tu lekciju nisu utvrdile silaze sa istorijske pozornice i, s vremenom, polako nestaju kako u kulturnom, tako i u fizičkom pogledu. Daće Bog da naš narod izbegne takvu sudbinu.

Ćerka Danijele i Željka Sokočanina, Zorana, boluje od cerebralne paralize i invalidno je lice. Bio je to glavni razlog zbog kojeg su humanitarne organizacije pokrenule akciju, jer je kuća u potpunosti prilagođena Zorani. Mislite li da je ova činjenica bila presudna da se ljudi okupe i pomognu porodici?

Naravno. Nije viteški tući nekoga ko je bespomoćan. A upravo se to dešava u mnogim izvršenjima širom naše zemlje. Bez krova nad glavom ostaju invalidi, teško bolesni, krajnje siromašni i ubogi. S druge strane, privilegovani pojedinci kupuju njihove kuće i stanove u bescenje, kasnije ih preprodaju i stiču imovinsku korist na legalan, ali beščastan način. Ono što je zakonski ispravno ne mora biti i moralno opravdano. A etika mora biti jača od zakona. Razlog je jednostavan: zakoni se menjaju i evoluiraju, dok fundamentalna etička načela, inherentna ljudskom rodu, ostaju zanavek.

Duboko sam uveren da sve naše krize – političke, ekonomske i mnoge druge, zapravo proističu iz dubokog narušavanja moralnog bića u nama. I to etike svakog pojedinca ponaosob, jer društvo je zbir pojedinaca. Kritična masa moralnih ljudi usmerava zajednicu ka progresu, kao što, s druge strane, većina nemoralnih individua vuče društvo ka etičkom, pa onda i svakom drugom sunovratu. Iz toga se može izvesti prost zaključak: ne treba čekati neko bolje vreme, savršenije zakone i kvalitetnije vlastodršce. Pasivnost svih nas učiniće da nam samo bude još gore.

Stagnacija je regresija. Dakle, samo putem socijalnog aktivizma, svakodnevnim praktikovanjem lične etike u skladu sa Kantovim kategoričkim imperativom, situacija će se promeniti. Da podsetim, Kant je govorio da svaki pojedinac treba da se vlada tako da njegovi konkretni moralni postupci mogu postati univerzalni etički obrazac za čitavo čovečanstvo. To praktično znači da se moramo katkad ponašati i na svoju štetu zarad opšteg dobra. To se upravo i dogodilo u Boru. Ljudi su se odrekli novca, podneli su vlastitu žrtvu da bi drugima, koji su ugroženi, bilo bolje. I uspeli su. Međutim, ovo ne sme ostati usamljen slučaj, već je dobro da preraste u praksu većine moralno zrelih građana. Tada će doći vreme da se preispitaju i mnoga loša zakonska rešenja, a zakonodavac neće moći da ne posluša glas većine naroda jer je “glas narodni – glas Božiji”, kako kaže latinska poslovica.

Na kraju, kako je veliki Njegoš govorio, čojstvo je iznad junaštva. Junak si ako zaštitiš sebe i sebi drage od drugoga, ali si Čovek tek ako druge zaštitiš od sebe. Slavni vladika preneo nam je tako poruku istinskog svetosavlja, pravoslavne etike i svetopisamske istine, koja je “zidanje kuće na čvrstome kamenu, kojoj ni vetrovi ni nedaće ništa ne mogu”. Utilitaristička etika i bezbožni, obezduhovljeni zakoni zidanje su kuće na pesku, koja će se, pre ili kasnije, srušiti poput kule od karata. Iz tih razloga, zakonodavna mudrost ne sme biti bezuslovno sprovođenje volje bilo kog partijskog idola, već rasuđivanje u skladu sa savešću baziranoj na neprolaznim vrednostima, koje su utkane u autentični etos našega naroda.