Uspešan pohod reprezentacije Srbije kroz kvalifikacije za Svetsko prvenstvu u Kataru ostaće upamćen po golovima Aleksandra Mitrovića – “Mitrogola”, asistencijama Dušana Tadića, razigranosti Dušana Vlahovića i Filipa Kostića, novim igračkim otkrovenjima, napadačkoj igri, velikoj borbenosti, ali svega toga ne bi bilo, složiće se većina fudbalskih stručnjaka, a posebno navijača, da na selektorskoj poziciji nije od marta prošle godine Dragan Stojković Piksi.

Sa aurom velikog igrača i, u odnosu na to, skromnim trenerskim pedigreom, preuzeo je u martu prošle godine funkciju u razvaljenom Fudbalskom savezu Srbije i nasledio reprezentaciju koja nije uspela da se plasira na Evropsko prvenstvo. Bez obzira na to što je imao podršku javnosti, malo ko je tada pomislio da ćemo ove jeseni igrati na najvećem fudbalskom takmičenju i, pored toga, ući u prvu diviziju Lige nacija.

Najveći optimista bio je upravo Stojković – verovao je da ćemo u grupi sa sjajnom ekipom Portugala i uvek tvrdim Ircima biti prvi i nije razmišljao o baražu, a verovao je i u postavku igre koju je sa svojim saradnicima nametnuo od prvog dana. Srbija je kvalifikacije prošla bez poraza ostavivši Portugalce da se znoje u baražu, a u jednoj od grupa B divizije evropske Lige nacija takođe je osvojila prvo mesto i obezbedila ne samo plasman u elitnu diviziju, već i bolju poziciju na žrebu za kvalifikacije za naredno Evropsko prvenstvo 2024. godine.

Ponovio je tako uspehe Radomira Antića i Slavoljuba Muslina, koji su reprezentaciju odveli na svetsku smotru 2010. i 2018. godine. Ali, nepodeljeno je mišljenje, danas naš tim igra lepši fudbal, za gol više, nalik na neka prošla vremena kada smo sebe zvali “evropskim Brazilcima”, a i atmosfera u reprezentaciji i oko nje nikad nije bila bolja. Stojković forsira napadački fudbal, voli da se nadigrava, baš kao što je to radio kao igrač, ali traži i disciplinu, odgovornost i timsku igru, i što je veoma važno, uspeo je sa svojim saradnicima da igračima povrati samopouzdanje, uneo je pozitivne vibracije u ekipu i načinio ih pravim drugarima, spremnim da razumeju i poštuju jedni druge.

No, možda najvažnije, uspeo je da se izbori za potpunu autonomiju u radu, što svojim autoritetom i stavom, što zahvaljujući činjenici da je došao nakon potpunog kraha, tako da nije imao, poput svojih prethodnika, tutore, oponente, nametnute saradnike i denuncijante u Savezu i oko njega. Ako je verovati glasinama, ni onaj što se u sve meša i o svemu odlučuje, i koji je, kako se tvrdi, aminovao Stojkovićev dolazak, više nema ambicija da direktno ili preko čauša savetuje i predlaže sastav i stručni štab. Da li neće ili ne sme, svejedno je, važno je da kao vrhovni autoritet pazi da državnom timu i FSS-u ništa ne manjka. Sve u svemu, bolno ispadanje u grupnoj fazi na prethodnom Svetskom prvenstvu u Rusiji 2018. i propast u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2020. obezbedili su aktuelnom selektoru da od početka mandata može da radi samostalno i bez pritiska. Bilo je dogorelo do nokata i mnogi su zaćutali kako bi dopustili čoveku koji je u reprezentativnom dresu pravio čuda na terenu, da pokuša da napravi čudo i u ulozi selektora.

BISER SA NIŠAVE

A za “čudo od igrača” iz Niša prvi put se čulo početkom osamdesetih. Pre toga, 1979. godine, Piksi (nadimak je dobio po junaku popularnog crtanog filma Piksi i Diksi), tada četrnaestogodišnjak (rođen 3. marta 1965), došao je na prvi trening pionirske selekcije Radničkog, a već sa 16 potpisao je ugovor o stipendiranju, baš u vreme kada je prvi put zaigrao za mlađe reprezentativne selekcije Jugoslavije (protiv Bugarske u Zaječaru, oktobra 1980).

Za prvi tim Radničkog debitovao je jula 1981. na prijateljskoj utakmici u Negotinu sa Hajduk-Veljkom, a prvenstveni debi imao je aprila 1982. u Nišu protiv Vardara iz Skoplja. Nedelju dana kasnije postigao je prvi gol, u duelu sa zagrebačkim Dinamom (1:1). Sa tek navršenih 18 godina, 16. marta 1983. godine, potpisao je profesionalni ugovor sa “Realom sa Nišave”; u naredne tri sezone odigraće 70 prvenstvenih utakmica i postići osam golova.

Nekoliko dana pre nego što je postao profesionalac debitovao je za seniorsku reprezentaciju, na utakmici sa Francuskom, 12. marta 1983. u Zagrebu. U prijateljskoj utakmici u Portugalu 2. juna 1984. godine postigao je prvi reprezentativni gol i doneo pobedu (3:2).

Za “A” reprezentacije SFR i SR Jugoslavije igrao je 84 utakmice i postigao 15 golova. Oproštajni meč za državni tim odigrao je 4. jula 2001. godine u Japanu. Treba pomenuti i da je za omladinsku reprezentaciju nastupio 26 puta, za mladu četiri i za olimpijsku 22 puta. Sa olimpijskim timom poneo je i jedinu reprezentativnu medalju: bronzanu na Igrama u Los Anđelosu 1984.

Tek što je napunio 21 godinu, ali već sa statusom najboljeg mladog igrača Jugoslavije, prelazi u Crvenu zvezdu. Više od godinu dana trajalo je nadmetanje Zvezde i Partizana ko će dovesti mladog reprezentativca u svoje redove: uprava Radničkog bila je spremna da se dogovori sa čelnicima crno-belih, ali je, kaže legenda, presudilo što su Piksi, a i njegov otac zvezdaši, mada se govorilo i da je ponuda Dragana Džajića bila izdašnija i da se radilo o najskupljem transferu igrača u istoriji jugoslovenskog fudbala.

U crveno-belom dresu Stojković će od 1986. do 1990. godine odigrati 219 zvaničnih utakmica i postići 54 gola, od kojih se mnogi pamte i do danas prepričavaju: direktno iz kornera Partizanu u jesen 1987, iz voleja sa 30 metara Liriji u leto 1989, nakon što je promešao obranu Milana na San Siru u jesen 1988, itd. Ubrzo po dolasku zaslužio je kapitensku traku i postao pravi lider tima sa kojim je osvojio dve titule prvaka države (1988. i 1990) i jedan kup (1990). Svi zvezdaši su ga prigrili i nije bilo dileme da je nakon Rajka Mitića, Dragoslava Šekularca, Dragana Džajića i Vladimira Petrovića Pižona, klub dobio svoju novu zvezdu. I zvanično, 3. maja 1989. godine Piksi je postao peta Zvezdina zvezda.

Nažalost, nije za četiri sezone na “Marakani” imao uspeha u evropskim takmičenjima, a istine radi, ni žreb a ni sreća nisu tih godina bili na strani Crvene zvezde: u proleće 1987. ispali su od Real Madrida nakon 4:2 u Beogradu i 0:2 u Madridu; u jesen 1988. od Milana na penale, posle dva nerešena rezultata 1:1, a u jesen 1989. od Kelna, pošto su u revanšu ispustili dva gola prednosti sa domaćeg terena.

GODINE POVREDA

Kao da je taj neočekivani poraz od Kelna najavio kako je vreme rastanku sa Zvezdom: u leto 1990. godine u igri su bili mnogi veliki evropski klubovi, ali Stojković je dao prednost Olimpiku iz Marselja u odnosu na Juventus, Milan i Barselonu. Nakon sjajnog starta u novom klubu usledila je teža povreda kolena, pa operacija i duži oporavak. Slučaj je hteo da se u maju 1991. u finalu Kupa šampiona nađu Zvezda i Olimpik: tek oporavljeni Stojković igrao je poslednjih osam minuta drugog produžetka i u jednom momentu dobro promešao svoje dojučerašnje saigrače, ali sreća je te večeri u Bariju bila uz crveno-bele; prvi i do sada jedini put pehar Kupa šampiona došao je u Beograd.

Nije se dalo Piksiju da u Marselju opravda nadimak “Maradona sa istoka”. Naredne sezone bio je pozajmljen Veroni (19 utakmica i jedan gol zabeležio je u Kalču), a kada se vratio na jug Francuske, ponovo je kuburio sa kolenom, tako da je propustio osvajanje Lige šampiona 1993. godine. Na kraju je, posle četiri godine u dresu Olimpika, ubeležio samo 29 utakmica i pet golova, ali i to je bilo dovoljno da ga navijači proglase za jednog od najboljih igrača koji je igrao na marseljskom Velodromu.

Karijeru mu je u potpuno neočekivanom pravcu u leto 1994. godine usmerio trener Arsen Venger, koji je tada vodio japansku Nagoju. Na njegov nagovor, Stojković je otišao na Daleki istok i tamo ušao u legendu.

ULAZAK U LEGENDU

Ali, pre toga da se vratimo u njegove najbolje reprezentativne dane, kada je prvi put ušao u legendu. Neuspehe na klupskom nivou donekle je kompenzovao dobrim igrama i rezultatima u dresu Jugoslavije, naročito pošto je Ivica Osim postao selektor i dao mu lidersku ulogu. Pamti se silovit prolaz reprezentacije kroz kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Italiji 1990, potom odličan plasman na samom prvenstvu. Piksi je svojim golovima protiv Francuske u Beogradu, u jesen 1988. (volej nakon centaršuta Savićevića) i Norveške u leto naredne godine (iz slobodnog udarca) obeležio put do Italije, a onda je tamo sa dva velemajstorska gola Španiji u osmini finala definitivno ušao u fudbalsku legendu. I danas se gleda na Jutjubu i prepričava među fudbalskim zanesenjacima kako Piksi kod prvog gola lažnjakom lomi Martina Vaskeza i golmana Zubizaretu, odnosno kako ovom drugom ponovo zabija iz “slobodnjaka” sa 20 metara.

I kao što nije imao sreće da sa svojim klubovima osvaja evropske trofeje, tako mu je dopalo da predvodi generaciju koja je zbog rata u bivšoj Jugoslaviji i sankcija Miloševićevom režimu izbačena sa Evropskog prvenstva u Švedskoj 1992. godine, na koje se nadmoćno plasirala, potom da do 1996. bude isključena iz svih međunarodnih takmičenja. Ako ništa drugo, da nije bilo sankcija, Stojković bi zasigurno prvi prešao 100 nastupa u reprezentativnom dresu.

Nakon dozvole da ponovo nastupamo, Stojković je doprineo da budemo učesnici Svetskog prvenstva u Francuskoj 1998. i Evropskog u Holandiji i Belgiji 2000. godine, i tamo postignemo solidne rezultate.

FUDBALSKI CAR JAPANA

U Japanu je Piksi igrao sedam sezona i ostavio dubok trag, a zauvek je ostao upisan u istoriju kluba Nagoja Grampus. Njegove majstorije na terenu oduševljavale su klupske navijače, ali i sve Japance zainteresovane za fudbal: jedan trg u Nagoji nazvan je po njemu, jedan ulaz na “Tojota stadion” zove se “Pixi gate” (Piksijeva kapija), a Tojota je napravila 60.000 primeraka specijalnog modela “pixis”. Uz to, Piksi je 2015. godine odlikovan Orednom izlazećeg sunca sa zlatim zracima, carskim odlikovanjem koje se dodeljuje za izuzetan doprinos Japanu.

Za Grampuse je odigrao 183 utakmice i postigao 57 golova, osvojio jedan Kup Japana, bio najbolji igrač lige 1995. godine i tri puta je biran u idealni tim prvenstva – 1995, 1996. i 1999.

U Nagoji je 7. oktobra 2001. odigrao prvi oproštajni meč, a sastali su se Nagoja i Crvena zvezda, dok je drugi upriličen u Nišu 29. oktobra iste godine, na utakmici njegovog matičnog kluba Radničkog i skopskog Vardara, tima protiv kojeg je debitovao u Prvoj ligi Jugoslavije 19 godina ranije.

Kao igrač, Dragan Stojković je zaslužio status velemajstora igre: imao je sjajan pas, duge lopte i pregled igre, što će najbolje posvedočiti njegovi saigrači, isti takav dribling, koji je ostavio traga na kičmama brojnih protivničkih igrača, bekova i halfova posebno, velemajstorske centaršuteve i slobodnjake, noćne more za sve golmane koji su se našli naspram njega. Pored toga, a što je neophodno da bi bili veliki igrač, Piksi je bio lider na terenu – motivator koji je potezima, ali i rečima vodio i hrabrio saigrače, borben i odgovoran, a kada je trebalo, i šoumen.

NE BAŠ DOBRE GODINE

Kao takav, bilo je logično da po završetku karijere ostane u fudbalu i okuša se u drugim ulogama. No, prve godine nakon oproštaja od terena Stojkoviću nisu bile uspešne. Prvo se 2001. godine, nakon demokratskih promena u zemlji, vratio iz Japana kako bi preuzeo funkciju predsednika Fudbalskog saveza Jugoslavije, ali u naredne četiri godine nije se proslavio, posebno zbog činjenice da reprezentacija nije uspela da se plasira na Svetsko prvenstvo 2002. godine u Japanu i Južnoj Koreji, niti na Evropsko prvenstvo 2004. godine u Portugalu.

Sa te pozicije uskočio je u predsedničku fotelju u Crvenoj zvezdi i zadržao se dve godine. Ako se gledaju trofeji i nastupi na evropskoj sceni, bile su veoma uspešne – osvojene su dve duple krune i u obe sezone Zvezda je došla do grupne faze Kupa UEFA. Ali, praktično je oteran 2006. godine pošto je navukao bes navijača jer je klub, koji je preuzeo sa dugovima, još više u te dve sezone zadužio, a optuživan je i zbog spornih transfera pojedinih igrača.

Od 2007. godine ponovo je u japanskom fudbalu, ovog puta kao trener Nagoje. U prvoj sezoni stiže do trećeg mesta u prvenstvu, a u trećoj donosi Nagoji prvu titulu šampiona države. Na klupi ovog kluba zadržao se do 2013, a ostao je upamćen i njegov potez na utakmici sa Jokohamom 2009. kada je loptu koja je doletela iz terena iz prve uhvatio na volej, onako u odelu i cipelama, i poslao je nakon 40 metara leta u mrežu gostiju.

U leto 2015. godine preuzima ekipu Guandžou iz Kine i tamo se zadržao četiri i po sezone. Ostaje zabeleženo da je u jednom trenutku bio među najplaćenijim trenerima na svetu, sa godišnjom platom od sedam miliona evra.

NOVA SLAVA

Iako je imao uspeha u Japanu i veliku platu u Kini, na trenerske kvalitete Stojkovića gledalo se u dobrom delu fudbalske javnosti sa sumnjom. Ali, nakon niza reprezentativnih neuspeha i nevolja koje su zadesile FSS nakon mandata naprednjaka Slaviše Kokeze, novi selektor je dobio priliku da radi samostalno, a i ceo obezglavljeni Savez mu je praktično upao u krilo; mnogi tvrde da je on stvarni vršilac dužnosti predsednika, a ne Nenad Bjeković.

Jedini koji su ga prozivali u proteklih godinu i nešto bili su “zvezdaši” – direktor kluba Zvezdan Terzić i njemu bliska grupa navijača. Terzić ga je optužio da je nezakonito preuzeo rukovođenje Savezom i da radi protiv Crvene zvezde u prvenstvu, a navijači su proletos, kada je došao na finale Kupa Srbije na Stadionu “Rajko Mitić”, razvili transparent sa natpisom: “Nikad nije bila tvoja, ti nikad nisi bio njen, decenijskog potopa posle tebe seća se svaki zvezdaš. Sajonara”. No, to ga nije omelo u radu i nastavio je da niže uspehe.

Od prvog dana, novi selektor je zračio optimizmom i samouvereno je poručivao da ćemo igrati u Kataru, a sa svakom utakmicom Srbije u proteklih godinu i po taj njegov stav je dobijao na težini. U kvalifikacijama za Mundijal, Srbija je zabeležila šest pobeda i dva remija i kao prvoplasirana obezbedila put u Katar, uz pobedu u odlučujućoj utakmici u Portugalu, i pored vođstva domaćina. Naročito je ta utakmica pokazala da Piksijeva ekipa ima i znanje, i borbenost, i odgovornost, i karakter.

Sve je potom potvrđeno u grupnoj fazi Lige nacija, gde su upisane četiri pobede, jedan remi i jedan poraz, jedini Stojkovićev u zvaničnim utakmicama (od 14 mečeva, deset je dobio i tri remizirao). A šlag na torti bila je pobeda u Norveškoj pre desetak dana, što je bila generalna proba pred put na Arabijsko poluostrvo i nova doza optimizma za sve navijače.

A Mister, kako ga po uzoru na italijanske klubove, a i kako je sam poželeo, zovu reprezentativci, nastavlja da širi optimizam i ističe da veruje kako Srbija može do završnice Svetskog prvenstva, bez obzira što je u jednoj od najjačih grupa. Da bi se prošla grupna faza, mora se biti makar drugi u grupi sa petostrukim svetskim prvakom Brazilom i veoma dobrim ekipama Švajcarske i Kameruna, a da bi se stiglo do završnice, a tu se među optimistima misli na polufinale, potrebno je pobediti još dve jake reprezentacije.

Našim navijačima ne treba mnogo da bi ciljali medalje i veličali naše kvalitete i mogućnosti, to smo radili i kada nismo ni blizu imali ovakve rezultate i kvalitetan i ukomponovan tim, a kako je selektor Piksi, koji je obećao pobede i lep fudbal kada smo bili “u kanalu” i obećano ispunio, očekivanja su drastično porasla.

Nisu velike šanse da Srbija stigne do polufinala Svetskog prvenstva, kako sada neki predviđaju, ali realno je da uđe među 16 najboljih, možda čak da napravi podvig i plasira se u četvrfinale. No, ono što je sasvim izvesno je da ovoga puta reprezentacija neće kalkulisati i gledati da pre svega sačuva svoj gol, već će igrati, kao što je pokazala u prošloj i ovoj godini, napadački i na gol više, baš kako je Piksi činio tokom svoje igračke karijere – od Čaira, preko Marakane i Velodroma, do Nagoje i drugde širom planete.