Aluzija na poznate stihove iz Gorskog vijenca mora ovom prilikom da bude sasvim očigledna. Kao i svaki razložan čovek, Njegoš je snagu povezivao sa veličinom, podrazumevajući da ovde na može da izostane pozitivna korelacija veličine i snage. Nepojmljivo je da se onaj koji je upadljivo manji ravnopravno ponese u sukobu sa mnogo većim od sebe, a priča o Davidu i Golijatu ne bi bila izuzetna i zanimljiva ako se ne bi odnosila na nešto retko sretano i van obrazaca sa kojima se svakodnevno suočavamo.

U jednoj veoma sadržajnoj emisiji na TV N1, jedan penzionisani oficir, predstavljan kao kapetan bojnog broda (mornarički čin ekvivalentan pukovničkom), rekao je nešto što se dojmilo kao nepobitna istina, a s razvojem potonjih događaja bilo unekoliko relativizovano: trajanje ovog rata ispalo je nepredvidivo, ali je njegov ishod izvestan; rat će trajati sve dok jača strana, tj. Rusija, ne ostvari ciljeve zbog kojih je u rat i ušla.

U vezi sa trajanjem, ako ne i sa ishodom rata, pojavile su se vidne sumnje. Za trajanje se brzo ispostavilo da neće biti onako munjevito kako se pretpostavljalo, a i na ishod kao da se navukla tanka koprena sumnje. Pored udara pojavili su se i kontraudari, a sa ukrajinske strane najavljeni su i poduhvati usmereni na vraćanje Krima, pa makar i sa zakašnjenjem od preko osam godina. U toj ukrajinskoj odlučnosti, ali i po nekim učincima i zaokretima na bojištu, sve više do izražaja dolazi napred nagovešteni paradoks neverovatno žilavog otpora ukrajinskog Davida masovnom i surovo odlučnom napadu ruskog Golijata. Taj otpor ispade tako snažan i delatan da na mahove iskrsne fantastična ideja – iako taj film zasigurno nećemo gledati – da bi Ukrajina mogla i da pobedi, da zauzme Moskvu i ostatak nepregledne Rusije i da se lati njene denacifikacije, gde bi taj termin, s obzirom na grotesknu centralizaciju i autoritarnost te velike zemlje, bio nesravnjivo prikladniji.

Iznenađenje je, prema teoriji informacija, mera neznanja, a mora se priznati da sam bio jedan od onih nesagledivo mnogobrojnih koji su smatrali da će “specijalna operacija” biti za napadača uspešno okončana u roku od nepuna tri dana. Jer, Ukrajina zadugo nikoga nije mogla da impresionira: raštimovana i osakaćena država, ogrezla u silne, u nekim tranzicionim zemljama dobro poznate zloupotrebe, korumpirana u meri koja je na poznatoj nedostojnoj lestvici stavlja u sam vrh svetske liste… nije davala razloga ni za kakvu pozitivnu ocenu njenih odbrambenih sposobnosti. Ipak izgleda da je aktiviran jedan činilac sa kojim u prvi mah niko nije računao, a to je nacionalni ponos i prkosno opredeljenje da se stranoj sili, pa makar to bila i Rusija, ne dozvoli da kroji sudbinu i suvereno gospodari budućim razvitkom. Uostalom, ako je iko akumulirao bogata iskustva u vezi sa otporima mnogo jačim silama od sopstvene, onda je to Srbija, koja se toliko puta suprotstavljala daleko jačim silama i u tome neretko postizala neočekivano povoljne rezultate.

REVIZIJA PREDVIĐANJA I PROCENA NAKON POČETNIH DOGAĐANJA NA TERENU

Nepredviđeno dugo trajanje ovog sukoba kod mnogih je promenilo percepciju vojne moći sukobljenih strana. Ukrajina je viđena kao daleko jača nego što se verovalo, a za Rusiju se ispostavilo da je njena moć znatno ispod prethodno preovlađujućih procena. Pokazalo se da je jedna stvar ukrućeno marširanje u svečanim povorkama na Crvenom trgu, a posve druga borbeno suočavanje na ratnim frontovima, gde se krvave košulje i gube glave. Od izvesnog značaja za formiranje pogrešne predstave o verovatnim izgledima ovog rata mogla je da bude i svest o velikoj bliskosti dvaju naroda, kao i činjenica da su u ne tako davnoj prošlosti ovi narodi bezmalo tretirani kao delovi jedne jedinstvene nacionalne celine. O štetama prouzrokovanim ovim ratom ovde neće biti govora, sem što će se u zaključku pomenuti neke od njih, reći da su ogromne i da zadugo neće moći u celini da se procene. U te štete moraće da se uključe i patnje i gubici naroda na drugim kontinentima, koji su zbog poremećaja u snabdevanju i transportu gurnuti na samu ivicu gladi, pa i preko međe koja život znači.

Iznenađujući i potencijalno hazardan otpor nije jedini rizik sa kojim se suočava “intervent”. Samo iznenađenje povodom takvog otpora dovoljno je veliki hendikep za onoga ko se odlučio za invaziju. Nema sumnje da je ruska strana očekivala da vlast u Ukrajini zameni po kratkom postupku. O tome rečito govori onih 100.000 vojnika skoncentrisanih tik uz rusko-ukrajinsku granicu, a možda i činjenica da je ruska strana uporno negirala da će preduzeti invaziju. U isto vreme, američke obaveštajne službe precizno su je predvidele takoreći do u odlučujući sat. Da li je poricanje onoga što je suprotstavljena američka strana prognozirala sa takvom preciznošću indikacija slabe ekspertize ili defektnog političkog morala, stvar je koja će verovatno biti predmet opsežnih budućih kontroverzi. No, manjkavost analitičke pripreme ove operacije, tj. nedostatnost na planu vrhunske vojne ekspertize, ostaje znakovit krupan uzročnik velikog iznenađenja strane koja je “intervenisala”, te tako i jedan od razloga upadljivo nezadovoljavajućih ruskih učinaka na ukrajinskom ratištu. Iznenađenje kao odraz deficita u znanju i slabog informacionog dometa, bacilo je krajnje nepovoljno svetlo na ruske obaveštajne organizacije i punktove strateškog planiranja.

POSLEDICE INTERVECIJE NA PLANU STRATEŠKOG SUKOBLJAVANJA DVEJU VELIKIH SILA

Iza svega što je navedeno kao signal vojničke neefikasnosti, ako ne i sistemskih slabosti, stoji mnogo krupniji, brojnim napetostima opterećen strateški sukob između dveju velikih sila koje još uvek, sa razlozima sumnjive validnosti, pretenduju da budu ključni i nezamenljivi činioci oblikovanja političke sudbine sveta. Ove dve velike sile strateški su suprotstavljene i ključne sastavnice njihove politike svode se na nastojanja i delanja upravljena na slabljenje moći i otežavanja položaja konkurentske, protivne strane.

U američkom strateškom vokabularu dugo već figuriše termin i pojam containment. Ta reč se u Bensonovom (1989) rečniku prevodi kao zadržavanje, a u zagrebačkom Drvodelićevom (1970) mnogo prikladnije, kao obuzdavanje, sputavanje. Najkraće rečeno, strategija obuzdavanja sastoji se u preduzimanju mera kako bi se što efektnije i što više ograničila moć te druge, suparničke strane. Iza tog stava stoji razmišljanje – koje će neki prihvatiti, a drugi osporiti – da je režim u Rusiji krajnje centralizovan i autoritaran, da je stoga i potencijalna pretnja po mir u svetu i akter sa mnogo većom verovatnoćom pribegavanja oružanim pothvatima.

Iza tog stanovišta i implicitne procene stoji, pre svega, dobro proučeno empirijsko saznanje da su autoritarni režimi bivali mnogo češće inicijatori ratova nego demokratski uređene zemlje. U demokratski organizovanim zemljama drastične i radikalno rizične odluke donose uz brojne propisane procedure i uvek sporije, vazda uz neke modifikacije. Autoritarni vođa ponaša se kao pripiti vlasnik države, nije suočen sa komplikovanim i ograničavajućim mehanizmima odlučivanja tipičnim za demokratske sisteme, i uvek je u iskušenju da sam arbitrarno donosi teške odluke sa nepredvidivim i potencijalno fatalnim posledicama.

Važan činilac razlike između demokratskih i autoritarnih ustrojstava je i neizvesnost, koja je u autoritarnim režimima neuporedivo veća no u demokratskim. Odlučivanje u demokratskom poretku odvija se u jasnim i poznatim institucionalnim ustrojstvima, čiji se ishodi daju dobrim delom predvideti, uz očito impliciranu redukciju neizvesnosti. U autoritarnom poretku moć je neodmereno sabrana kod jedne ličnosti, a kad ta ličnost krene u strateško odlučivanje ona zbog arbitrarnosti odluka stvara komplikovane i netransparentne makropolitičke konstelacije, u kojima ni sama ne može valjano da se snalazi. To je ključni izvor strateške sistemske neizvesnosti, a sama neizvesnost na poznate načine generiše i pogoršava situacije u kojima se silno povećava verovatnoća donošenja kataklizmičkih odluka.

Ovim je u nakraćim crtama skicirana argumentacija na kojoj počiva strategija containmenta, koja podrazumeva blokiranje autoritarnih režima, pre svega Rusije. To blokiranje ostaje aktuelno čak i kad ti režimi ne preduzimaju nikakve konkretne akcije koje bi remetile krhke političke ravnoteže i ugrožavale svetski mir. Sam autoritarni poredak – kako implicira odgovarajuća doktrina odbrane na protivnoj strani – generator je rizika koji valja najozbiljnije shvatiti.

AGRESIJA NA UKRAJINU KAO ČIN I OBLIK SAMORANJAVANJA AGRESORA

Ruska invazija na Ukrajinu može se, upravo sa stanovišta teorije containmenta, okarakterisati kao akcija koja će u nešto dugoročnijoj perspektivi najveću štetu naneti upravo Rusiji. Suprotstavljeni akter strateškog konflikta, u ovom slučaju SAD, gotovo da ne može poželeti ništa povoljnije po sebe nego da se ona protivna strana uplete u neki rizičan rat, koji vodi protiv nekoga drugog. Čini se da je očigledno da će ruski rat protiv Ukrajine na duži rok najviše korisnih i poželjnih efekata doneti za sada trajnom političkom protivniku, a to su SAD.

Ne bi trebalo isključiti mogućnost da ruska agresija na Ukrajinu ispadne u krajnjoj liniji mnogo štetnija po Rusiju nego po samu razorenu Ukrajinu. Ne zna se od čega početi kada se pristupi nabrajanju šteta koje će Rusija imati zbog nenajavljenog drastičnog upada na teritoriju suverene susedne zemlje. Nad Rusiju se već spustila teška senka međunarodne diskreditacije, nacionalna sramota čije ublažavanje Putin verovatno neće doživeti, pa makar se uvrstio u najstarije superstogodišnjake. Između Rusije i Ukrajine leći će jednako teška senka međusobnog nepoverenja i čiste mržnje, čije relativizovanje niko od onih što su danas u životu neće moći da dočeka. A neće moći ni njihova deca, pa verovatno ni deca njihove dece.

Tu su i strašni troškovi rata, a ne treba trošiti reči na dokazivanje teze da je rat ubitačno skupa igra. Ta je igra pogibeljna ne samo po još definitivno nepotvrđenim ljudskim žrtvama i porodičnim tragedijama, nego i u finansijskom i materijalnom smislu. Za Rusiju, to je pogubno težak teret. Neko je nedavno sasvim umesno podsetio da se BDP cele Rusije kreće na nivou od oko jedne polovine BDP-a Velike Britanije! Za tu nerazvijenu zemlju rat je prava ekonomska pogibelj. One hiljade poginulih Rusa za tu zemlju su ne samo emotivni i ljudski nego i ekonomski gubitak.

U tom strateškom nadjačavanju, to što je Rusija učinila samoj sebi može samo da oraspoloži i usreći centre strateškog planiranja one druge strane. Agresija je izazvala strahovite poremećaje u funkcionisanju svetske privrede kao celine; dovoljno je da stopu rasta svetskog BDP-a smanji samo za jedan procentni poen, pa da se jednostavnom računicom dođe do sume gubitaka na planetarnom nivou, izmerene brojkom koja se jedva da napisati a koja se, s obzirom na rizik greške, vrlo pažljivo mora utanačiti. Svet ove štete neće ni lako ni brzo moći da oprosti, a kamoli zaboravi.

Nema sumnje da će krupan gubitak biti i vrsta kolateralne nematerijalne štete: reč je o gubitku iluzorne predstave o ruskoj nepobedivosti i psihološkoj šteti za rusku stranu u mogućim budućim strateškim sukobljavanjima. Posle ukrajinske epizode, niko neće od ruske vojne moći onoliko strepeti kao što je to bio slučaj pre no što je “intervencija” preduzeta. Promeniće se i predstave o moći i opredeljenosti manjeg aktera u posmatranom sukobu. Iako je to vratolomno i pogubno, i onaj manji i slabiji pokadšto bude obuzet fascinantnom rešenošću da “tirjanstvu stane nogom za vrat”, u kom se slučaju pretvara u veliki rizik i za mnogo “većeg” protivnika od sebe. Ukratko i pribegavajući tekućem žargonu, Putin je ovom agresijom pucao sebi u koleno, a od te rane neće za života moći da se oporavi.

* * *

Agresija na Ukrajinu predstavlja kolosalnu grešku. Čini se da je to promašaj planetarnih razmera, možda najveći u ovom grešnom svetu još od Hitlerovih pregnuća da pokori Evropu, a potom možda i ceo svet. Iza te greške stoji očigledno, sa samom greškom samerljivo, moralno iskliznuće koje ostaje kao neizbrisiva mrlja na celoj zemlji. Iza greške, međutim, stoji i zaprepašćujući manjak ekspertize i znanja, uključujući i pogrešno verovanje da Ukrajina može da se baci na kolena za dva-tri dana. I sâm sam verovao u mogućnost instant rešenja za ukrajinsku “denacifikaciju”. No, ja nisam bio suočen sa zastrašujućom odgovornošću koja doslovno poprima geostrateške razmere. A da sam bio, verujem da bih šanse i rizike ozbiljnije proučio i da bi to rezultovalo neprepoznatljivo drugačijom politikom.