Rat u Ukrajini
Sukobi i crvene linije
Ruska vojska još uvek nije pronašla dobar odgovor na ukrajinske ofanzive u kojima je ostala bez velikog prostora u Harkovskoj i Hersonskoj oblasti. Linija fronta je stabilizovana uvođenjem ruskih rezervi i zato što su ukrajinske snage ostale bez zamaha posle nedelja vrlo aktivnih dejstava
Problemi na frontu podstakli su ruski politički vrh na niz poteza koje SAD prepoznaju kao indicije da se razmišlja o primeni nuklearnog oružja. Kao verovatni scenario vidi se mali broj dejstava po vitalno važnim elementima sistema rukovođenja i komandovanja ukrajinske vojske. Indicije da se prepoznaje realni rizik su neke američke mere za “pripitomljavanje situacije” poput poruka da se za sada neće ukrajinskoj artiljeriji poslati rakete MGM-140 ATACMS dometa do 300 km. Do sada su M142 HIMARS korišćeni u osnovnoj nameni višecevnog lansera sa paketima od šest raketa GMLRS dometa 70-80 km.
Ukrajinci nikada nisu krili da žele one dalekometne rakete, koje bi vođene sistemom satelitske navigacije (GPS) precizno pogađale izabrane ciljeve daleko iza linije fronta. Obećali su da će pitati Amerikance za saglasnost gde da se koriste, ali rat se vodi i ko zna da li bi se u praksi model dvostrukog ključa uvek dosledno primenio.
ARTILJERIJA, AVIJACIJA I DIVERZANTI
Oznaka rakete ATACMS znači “armijski taktički raketni sistem” i to se odnosi na američki pogled na njenu namenu. U ratu u Ukrajini bila bi strategijsko sredstvo jer bi udarima po dubini razmeštaja ruske vojske promenila odnos snaga. Na primer, ruska avijacija bila bi ugrožena na lokacijama baziranja i morala bi se premestiti na aerodrome u dubini Rusije. Realni taktički radijus glavnog sredstva vatrene podrške jurišnika Su-25 u letovima na malim visinama (zbog izbegavanja PVO i otkrivanja radarima) sa najčešće viđenim borbenim teretom od nekoliko petocevnih lansera nevođenih raketnih zrna –13 kalibra 130 mm – nije mnogo veći od 300 km. S obzirom da piloti Su-25 izvršavaju dve trećine letova borbenih aviona, posledice po podršku bile bi dramatične.
Udaljene baze nisu pogodne ni za avione kao što su frontovski bombarderi Su-34 i Su-24 i višenamenski Su-35 i Su-30 jer iako je njihov taktički radijus veći, udaljenost između baza i fronta ograničila bi njihovo prisustvo, posebno lovaca u zoni patroliranja u kojoj presreću ukrajinske avione. Ruski avionski motori su snažni, ali nisu štedljivi i kod njih praksa punjenja gorivom u vazduhu nije rutinska aktivnost kao kod vodećih avijacija NATO. Zatim, vrlo važno je da je izuzetno visok procenat borbenih letova, više od 85 posto, po pozivu sa zemlje – piloti tek po prijemu koordinata objekta poleću. Za smislenu podršku mora se uračunati vreme efikasne reakcije na poziv pre promene situacije na terenu, na primer, odlaska baterije višecevnih lansera raketa sa otkrivenog položaja.
Naveli smo samo primer baziranja avijacije, ali na listi ciljeva za ATACMS bila bi i komandna mesta viših nivoa rukovođenja i komandovanja, mostovi, skladišta – do sada su rakete GMLRS prouzrokovale dosta štete. Trostruko veći domet ostavio bi Ruse bez bezbedne pozadine. Do sada se već pokazalo da su ruski generali prilično lakomisleni kada se radi o proceni rizika po dubini razmeštaja i desilo se više ukrajinskih diverzantskih prepada kao što su uništenje čitave eskadrile jurišnih aviona na aerodromu Saki na Krimu.
Ukrajinska vojska nije odustala od pokušaja da Ruse udari duboko u matici sa tehnikom koju ima – 7. oktobra objavljena je vest da je pao jedan dron na aerodromu Šajkovka, bazi u kojoj su strategijski bombarderi Tu-22M3 udaljenoj više od 200 km od granice. Taj posao je urađen sa letelicom koju su do blizine baze doneli ukrajinski diverzanti.
Zatim, 8. oktobra diverzanti su na ovaj ili onaj način (na ukrajinskoj strani kažu da će detalje o tome otkriti posle rata) srušili deo Krimskog mosta. Takva akcija ne može da se ponovi, a Ukrajinci kad god nađu za shodno, raketama GMLRS gađaju vrlo važan Antonovski most u Hersonskoj oblasti. Nije srušen, ali ne može da se koristi i popravi jer rakete ponovo stižu.
Ovo je deo razloga zbog kojih je stav ruskih vlasti u vezi sa raketama ATACMS črst i jasan da su one crvena linija koja ne sme da se pređe. Do sada se ruski odnos prema podršci NATO-a ukrajinskoj vojsku svodio na gunđanje. Smislene protivmere nema jer bi alternativa za sadašnji odnos Rusija-NATO bio samo otvoreni rat. Pokušaj da se barem donekle zaštiti ruski interes jeste poruka izrečena preko više javnih zvaničnih izvora iz Moskve kako nije prihvatljivo da SAD obezbede ukrajinskoj vojsci sredstva većeg dometa i veće razorne moći. Čitati: ne sme da se pošalje ATACMS.
NATO ima načina da pomogne saveznicima i sada se vodi obuka za sofisticirane sisteme PVO, a verovatno se već priprema i slanje borbenih letelica. Novi plan je obuka 15.000 vojnika tokom jeseni i zime u Poljskoj i Nemačkoj. Na listi kurseva su borbena obuka na taktičkom nivou uključujući namenski vođenje borbenih dejstava u urbanim uslovima, zatim održavanje sredstava ratne tehnike, zaštita od nuklearnog, biološkog i hemijskog oružja (u skladu sa mračnim perspektivama koje uključuju primenu sredstava za masovno uništenje), medicinska pomoć, zaštita komandno-informacionih sistema, logistika, organizacija PVO i artiljerijske podrške i deminiranje.
Britanci od juna rade na masovnoj obuci ukrajinske pešadije kroz program koji su nazvali Interfleks, a planirana godišnja norma je 10.000 regruta. Novina je da su počeli sa krusevima za oficire na takičkom niovu voda i čete. Ostale članice NATO-a koje su pružile obuku uglavnom se bave namenskim preobukama za sredstva naoružanja koja su donirale. Uticaj NATO škole snažno se oseća na terenu – godinama pre rata Ukrajinci su blisko sarađivali na obuci sa saveznicima. Svašta su naučili i pokazali su na terenu da su vešti i odlučni.
BEZ ODGOVORA I OPREME
Ruska vojska još uvek nije pronašla dobar odgovor na ukrajinske ofanzive u kojima je ostala bez velikog prostora u Harkovskoj i Hersonskoj oblasti. Linija fronta je stabilizovana uvođenjem ruskih rezervi i zato što su ukrajinske snage ostale bez zamaha posle nedelja vrlo aktivnih dejstava. Sada se njihovi vojnici žale da nema dovoljno tehnike ni municije, a treba im i vremena da istrošene i izmorene jedinice zamene svežima.
Na ruskoj strani nema odmora jer su na frontu od trenutka kada su njihove jedinice zimus i proletos uvedene u borbu. Situaciju bi trebalo da popravi priliv sveže mobilisanih rezervista. Poces pozivanja na zborna mesta i obuke pokazao je velike slabosti okoštalog sistema vojnoteritorijalne organizacije. Posle tri nedelje i dalje su ruske informativne mreže pune priloga o nebrizi nadležnih za živu silu. Stotine rezervista prikuplja se na mestima bez obezbeđene hrane i podrške: puške i uniforme su sve osim nove i dobre, prodavnice koje drže potrepštine od koristi u ratu su prazne. Mobilizirani se sami snalaze i ko ima priliku i novca ima dobre čizme, ko nema mora da se snađe sa onim starinskim vojničkim čizmama koje kao da su namerno pravljene da stvore žuljeve.
Ruski vojnik sa ljubomorom gleda na to šta na sebi ima prosečan ukrajinski borac. Razumljiva je razlika jer Ukrajina se osam godina pripremala uz sve slabosti sistema, a ruski rezervista je pozvan u uniformu tek kada je na frontu situacija postala jako loša. U Rusiji od početka mobilizacije ništa ne ukazuje na ranije pripreme. Da ne preterujemo: uniformi ima, ali nisu baš uvek one nove iz programa “Ratnik” koji je ruska industrija predstavljala kao vrhunsku stvar i pokazalo se kako je šlem često samo plastikom presvučeni onaj stari sovjetski.
Ima to svoj uticaj na moral i to veliki, posebno na rezerviste koji nisu uvereni da je postojala stvarna potreba za ovih ratom. Vlast nije provela mnogo priprema javnog mnjenja, niti se računalo na mesece rata sa protivnikom koji se pokazao vrlo žilavim. Kada je ruska vojska ušla u krizu zbog nedostatka ljudi za kontrolu prostora, ukrajinska vojska je to uvidela kao priliku za ofanzivu. Ruska vojska je platila surovu cenu za previde i neozbiljnost politike koja nije imala dobre procene šta se može ostvariti silom i za koje vreme.
TENKISTA IZ KOSMIČKIH SNAGA
Sada će cenu prvo platiti generali. Neko mora da bude kriv. Sa fronta dolaze negativni glasovi pre svega o političkom vrhu. Posebno je neomiljen Sergej Šojgu, ministar odbrane koji se bavio izjavama i predstavama za TV i održavanjem popeglane uniforme za smotre i parade. Vrana vrani oči ne vadi i zato se, kada je posle poraza na frontu otvorena tema kažnjavanja, pogled iz Kremlja usmerio na komandnu strukturu na terenu. Prema javnosti se ide sa afirmativnim vestima: umesto liste ko je ostao bez položaja. težište je na prezentaciji slike o tome da će novo čvrsto rukovodsto preduzeti oštre mere.
Komandant združenih snaga u Ukrajini sada je general armije Sergej Surovikin. Ako se pitate kakav je, promislite o vrednosti stare latinske izreke “Nomen est omen”. I kod Rusa i kod nas surov ima isto značanje. Sklonost doslednosti u izvršavanju naređenja pokazao je još avgusta 1991. tokom meteža u Moskvi kada je kao komandant mehanizovanog bataljona zajurio sa borbenim vozilima pešadije i likvidirao tri civila, branioce Belog doma od pučista. Pod gusenicama je zgnječen jedan mladi čovek, a dva su ustreljena. Surovikina su pritvorili, ali političari su ocenili da je bolje ne stvarati lošu atmosferu: rečeno je da je samo izvršavao naređenja, a porodicama žrtava uručeni su tek ustanovljeni ordeni heroja Ruske Federacije.
Surovikin je poslan da razvija komandantsku karijeru u najzabačeniju rusku jedinicu u 201. diviziju u Tadžikistanu. Ni njegova dalja karijera nije bila bez kontroverzi. Bio je i na sudu zbog ilegalne trgovine naoružanjem. Surovikinovi pobornici kažu da nije kriv jer je oslobođen. Zatim se brzo uzdizao po komandnim i štabnim dužnostima i poverenju politike – upravo je on 2012. formirao vojnu policiju ruske vojske. Po VES-u tenkista, Surovikin je po političkoj liniji 2017. postavljen za komandanta Vazdušno-kosmičkih snaga.
Dužnost je primio nakon devet meseci na mestu komandanta ruskog kontingenta u Siriji. Tamo je ponovo proveo četiri meseca 2019. jer prilike nisu bile najbolje i Surovikin je dobio naređenje da ih sredi.
U aktuelnom ratu avijacija se nije proslavila, ali to nije problem za Surovikina jer je primio nova naređenja. Kažu da je rukovodio tzv. deeskalasijom oko Kijeva i na severoistoku Ukrajine. Konkretno – povlačenjem snaga koje su otišle daleko od pozadine. Komande armija i njihovi bataljoni su prebačeni preko granice i poslani na Donbas, a Surovikin je primio komandu Grupacije snaga Jug. U junu je vodio dejstva koja su dovela do ulaska ruske vojske u aglomeraciju Severodonjeck-Lisičansk. U tome i kasnijim dejstvima navodno je imao najmanje gubitke od svih ruskih generala. Sada je Surovikin glavni, ali koliko god da je vešt, imaće težak zadatak da usred rata konsoliduje narušeno poverenje u komandni kadar i da uvede u borbe rezerviste.
Kontraproduktivna odmazda
Talasi ruskih krstarećih raketa ispaljeni 10. oktobra na objekte širom Ukrajine predstavljaju odmazdu i ništa više. Poruka je usmerena primarno javnom mnjenju u Rusiji koje u jeku mobilizacije treba potvrdu da je država jaka i odlučna. A Ukrajincima je raketama stavljeno do znanja da ako njihova vlast želi da vodi totalni rat, onda će se to i desiti.
Prvih nedelja rata Rusi su trošili svakodnevno krstareće rakete, ali tokom leta retko su lansirane jer su zalihe svedene na minimum. Zato se neko dosetio da ima i starih raketa kao što su “vazduh-zemlja” H-22 sa tečnim gorivom. One su i lansirane. U međuvremenu valjda je izrađeno novih raketa i lansirane su H-101 sa strategijskih bombardera, “kalibri” sa ratnih brodova i “iskanderi” sa zemlje iz pokretnih lansera na velikim terenskim vozilima.
Ukrajinci su platili cenu pošto je narušen elektroenergetski sistem uništavanjem trafo stanica, ali indirektna korist je snažna jer je pozicija žrtve ojačana i Rusija je još dublje izolovana. Neke dileme koje su postojale oko potencijalnih dogovora sa ruskim vlastima sada su uklonjene sa dnevnog reda jer je odmazda ocenjena kao agresivan čin koji ne može da se pravda ratnim ciljevima. NATO je reagovao osudama, ali ono što je bitnije i stavom da treba učiniti još više na naoružavanju Ukrajine. Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg rekao je 10. oktobra u sedištu Alijanse da su prioritet raketni sistemi PVO uključujući savremene sisteme kakve su Amerikanci i Nemci već potvrdili da će dati Ukrajincima. Naravno, na listi su kao i do sada artiljerijski sistemi, borbena vozila, municija i rezervni delovi koji su potrebni da bi se održala borbena gotovost ukrajinske vojske.