Glasina koja je, zajedno sa ostalim isparenjima, proteklog leta počela da se širi Beogradom, da će u jednoj još neotvorenoj gradskoj galeriji biti priređena izložba čuvene Kiki Smit, zvučala je u najmanju ruku halucinantno.

No, ona se zaista dogodila. Bez mnogo pompe, Kiki Smit je došla u Beograd, učestvovala u postavljanju izložbe, prisustvovala otvaranju. Reč je o jednoj od najistaknutijih akterki savremene svetske likovne scene, autorki koju je časopis “Tajm” 2006. godine svrstao među 100 ljudi koji oblikuju svet u kojem živimo, čije se ime nalazi u većini izbora najznačajnijih žena stvaralaca današnjice. Redovna je profesorka na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, izlagala je na brojnim relevantnim izložbama širom sveta, njena dela nezaobilazna su u većini vodećih svetskih muzeja.

Rođena je 1954. godine u Nirnbergu. Već u prvoj godini njenog života porodica se seli u SAD. Odrasta u umetničkom okruženju – majka je bila operska pevačica, a otac, Toni Smit, vajar konceptualne, minimalističke orijentacije. Smrt njene sestre, andergraund glumice, izazvana sidom, 1988. godine, značajno je uticala na njene tematske fokuse. Za njeno formiranje značajno je što se 1976. nastanjuje u Njujorku, gde prvu samostalnu izložbu priređuje 1982. godine u sklopu čuvenog eksperimentalnog/alternativnog umetničkog prostora The Kitchen.

Kiki Smit na scenu stupa u periodu kada se menjaju umetničke paradigme i duh vremena, na prelazu moderne u postmodernu epohu, kada minimalni, redukovani likovni jezik ustupa mesto raspričanosti, reprezentaciji, materijalizaciji ideja, umetnosti otvorenoj ka zajednici, što biva u potpunosti blisko njenim tadašnjim stremljenjima.

Ljudsko telo postaje središte njenih interesovanja. Opredeljuje se za feministički dikurs, sofisticiran i neagresivan, stvarajući slike koje su šokantne ali istovremeno i poetične. U promišljanju odnosa čoveka, prirode i kosmosa, ona se obraća različitim izvorima – religiji, mitologiji, kosmologiji, bajkama, misterijama, kao i raznorodnim spiritualnim učenjima. Sklona eksperimentu, ona svoje zamisli formuliše u različitim medijima, ali ipak, crtež je glavni konstruktivni nosilac svih ostvarenja.

U eseju “Ostrvo distopije”, napisanom povodom ove izložbe, prof. dr Aleksandra Jovićević zapaža: “Čitav svoj život, Kiki Smit se pitala šta znači biti u telu, bivajući opsednuta sličnostima i razlikama između privatnog doživljaja telesnosti i društveno oblikovanih javnih identiteta. Smit vidi ljudsko telo kao nešto veštačko, konstrukciju, predstavu, kartografiju, otelotvorenje kulture, memorije i istorije”, pridodajući navod iz intervjua koji je Kiki Smit dala 2021. godine: “Možeš da pogledaš bilo koji deo svog tela i videćeš celokupna društva i način na koji ono doživljava sebe – osećaj sramote zbog tela, ushićenja i radosti, ali takođe i ekonomije tela: čija tela su važna, a čija se odbacuju u ovom društvu. Sve se nalazi u telu.”

Za svoje prvo predstavljanje beogradskoj publici u izvanrednom izložbenom prostoru novootvorene Galerije Dots, u široj zoni Luke Beograd, na donjem Dorćolu, Kiki Smit je odabrala dela iz različitih vremenskih perioda koja, po njenom mišljenju, pružaju uvid u raznovrsnost sadržaja, materijala i formi prezentacije, koji su otvoreni za individualnu interpretaciju emocije koju publika nosi u sebi. Izložbom je obuhvaćeno 38 dela – tapiserija, skulptura, grafika i crteža – čije su izlaganje, osim umetnice, omogućile njujorška Galerija Pejs i Universal Limited Art Editions.

Najstariji rad obuhvaćen postavkom jeste litografija u dve boje Bez naslova (Kosa), nastala 1990. godine. Ova mnogoznačna, po izvedbi kompleksna kompozicija, na granici između apstrakcije i figuracije, jedno je od prvih ostvarenja gde je Smit u postupku izrade upotrebila vlastito telo.

Dominantan segment postavke čine četiri tapiserije – Podzemlje, Zemlja, Blagostanje, Katedrala, iz perioda 2012–2014, sa uočljivim reminiscencijama na flamanske srednjovekovne tapiserije, gde “nije reč o religijskom zanosu, već o temama koje su je i ranije zaokupljale – naročito o ljudskom telu i njegovoj simbiozi sa prirodom. Ona spaja ljudsko i životinjsko, kao i četiri osnovna elementa – zemlju, vodu, vazduh i vatru. (…) Konstelacija radova koji zajedno istražuju univerzalne prirodne i duhovne domene u skladu sa tim kako umetnica vidi svet – kao mesto ispunjeno magijskim i mističnim simbolima i čudesima” – u kataloškoj studiji tumači istoričarka umetnosti dr Jovana Stokić.

Upečaljiv akcenat postavci daje instalacija u bronzi sa srebrnim i zlatnim listićima – Drhtaj iz 2018. godine, koja sugeriše integraciju telesnog i kosmičkog. Obuhvaćen je i niz kamernih skulptura izvedenih u bronzi i srebru, ili u bronzi sa srebrnim i zlatnim listićima, figurativni ili asocijativni dijalozi sa prirodnim pojavama i svetom životinja, gde su pojedini trenuci životnog toka “zamrznuti” i minuciozno izvedeni u trajnim, čvrstim, plemenitim materijalima: Sunce, Zvezda padalica, Provala oblaka, Tragač, Orao sa ribom, Parenje jelena, Ptice sa crvima, itd. Vibrantne linije prožimaju sve izložene radove – seriju grafika Mađijanje, skulpture, crteže, dok one u radu Vodopadi sugestivno definišu umetničinu umreženost sa spoljnim svetom, prirodom, kosmosom.

Najskorije ostvarenje obuhvaćeno postavkom jeste monumentalni crtež Veliki mesec, nastao 2022. godine. Postavljen u dijalog sa Rekom, zatim Tlom – podnom instalacijom koju čini jato skulptura posrnulih i uginulih vrana, i reljefom, bronzanom zgrčenom ljudskom figurom Pala. Reč je o segmentu koji postavlja nesumnjivu dijagnozu aktuelnog stanja čovečanstva.

Postavku u Galeriji DOTS, Kiki Smit je, u saradnji sa kustoskinjama Mirjanom Dušić i Ljubom Jovićević, artikulisala kao dinamičnu i vibrantnu koreografiju, kao mistični, sakralni, meditativni prostor, gde se pojedini elementi kao nit provlače iz rada u rad, ostvarujući gusto značenjsko i vizuelno tkanje, nudeći holističko viđenje kojim se autorka snažno i dugoročno protivi jednoobraznoj, lažnoj, konstruisanoj, dominantnoj medijskoj slici sveta.

“Ona ostavlja prostor za izvesni, moglo bi se reći i mistični, posthumanizam, s tim što je taj posthumanizam lišen antropocentrizma, što mu omogućava slavljenje novog povezivanja s ne-ljudskim, sa životinjskim, sa Zemljom”, promišlja Jovana Stokić.

Za razliku od izložbi kakve često imamo priliku da vidimo u našoj sredini, gde se zvučna imena svetske likovne scene predstavljaju putujućim, “paket-aranžman” izložbama, gostovanje Kiki Smit je u naš kulturni prostor uletelo kao neočekivan eksces, vaninstitucionalnim koridorima, zahvaljujući srećnom spletu okolnosti i autoritetu pojedinaca, a bez kabastih državnih nadležnosti i angažovanja, ostavivši dubok i upečatljiv trag u našoj kulturnoj sferi.