Zaštitno ime omiljene beogradske galerije Grafički kolektiv je kustos Ljiljana Ćinkul. Ona je i jedan od naših najvažnijih likovnih kritičara, ali o tome ćemo drugi put. Sada razgovaramo o profesiji kustosa galerije, i to u novom prostoru Grafičkog kolektiva, u Ulici Dragoslava Jovanovića, gde je galerija preseljena nakon 70 godina života na Obilićevom vencu, među radovima izložbe Materija svetlost senka Nevenke Stojsavljević, čiji naziv odlično odgovara trenutnom ambijentu.

“Veoma nam se dopadaju nove prostorije. Mesto je fantastično, gledamo na Kraljev park, i to sunce i svetlo koji nam odatle prodiru apsolutno su uključeni u naš rad. Na prethodnoj, izuzetno zanimljivoj izložbi, Marija Grahovac je čak koristila izloge, pa su se tokom dana njeni radovi gledali iz galerije i zbog spoljašnjeg svetla i senki poprimali nove tonove, a uveče, gledani sa ulice, utisci su bili potpuno drugačiji”, priča Ljiljana Ćinkul.

Na vest da Grafički kolektiv mora da napusti prostor na Obilićevom vencu zbog restitucije, medijska i kulturna javnost je burno reagovala, ali nije pomoglo – iselili su se 18. jula 2018. godine. Ljiljana Ćinkul kaže da je “bilo izuzetno stresno, kao kad napuštaš kuću”. Smatra da je “šteta što Grad ili Republika nisu imali sluha, ili što svi zajedno nismo na vreme reagovali da se naše staro kultno mesto otkupi od vlasnika i sačuva.” Prostor u kome su sad, u Ulici Dragoslava Jovanovića, peti je po redu koji im je Grad nudio. “Četiri godine smo bili galerija na ulici”, kaže Ćinkul.

Rekonstrukcija novih prostorija potrajala je neočekivano dugo, činilo se sa strane. Dogodila se i korona, a ipak su se, i pre nego što je obnova završena, izložbe održavale u tim nenormalnim uslovima, kao na gradilištu, bez struje, osvetljenja, vode i grejanja. Neke su bile i veoma zapažene. Izlagale su umetnice triju generacija iz iste porodice – Šemsa Gavrankapetanović, Selma Đulizarević i Dunja Karanović (“Vreme” broj 1582), izlagali su mladi umetnici, a Nikola Velicki je imao posebno dobar rad u prostoru. Svejedno je publika, koja nije upoznata sa problemima, a od Grafičkog kolektiva naviknuta na neprestanu živu aktivnost, primetila da se oko novog prostora ne angažuje dovoljno, da događanja nisu učestala, a nedostajala je i reklama.

“Radili smo ono što je bilo moguće, mi smo kuća koja stalno mora da se snalazi, tako je skrojeno od prvih dana”, odgovara Ljiljana Ćinkul. “Kako nam uspeva to je nevidljivo, kao u porodici gde nema mnogo novca, ali se ipak održava ta vatra ognjišta i život teče. Evo, na primer, u novom prostoru čekali smo na struju 15 meseci, kao da smo na njivi! Izložbe su organizovane po danu dok se vidi. Bile su zanimljive, posećene i prilagođene rustičnom mestu. Svaki umetnik je našao neku svoju meru u interakciji sa datim uslovima. Radili smo i Međunarodni simpozijum posvećen grafici “Grafika na i iza ivice”, jer se i u našem mediju stvari bitno pomeraju napred. Sve to, dakle, radili smo po danu, bez struje. U jednoj prostoriji na Kosančićevom vencu gde smo privremeno smestili našu arhivu i u kojoj je bilo struje, uradili smo internet verziju programa “Durbin istorije”, istorizaciju situacije i ličnosti iz Grafičkog kolektiva koji nisu značajni samo za našu kuću nego i za nacionalnu kulturu. Imali smo već više od 50 takvih izbora.”

Ljiljana Ćinkul podseća da je “Grafički kolektiv osnovan kao nevladina organizacija, još smo u tom statusu iako smo sedam decenija važan deo ove kulture, i niko nema pravne obaveze da nas finansira i da nam pomaže. Grad i Republika su prve tačke gde konkurišemo za sredstva sa svojim programima i tu dobijemo minimalnu pomoć. Naš novi prostor je mnogo veći od prethodnog, pa će i dažbine biti mnogo veće nego pre i moraćemo da nađemo sponzora. Predstoji nam, znači, još jedno ozbiljno iskušenje i snalaženje”.

Ljiljana Ćinkul je na čelu Grafičkog kolektiva duže od četiri decenije. Šta je kustos, objašnjava na svom primeru:

“Biti kustos za mene je sreća. Naše školovanje, naša istorija umetnosti daje veliko znanje, ali ja sam ipak mnogo više naučila radeći sa umetnicima, spremajući izložbe, programske, autorske, i to je bila najbolja nastava. Kustos je zapravo osoba koja o svemu vodi računa, koordinira ljude i pojave, održava kvalitet i dobru atmosferu, što se sve nekako podrazumeva. Često ljudi i ne mogu da procene koliko je taj posao važan. Jedna nevidljiva uloga. Tek onog momenta kada osoba nije prisutna, primeti se koliko nedostaje. Spolja izgleda šarmantno, ležerno, slobodno, ali mi smo organizovali po tri izložbe mesečno, ujutru se jedna postavka skida, druga namešta, a uveče je svečano otvaranje. U međuvremenu se pišu tekstovi, štampaju katalozi i poštom šalju pozivnice. Veliki i naporan rad, ali mene je ispunjavao.”

Više od 1600 izložbi organizovano je u toplom, lamperijom obloženom prostoru na Obilićevom vencu koji je projektovao Peđa Ristić, u čijem antreu je bila grafička presa. Pod zaštitnim znakom Grifona, metafore čuvara blaga, Grafički kolektiv se svojim programima uključio u svet, a umetnici iz Engleske, Japana, Poljske, Švedske, Kanade, Kine izlagali su u Beogradu. Videli smo postavke Dalija, Šagala, Vazarelija, Raušenberga. Neki susreti su za Ljiljanu Ćinkul ipak bili posebni.

“Ljubica Cuca Sokić je bila izuzetna ličnost, divna, blagorodna osoba sa mnogo sluha za mlade. Prvu izložbu ilustracija, koje je radila na kuhinjskom stolu dok nije imala atelje, ostvarila je kod nas. Za njene ilustracije do tada javnost nije ni znala. Kada sretneš i upoznaš takvo biće, želiš da budeš još bolji. Vladimir Veličković je odisao neverovatnom energijom. Poklonio nam je celu izložbu povodom 60 godina Grafičkog kolektiva. Njegovo prisustvo se uvek osećalo, umeo je dobro da izbalansira život u Parizu i u Beogradu. Albin Brunovski, zanimljiv majstor male grafike i velikih formata iz Bratislave, ostavio je posebno dobar utisak i bio naš veliki prijatelj. Organizovali smo izložbu američke profesorke univerziteta Barbare Macen, kojom je ona bila veoma zadovoljna i pomogla nam da ostvarimo ozbiljne kontakte. Zahvaljujući njoj sam 2004. godine, na uglednoj Međunarodnoj konferenciji Grafičkog saveta u Nju Bransviku (Nju Džersi, SAD), predavanjem sa video-materijalom predstavila Grafički kolektiv. Poseban odnos sam imala i sa Brankom Pavićem. Povodom nagrade ‘Lazar Trifunović’ koju sam dobila za likovnu kritiku, priredila sam izložbu njegovih radova u Muzeju ‘25. maj’. Radu Selaković smo prerano izgubili. Bila je značajna i definisana autorska pojava, izlagala je u Kolektivu više puta, paralelno slike i grafike problemski rešavajući tu kombinaciju. Napravili smo i izložbu crteža pesnikinje Vislave Šimborske, neka vrsta dopisnih karata koje je slala svojim prijateljima i promovisali knjigu njene poezije. Desilo se da je te godine Šimborska dobila Nobelovu nagradu, što je bila divna koincidencija.”

Bogdan Kršić, Marko Krsmanović, Miloš Ćirić, Boško Karanović, Miodrag Rogić, Stojan Ćelić, Branko Miljuš, Bora Iljovski, Velizar Krstić, Nebojša Radojev, Branimir Karanović, Zoran Todović… kolekcija Grafičkog kolektiva sadrži više od 4000 radova. “Kada je organizovana naša izložba u Sianu, u Kini, u četiri segmenta, savremena grafička produkcija u Srbiji, dve posebne izložbe Biljane Vuković i Lidije Antanasijević i plakati Grafičkog kolektiva iz pedesetih godina dvadesetog veka, sve je bilo izuzetno dobro primljeno. Tamošnjoj publici su posebno bili zanimljivi stari plakati zato što su se mnogi setili Bate Živojinovića i njegovih filmova koje su obožavali”, seća se Ljiljana Ćinkul.

Novi prostor Grafičkog kolektiva otvoren je ovog juna tradicionalnom sedamdesetom Majskom izložbom, programom koji u Grafičkom kolektivu postoji od 1952. godine, i po kome je prepoznatljiv.

“Na prvoj Majskoj izložbi učestvovalo je 28 autora, a ove godine njih 124. Izložba se uvećava i prati promene koje se dešavaju na grafičkoj sceni kod nas i u svetu. Ima značaj, ne samo zbog nagrade Veliki pečat, bez čijih dobitnika se ne može pisati istorija umetnosti u Srbiji, nego i zato što daje šansu mladima koji nakon diplomiranja mogu da izlažu u našem prostoru i tako postaju članovi Grafičkog kolektiva. Važna je i izložba Male grafike sa nagradom Mali pečat, učestvuje preko sto grafičara sa više od tri stotine listova. Moram da pomenem i Grifon, bijenalni konkurs i izložbu za najbolji grafički dizajn u Srbiji, koji realizujemo sa štamparijom Kvadra grafik”.

Za kraj razgovora sa Ljiljanom Ćinkul, uspomena na početak.

“Kada je 1964. godine rekonstruisan enterijer Grafičkog kolektiva na Obilićevom vencu, otvorio ga je Miodrag Protić i to je bila velika svečanost, kustos je bila Ana Čolak Antić, veoma značajna ličnost za razvoj galerije. Nju je nasledio kolega Marko Popović. Mene su 1980. godine pozvali da ga zamenjujem jer sam za diplomski rad kod profesora Lazara Trifunovića odabrala grafiku između dva svetska rata u Srbiji. Imala sam osećaj kao da sam na poklon dobila celu planetu. I evo, još uvek sam tu.”