Bila je subota, 18. oktobar 1997. godine. Trinaestogodišnji dečak Dušan Jovanović izašao je iz svoje kuće, gde je u samom centru Beograda živeo sa roditeljima i sestrom, i krenuo ka prodavnici da kupi koka-kolu. U povratku ga presreću skinhedsi. Od njega su stariji nepune četiri godine. Kada je pao na zemlju, nastavili su ga da šutiraju.  Tukli su ga do smrti. Zato što je bio Rom. Telo je pronašao njegov otac.

Da li je moguće da niko od prolaznika nije ništa primetio?

Pravosudni epilog je glasio – dvojica ubica, Milan Čujić i Ištvan Fendrik, koji su u trenutku napada imali 17 godina, osuđeni su na po deset godina zatvora, što je bila maksimalna zatvorska kazna za starije maloletnike. Kazna im je prvo umanjena za po 18 meseci, a posebnim rešenjem Okružnog suda je i dodatno skraćena. Uslovno su pušteni na slobodu 2004. godine. U trenutku odsluženja kazne, imali su po 24 godine.

Roditelji Dušana Jovanovića nisu mogli da se nose sa bolom, i o tome je već dovoljno pisano.

Na desetogodišnjicu zločina (2007), na mestu gde je Dušan Jovanović ubijen, u Beogradskoj ulici,  postavljena je spomen-ploča.

Njegova sestra je, povodom 25. godišnjice zločina, za "Insajder“ kazala da njen otac nije imao strah, jer je verovao u društvo u kojem nema diskriminacije, gde se može spavati na klupi i biti siguran, ali da su se ona i njen brat plašili jer su, dok su živeli na Slaviji, gledali kukaste krstove na ulazu i ispisane pretnje na zgradi "smrt Ciganima“. Bili su jedina romska porodica koja je živela u toj ulici. Govoreći o tome kako je to uticalo na sve njih, njene roditelje, nju i kasnije, njenu decu, kazala je: "Oni nisu ubili samo njega, ubili su sve nas.“

Predstavnici "Ne davimo Beograd“ i odborničke grupe "Moramo“ su jutros položili vence na spomen-ploču, a Inicijativa za ekonomska i socijalna prava – A 11, u 18 časova, ispred Pravnog fakulteta, organizuje skup povodom sećanja na Dušana Jovanovića. Tamo će biti simbolično postavljena tabla "Park Dušana Jovanovića“.

Romi su i danas obespravljeni, njihova isključenost iz društva posmatra se kao nešto normalno, predrasude na njihov račun deo su svakodnevnog folklora i pošalica. Manjina su čija se diskriminacija mahom ne vidi kao nešto sporno. Na delu je sistemski rasizam.

Živimo jedni pored drugih, a ne jedni sa drugima.

Dragoljub Acković je tada, nakon što je ubijen Dušan Jovanović, napisao knjigu "Oni su ubili njegove oči“ u kojoj se između ostalog kaže: "Pedesetak godina unazad na ovim prostorima nije se dogodilo ubistvo na rasnoj osnovi, rekao je neko tokom proteklih mesec dana koji su potresali Rome. Tačno je to, samo je taj koji je to rekao zaboravio (verovatno namerno) da ovoj konstataciji doda i reč javno. Jer ubistva na rasnoj osnovi, i to baš na ovim prostorima, mislimo na Beograd i Srbiju, bilo je i te kako. Bilo ih je, ali su sva okarakterisana na sve druge načine, samo ne kao ubistva na rasnoj osnovi.“

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com