Imali smo nedelju u kojoj u medijima umalo nije počeo nuklearni rat, i to zbog pada jedne jedine rakete u poljskoj provinciji. Prve vesti 15. novembra bile su dramatične, o ruskom raketnom udaru, ali prve fotografije sa lica mesta pokazale su ostatke rakete 5V55R za raketni sistem PVO porodice S-300, koje su izrađene osamdesetih godina za tadašnju sovjetsku PVO. Jedinica koja je dejstvovala tim raketama imala je vatreni položaj kod Červonograda, na samo 25 km od mesta pada u Poljskoj.

Ljudi vode rat i greše, tehnika zakaže. Problem je nastao zbog jednostranosti medija koji su odmah izvestili o ruskoj raketi, i na tom fonu zvanični Kijev pokušao je da prikupi neke bodove. Zato su direktno kritikovani od vodećih saveznika, u prvom redu iz Bele kuće, zbog pokušaja da se agresivnom propagandom pridobije pažnja sveta. NATO čvrsto podržava Ukrajinu (izuzev Mađarske), ali čini se da predsedniku Zelenskom to nije dosta i da se uvek traži hleba preko pogače. Sada su dobili packu da se to ne čini i još raketa da se rat nastavi.

BEZ PRIMIRJA NA VIDIKU

Na pragu zimskog perioda nema indicija da na obema zaraćenim stranama ima volje za neku formu primirja, barem prećutnu, prelaskom u odbranu. Rusi su približno jednu trećinu mobilisanog kadra uveli u bataljonske taktičke grupe koje su već na terenu. Od dve trećine mobika postepeno se razvijaju nove jedinice, koje će delom da se koriste kao zamena za one koje su već mesecima bez odmora na frontu, a delom će to biti manevarska rezerva.

Nije lako sa rezervistima. Nisu pokazali ratobornost, sasvim očekivano, jer propagandna preparacija u pripremi rata i kasnije nije bila dovoljno snažna i uverljiva. Prosečan mobilisani vojni obveznik smatra sebe za patriotu, ali ne vidi stvarni interes Rusije za rat kako se sada vodi. Posle sedam meseci konfuznih poruka zvanične Moskve oko pitanja svih pitanja – zašto se vodi rat? – to je razrešeno formalno 4. oktobra kada je ruski predsednik Putin potpisao federalni zakon o ratifikaciji priključenja četiri ukrajinske oblasti Ruskoj Federaciji. Dobro, sada znamo da postoji neki ratni cilj, ali kako uveriti prosečnog mobika da ratuje za to. Jasan motiv nude ruske privatne vojske, koje garantuju redovne i visoke plate.

Na ukrajinskoj strani, po ulicama se još uvek prikuplja zalutali kadar koji se odmah šalje u jedinice. Za razliku od Rusa koji se služe sa puno sredstava ratne tehnike, i nove i stare, ukrajinska vojska ostala je na malim količinama tenkova, borbenih vozila i artiljerijskih oruđa u odnosnu na potrebe. Nešto su Rusi uništili, ali mnogo tehnike sada je u kvaru, pa ima problema kako to popraviti, pribaviti rezervne delove i vratiti u stroj.

Iz NATO-a šalju tehniku ukrajinskoj PVO i očigledno žele da većom količnom savremenih sistema snize efikasnost ruskih raketnih udara. Nemački sistem IRIS-T SLM pokazao se u oktobru i novembru solidno u odbrani od krstarećih raketa, ali rezerve protivavionskih raketa su vrlo skromne, gotovo marginalne u odnosnu na potrebe.

Veliki problem za Ukrajince je preobuka za sve sisteme PVO. Nema dovoljno posluga koje su solidno ovladale sistemima jer su ih koliko juče prvi put videle. Doduše, nije bolje stanje ni sa ostalom tehnikom, ali PVO je osetljiva tema zbog složenosti tih sistema, a članice NATO-a šalju ono što se nađe na stoku. Ako izuzmemo nemački presedan sa pošiljkom baterije potpuno novih sredstava, uglavnom se radi o sistemima koji su povučeni iz naoružanja, izvučeni su iz strategijskih rezervi i zatim poslati ukrajinskoj vojsci. Za poklon se kaže hvala, ali za sistem kao što je Hawk treba prikupiti puno ljudi za posluge raznih radara, centra za kontrolu vatre, rad na lansirnim oruđima i podršku. Izbor sistema je heterogen i ukrajinska vojska mora za svaku bateriju da šalje izabrani kadar na preobuku.

LOVCI NA DRONOVE

Otvorena tema sada je kako se izboriti sa dronovima. Niko nema dobro rešenje, a široka primena dronova nameće obema stranama da brzo, pod pritiskom ratnih gubitaka, pronađu nekakvo, kakvo god rešenje. Veći dronovi su veće mete i oni su, naravno, pod udarom savremenih sistema PVO. Mit o neuništivom “bajraktaru” TB2 sa početka rata je utihnuo, jer je znatan broj tih dronova uništen.

Sada se u stručnoj javnosti ide u ekstrem na drugoj strani i TB2 se proglašava za neefikasnu letelicu. Cenimo da to nije tačno i da ukrajinska vojska i dalje dosta posla obavlja sa TB2, ali sada u njegovoj primarno izviđačkoj nameni. Zato se ne hvale jer nije dobro za te letove da se i preko medija provocira reakcija ruske PVO, ali oni svakodnevno lete. Pre ili kasnije, svaki od tih dronova nađe se pod dejstvom raketnih jedinica PVO i naravno da su gubici neminovni, ali ne dovodi se u pitanje korist koju donose informacije prikupljene snimanjem iz vazdušnog prostora. Do sada su vredni pratioci internet prostora sa portala Oriks dokumentovali snimcima iz raznih javnih izvora obaranje 14 TB2. To je najmanji broj na koji može da se računa, ali u turskoj fabrici se vredno radi i prave se novi dronovi.

Do sada se u ratu na strani ruske PVO kao efikasno sredstvo za borbu protiv dronova istakao raketni sistem Tor-M2. Obučena posada brzo reaguje i kada zatreba, i do 16 raketa poleće vertikalno iz lansera. Sistem podržava istovremeno dejstvo na do četiri cilja, u zoni uništenja do 12 km po daljini. Zatim, svrsi služi “pancir-S1”, takođe ruski sistem PVO, koji u zoni uništenja na udaljenosti do 20 km koristi do 12 raketa, a ako nešto prođe raketnu salvu, na daljinama do četiri kilometra dolazi pod udar vatre iz četiri topovske cevi kalibra 30 mm.

Ukrajinci su pod mukom šta činiti jer su nova sredstva koja su dobili od NATO-a dobra za uništavanje krstarećih raketa. Zatim, vrlo su efikasna u gađanju po avionima, ali Rusi i ne pokušavaju duboke prodore sa jurišnicima Su-25 i frontovskim bombaderima Su-34 koje drže iznad fronta. Letovi na maloj visini otežavaju posao PVO, a retko se na snimcima može videti da se neki ruski jurišnik izdiže iznad terena. Nedavno, prvi put za vreme svih meseci rata, viđen je snimak na kojem par ruskih Su-25 tuče nevođenim raketama iz poniranja, a ne kao što je uobičajeno – iz propinjanja. Očigledno da su u nekim mestima u Donbasu, posebno oko Avdejevke i Marinke, dobro očistili PVO svedenu na lake prenosne rakete sisteme.

Da se vratimo na problem ukrajinske PVO, koja “nema leka” za dronove-kamikaze kao što su “gerani” i “lanceti”, osim puno vatrene moći cevnih sistema, ako se posluzi sredstva PVO posreći. Jedan od aduta su samohodna protivavionska oruđa “gepard”, mačka sa zubima koje čine dva topa kalibra 35 mm što bljuju granate brzinom od 550 po minutu, po jednoj cevi. Samohotka je izvedena na telu tenka i nekada, na vežbama u vreme Hladnog rata, bila je ponos nemačke vojske. Već desetak godina ta oruđa nisu u naoružanju i smeštena su u skladišta strategijskih rezervi, sve do aktuelnog rata koji je Nemce prinudio da razmisle šta da pošalju ukrajinskoj vojsci. Letos su poslate prve tri samohotke, ali prvi put su javno viđene tek u oktobru, valjda kada je završena preobuka za složeni sistem za kontrolu vatre, radar i laserski daljinomer. Do sada su Nemci obećali da će dati 30 komada, premalo za veličinu fronta koji se mora pokriti.

U istoriji ratovanja pokazalo se da je najefikasnije sredstvo to isto na drugoj strani fronta. Zato artiljerija ima protiv sebe kontrabatiranje, artiljerijske udare protivnika. Jedan pristup u skoroj budućnosti je lov drona na dron. U Ukrajini su zabeleženi prvi primeri namernog udara drona na dron, ali projektanti nude i bolja rešenja – turska industrija objavila je 30. oktobra da radi na integraciji protivavionskih raketa “sungur” na TB2, koje u zemaljskoj varijanti imaju zonu uništenja do osam kilometara. To će verovatno biti sredstvo od prioritetnog interesa za Ukrajince, koji bi sa takvim sistemom dobili prvi pravi dron-lovac.