"Društvo i ustanove koje odustanu od ideala i onih koji u njih veruju i tom verom žive mogu računati na to da će preživeti od danas do sutra, ali ne i na to da će imati budućnost“, kazao je episkop diseldorfski i nemački Grigorije na međunarodnom skupu "Intelektualci, juče i danas“ koje je održan u Srpskoj akademici nauka i umetnosti.

Govoreći na temu "Postoji li u Crkvi prostor za slobodu naučnog istraživanja i govora“, on je istakao da iskreno veruje da u današnje vreme u Crkvi postoje ljudi koji imaju šta da kažu i koji su u stanju da ravnopravno učestvuje u društvenom dijalogu sa intelektualcima najrazličitijih provenijencija, kao i da bi Crkva trebalo na to bude ponosna.

"No, mi taj naraštaj, bojim se, nedopustivo često ućutkujemo u ime nekakve poslušnosti i smirenja, premda sami nismo spremni da tu poslušnost i smirenje učinimo načelom sopstvenoga vladanja. Posledica toga je da su talentovani i mladi ljudi, dakle – upravo intelektualci, koji su odlučili da svoj život posvete crkvi, sada prinuđeni da odustaju od svog poziva upravo zato što su preozbiljno shvatili ono čemu su učeni. Ovo se ne sme dopustiti.“

Kada je reč o srpskom društvu, kako je istakao vladika Grigorije, iako su u ovdašnjoj javnosti prisutni obrazovani i kritički nastrojeni pojedinci, naša kultura dijaloga je na veoma niskom nivou.

"Ovu kulturu, ili bolje – njen nedostatak, karakteriše zaverenička atmosfera, a glavni argument je, gotovo po pravilu, argument sile – kod Srba je pozivanje na narod upravo pozivanje na silu, na večito ugroženu masu koja u svakom trenutku treba da se pojavi i reši stvar svrstavajući se uz govornika koji pretenduje na to da je on njen isključivi zastupnik.“

Otuda vladika smatra da kada se nastupa sa ovakvih pozicija, ma koliko pojedinac bio obrazovan i ma koliko se na visokom društvenom položaju nalazio, tu nema govora o intelektualcu i njegovom društvenom angažovanju.

Glavni uzrok za to što smo danas u ovakvoj situaciji, on vidi u nesposobnosti da se kritički sagleda sopstvena idejna i moralna pozicija i mesto u društvu. "Intelektualac se na prvom mestu mora kritički odnositi prema sebi i sopstvenim stavovima, kako bi njegova reč bila društveno relevantna“, zaključio je.

Naglasio je, takođe, da su intelektualne sposobnosti i karakter Božiji darovi koji se samo oblikuju rukama učitelja, ali sloboda govora je ono što sasvim zavisi od ljudi i za šta se svi zajedno neprestano moramo zalagati, ukoliko hoćemo da nam kao zajednici ti darovi služe, drugim rečima – ukoliko želimo da imamo budućnost.

Svoje izlaganje završio je pozivom da se "opet i opet“ svako pojedinačno i svi zajedno založimo za ono što je "za svakog istinskog intelektualca neophodno poput čistog vazduha, a to je sloboda govora.“

J.J.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com