Mundijal u Kataru 2022.
Pustinjski vetar
Masa koja projektuje svoje želje i frustracije na našu fudbalsku reprezentaciju je u korenu promena koje nikako da se odigraju. Ako se poneka i odigra na tren, reč je o tome da se suštinski ustali i ostvari na duže. A zajednica koja nije u stanju da praktično rešava svoje probleme nestaje sa mape sveta. Ne bi bili ni prvi, ni poslednji
“Bonjour, boys, bonjour!”, odjekuju reči Dereka Trotera u zamišljenoj realnosti u kojoj često volim da provodim višak vremena. U noći kad započinjem prikaz viđenog u protekle tri nedelje u Kataru, znaju se polufinalisti svetske fudbalske smotre i za sada, sem Maroka, nema većih iznenađenja. Njihov ulazak u završnicu je i statistički opravdan, jedan od četiri preostala tima gotovo redovno dolazi iz tabora autsajdera. Ranijih godina to su bili Čile, Sovjetski Savez, Poljska, Belgija, Bugarska, Turska, Južna Koreja, Švedska, Hrvatska i bilo je krajnje vreme da to mesto pripadne jednoj od afričkih selekcija.
Maroko je pokazao nestvarnu čvrstinu i fleksibilnost u organizaciji igre plitkog bloka primivši samo jedan, i to autogol, u čak pet utakmica. Problem se ukazuje u napadu koji sprovode kroz munjevite kontre čije lopte s bokova dočekuje En Neziri, koji u proseku zabije gol na svakoj četvrtoj utakmici. Za sada je davalo rezultat mada mislim da je Francuska u ovom sastavu i ritmu prevelik zalogaj. Inače, Dmitrović je rezerva Bunuu u Sevilji, te posle viđenog spektakla među stativama Maroka na ovom takmičenju, toplo mu preporučujem da menja okolinu, teško da će se naigrati do isticanja ugovora.
DA LI JE MOGLO DRUGAČIJE
Kao narodu kome je jako stalo do poštovanja tradicije, u svom prepoznatljivom stilu završismo još jedno lomatanje po neplodnim livadama svetskih stadiona na kojima se kvartalno održavaju turniri Svetskog kupa u fudbalu, koji mi iz nekog samo nama znanog razloga još uvek zovemo Svetsko prvenstvo. Bilo je svega čega nam nije previše nedostajalo u životu – red precenjivanja (sebe), red potcenjivanja (drugih), red anemičnosti, red iznenadnih bleskova čiste genijalnosti, pa poniranja u rasulo, pa red spletkarenja, red afera, pa malo Kosova, pa red familije (kad joj vreme nije), pa blistavih preokreta, pa red nemoći, pa red prozivki šiptarskih majki i gađanja prostotama širokog spektra, red koškanja, gurkanja, mlataranja, presipanja iz šupljeg u prazno, i u tom dođe kraj. Ali nekako je ovaj put ipak bilo drugačije. Kao da su se na kraju svi smorili. Mi od njih, oni od nas, svi zajedno od medija i politike u senci. Povrh svega, ostao je gorak ukus u ustima da je možda ipak sve moglo biti drugačije.
Da li?
I da i ne. Dar je neupitan, ali da bi se iskazao, potrebno je da se poklopi dosta toga. Kao prvo, potrebno je razumeti proces. To je ukorenjeno u onome kako mi pristupamo procesu u drugim segmentima društva. A najčešće mu pristupamo kao nužnom zlu na putu do ostvarenja nekog cilja. Doživljavamo ga kao tegobu. Svi želimo ostvarenje cilja, ali mnogi priželjkuju ako bi taj proces mogao nekako da se skrati, preskoči, ubrza, kao u drugim oblastima gde ostvarujemo vrhunske rezultate, na primer – automobilizmu, biciklizmu i spoljnoj politici. Molim? Ili zdravstvu, obrazovanju i sudstvu. A? OK, zez’o sam se. Energetici, rudarstvu i železničkom saobraćaju. Evo, neću više, majke mi. Pismenosti, irigaciji i kućnom vaspitanju. Dobro, dosta. Mislim da ste shvatili.
Ovde se, osim načelno, suštinski ne poštuje ni proces ni proceduralnost gotovo ni u čemu. Rezultati su jasni, vidljivi. Svuda oko nas. Pogledajte ulice ili saobraćaj ili higijenu ili Kaluđericu. Most na suvom u Zrenjaninu. Zgradu Rada na Novaku. Divlje tezge na Cvetkovoj pijaci svaki bogovetni dan. Štrajk REM-a. Nekako smo se srodili s tim, ubedili sebe da je uvek tako bilo. A nije. Uvek je bilo elemenata toga, ali stepen civilizovanosti jedne sredine je upravo u uspostavljanju reda u društvenom poretku. I imamo tu jednu ličnost među nama koja je zaista primer, čak i za slepce, neću ni da mu pominjem ime, svi znate ko je. On razume proces, usvojio ga je kao mali, drži ga se i ostvaruje svoj cilj naočigled celog sveta i još uvek se to ovde teško prima. Proces je nužan. U svemu.
ŠIRA SLIKA
Fascinantno mi je da već decenijama promatram nerealna očekivanja ovdašnjeg puka od fudbalske reprezentacije države koja nije u stanju da se konstituiše po vrednosnim kriterijumima razvijenih društava zapadnoevropske civilizacije, čijim standardima teži. Našem svetu nikad nije manjkalo dara čega god se dohvati, pa tako i u sportu. Međutim, kada krenu analogije između dometa Hrvata i Srba u fudbalu, primetan je nedostatak sagledavanja šire slike.
Srbi u poslednje dve decenije imaju značajnih uspeha u selekcijama do 21 godine starosti, Hrvati u seniorskoj konkurenciji, što će reći u punoj igračkoj zrelosti. Za to postoji više razloga, ali mislim da je osnovni u tome na koji način su se konstituisala oba društva u periodu od 1991. do danas. Hrvati nasilnim odvajanjem od Jugoslavije i Srba sebe doživljavaju kao sredinu koja je, uz mnogobrojne muke na koje je nailazila, izborila svoje mesto pod suncem kao nesporni, integralni deo dominantne civilizacije Zapada i u tom mitskom trijumfalizmu se zaogrnula svakojakim priznanjima, počev od članstva u NATO i EU, pa do ulaska u Evrozonu i Šengen, što je mera uspešnosti jedne države u datim okolnostima. Malena, drčna, preko svake mere i ukusa ponosita progermanska i turbovatikanska južnoslovenska kič tvorevina, jaše na talasima trijumfalizma koji su fantastičan buster za sportske podvige bilo kog tipa.
Tamošnja se “repka”, ne bez razloga, doživljava kao produžena ruka ministarstva obrane kojoj se s tribina skandira “U boj, u boj za narod svoj!”, prema poznatoj ariji iz opere Nikola Šubić Zrinski kompozitora Ivana plemenitog (mošsimislit) Zajca, viteza reda Franje Josipa i rodom Čeha. Jedini je problem što tako spevana arija zapravo ne postoji. Libreto autora Franje plemenitog (dal’jerealno) Markovića glasi: “U boj, u boj / Mač iz toka braćo / Nek dušman zna / Kako mremo mi!”… Stihovi iz vatrenih grla navijača “vatrenih” potiču od Bojne pesme Jovana Jovanovića Zmaja iz 1876. pisane povodom srpsko-turskog rata i glase: “U boj! / Za narod svoj! / Da crnoj noći svane / Da jarko sunce grane / Da Srbin lance zdere / I tešku kletvu spere / Kletvu sa srama svog / Pa da nas vidi Bog! / Za narod svoj / Napred / U sveti boj! U boj! / U boj! Za narod svoj!”.
Kad smo već kod spiranja kletvi sa srama svog – kako nam je opet uspelo da od Đerdana Šaćirija napravimo Mesija? Voz’o nas je ko volove koji prvi put vide i njega i loptu i njega s loptom. Onaj pas kojim izbacuje četvoricu kod trećeg gola Švajcaraca istinsko je remek-delo. Ali mi igramo rutinski, s tri izbezumljena štopera u zadnjoj liniji, što nam je na tri meča donelo osam golova u mreži. Šta je bazična uloga bekova, videli smo po tome kako su Luk Šo i Kajl Voker spakovali Dembelea i Mbapea u džep.
NERED I UREĐENOST
Al’ ajd na stranu i to, da se vratim na priču iz prethodnog pasusa – u našoj igri, kao i u ponašanju na terenu, neprekidno je prisutan nered. A on potiče odavde. Nikad nijedna reprezentacija nije u miru otišla na Mundijal. Kako možete da očekujete fokus i staloženost kad tri nedelje pred početak takmičenja imate potpunu entropiju u Fudbalskom savezu, što dovodi do već viđenog haosa tokom kojeg u više navrata ne uspeva glasanje za čelnog čoveka krovne organizacije. Branko Bulatović je na toj poziciji ubijen pre 18 godina. Ubica nikad nije pronađen, niti motivi razjašnjeni. A vi sanjate svetskog prvaka. U čemu?
Nije ni Hrvatska imuna na korupciju, ali eno ga Mamić već četiri godine tavori u Bosni izbegavajući šestogodišnji zatvor usled pravomoćne presude Županijskog suda zbog izvlačenja para iz Dinama. I ne samo Mamić. Sanader je na šestogodišnjoj robiji u Remetincu, takođe zbog mita. Tu im skidam kapu, odistinski. Kod nas su se sve slične optužnice urušile u nemoći sistema da pokrenut proces sprovede do kraja. Zvuči vam poznato? Kao prekopirana formula naših neuspeha na travi?
Siguran sam da će nemali broj njih ovu hipotezu osporavati kao intelektualno palamuđenje. Pa ipak, stepen uređenosti društva je frapantno prisutan među pobednicima Svetskih prvenstava kao u niti jednom drugom sportu. Brazil, Argentina i Urugvaj su najuređenija društva Južne Amerike. Nemačka, Italija, Francuska, Engleska i Španija u Evropi. Tu je i Holandija, trostruki finalista i Švedska, jednom vicešampion i jednom treća. Sa tzv. istoka Evrope vicešampioni sveta dolaze iz miteleuropske škole – Česi, Mađari i Hrvati. Poljaci su dvaput bili treći. I to je to. Nemojte samo brkati stvari. To ne znači da je uređenost prvi i najvažniji preduslov, inače bi Austrija, Norveška, Kanada i Japan bile sile, ali je značajna i neodvojiva komponenta vrhunskih dostignuća.
No, upravo je to i odgovor zašto Srbi imaju osvedočenih uspeha u mlađim kategorijama. S obzirom na to da smo 2004. i 2007. dali vicešampione Evrope u kategoriji do 21 godine, 2013. prvaka Evrope u kategoriji do 19 godina i 2015. šampiona sveta u kategoriji do 20 godina, stanje u seniorskoj konkurenciji je zaprepašćujuće. I to je jasna poruka svima. U mlađim kategorijama se red još koliko-toliko drži dok ne ulete ambicije porodice, klubova, menadžera, sponzoruša, ortaka, krimosa i uopšteno lešinara svih boja i fela i razvale sve, što i inače uspešno sprovode u svim ostalim sferama društva bez većeg napora i ikakvog regulatornog tela koje bi tom sveopštem ludilu stalo na put, a nije da ih nemamo, barem na papiru.
Ali, kad već decenijama živimo u sindromu zarobljene države, što posledično dovodi do opšteg pada vrednosnih kriterijuma u društvu, šta više nije jasno? Dovoljno je bilo videti stanje na terenu protiv Švajcarske. Sve je izgledalo poražavajuće, sem golova koje smo postigli. Pogledajte izraze lica i način radovanja naših, počev od strelaca do selektora. To su izlivi predstavnika sredine koja je u dubokom unutrašnjem konfliktu i puca po šavovima sopstvenih, neiskazanih, a velikih mogućnosti. Ja sve te momke istinski volim da gledam kada se vrate u klubove, u svoje sređene živote, daleko od zlopaćenja i nemira kojima su neprekidno izloženi onog trenutka kada zaigraju u nacionalnoj selekciji. I vraćaće joj se još mnogo puta zato što je istinski vole, a ne duguju joj suštinski ništa, ili malo toga. Rade to sve zbog porodice i prijatelja koje žele da obraduju.
Čime smo mi ostali zaslužili da se njima dičimo, zaista ne znam. Jer, masa koja projektuje svoje želje i frustracije na njih je u korenu promena koje nikako da se odigraju. Ako se poneka i odigra na tren, reč je o tome da se suštinski ustali i ostvari na duže. A zajednica koja nije u stanju da praktično rešava svoje probleme nestaje sa mape sveta. Ne bi bili ni prvi, ni poslednji.
Žalosno je reći, ali i oni potpadaju pod mlade koji nas napuštaju. Svi su oni ostvarili impresivne karijere van ovog podneblja. Samo je jedan igrač iz Linglong lige i iako u Dohi nije odigrao ni minut, velika je mogućnost da ćemo ga, čim navrši 21 godinu, od leta gledati u Valensiji.
JOŠ NIJE KRAJ
Za razliku od nas, Hrvati su vodili sedmoricu igrača iz domaćeg šampionata, od kojih je dvojac napadača Dinama koji se bliže tridesetoj doneo preokret protiv Brazila. Kako će dalje proći, znaće se već kad ovaj tekst budete čitali. Problem Hrvata nastupa baš sada kad počinju da se ponašaju, pogotovo u domovini, kao da su već zaseli na tron. Tu je naravno i Dalić koji je napravio očekivani gaf, zahvaljujući se na pobedi protiv Brazila, između ostalih, i braniteljima. Jako.
Samo, majstore, i pored izuzetnih uspeha tokom turnira, još uvek nisi ništa osvojio. Ispeci, pa reci. Sačekaj do kraja pa se onda zahvaljuj i gospi u Međugorju, iako Sveta stolica tvrdi da čuda nije bilo. Jer Argentina je poprilično veliki zalogaj i trebaće vam čudo i pored toga što ste ih naduvali s 3:0 prošli put. Znaju s kim imaju posla. A i Skaloni je impresivno smiren, sedeo je na klupi u Rusiji kao asistent Sampaoliju, imao je šta da vidi i iskusi. Pogotovo kako ne treba voditi ekipu. Prošle su godine osvojili Kopa Amerika i u velikom su naletu, a i Leo se za nešto pita.
Sve u svemu – blago vama, vi već znate finaliste, dok ja sedim i kuckam po tastaturi, mada, sve sem Francuska – Argentina bilo bi iznenađujuće. Ne bi bilo prvi put. Al’ bilo bi neke kosmičke pravde da pratimo Grizmana i Mesija u dvoboju možda i poslednjih velikana igre koji se po terenu kreću dijagonalno, u svoj svojoj kreativnoj slobodi. Jedva čekam nedelju.