Roman
Psihoportret “usrane zemlje”
Almudena Grandes: Frankenštajnova majka
prevod sa španskog Jasmina Milenković; Blum, Beograd, 2022
Aurora Rodriges Karbaljeira je 9. juna 1933. godine u Madridu ispalila četiri hica u glavu svoje kćeri Hildegart Rodriges. Kada ju je psihijatar Andres Velaskes upitao da li je to zaista uradila, donja Aurora je coknula, mirno prekrstila noge i odgovorila, otprilike, ovako: Naravno da jesam. Zaista ne znam zašto se toliko iščuđavate, nema ničeg posebnog u tome… Hildegart je bila moje delo, objasnila je donja Aurora, ali nije ispala kako treba. Nije bila kompletna. Upravo tako se izrazila, “nije bila kompletna”. Pošto je njen trud bio uzaludan, zaključila je da bi trebalo sve to okončati. “Ovo što sam uradila”, staloženo je nastavila Aurora Karbaljeira, “isto je ono što uradi svaki umetnik kad shvati da je pogrešio, pa uništi svoje delo da bi počeo iznova”. Dve godine posle ubistva donja Aurora je prebačena u ludnicu u Siemposuelosu, nedaleko od Madrida, gde je ostala do smrti. Podnaslov romana Agonija i smrt Aurore Rodriges Karbaljeire u vreme vrhunca nacionalkatoličke Španije. Duševna bolnica u Siemposuelosu, Madrid 1954‒1956 (roman je objavljen 2020. godine) sugeriše da je donja Aurora glavni lik romana, ali to nije sasvim tačno jer ona je, više, središnja tačka ka kojoj gravitiraju i u kojoj se sustiču desetine sudbina, a pre svih životi Hermana Velaskesa Martina, psihijatra, i Marije Kastehon Pomeda, medicinske pomoćnice u duševnoj bolnici u Siemposuelosu.
Na pet stotina stranica koje se čitaju s potpunom posvećenošću i uživanjem koje pruža samo vrhunska književnost, Almudena Grandes (1960‒2021) ispisala je (još jedan) roman o mračnoj vladavini generala Fransiska Franka. U toj i takvoj Španiji (“usrana zemlja”, često izgovaraju likovi), opustošenoj fašističkim iživljavanjem pobednika u građanskom ratu, izručenoj popovima koji se odlučno bore protiv svega što pokazuje znake života, izjedenoj korupcijom, ubijenoj u pojam dripačkim ponašanjem frankističke klijentele, postoje ljudi koji, svemu uprkos, pokušavaju da načine nešto od svojih života. Opsednuta španskim građanskim ratom, porazom republike i Frankovom diktaturom, Almudena Grandes je počela da piše šestotomni roman Epizode beskonačnog rata, u kojem bi svaka sveska obrađivala jedan period, odnosno jednu epizodu. Frankenštajnovu majku spisateljica je zamislila kao peti deo šestoknjižja, ali projekat nije dovršila. Objavila je još dva romana iz ciklusa, Ines i radost (2010) i Pacijenti doktora Garsije (2017), koji su doživeli izuzetan uspeh.
PRIPOVEDNE LINIJE
U romanu se smenjuju tri pripovedačke perspektive. Jednu nit, iz svoje paranojom obzidane tvrđave, prati donja Aurora, tek s vremena na vreme uspevajući da se donekle pribere. Drugu ispreda doktor Herman Velaskes, a treću Marija Kastehon. Kao da sa svojih života skidaju sloj po sloj (kao jabuka što se ljušti), kad god dođu do reči, pripovedači ulaze sve dublje u razloge svojih postupaka koji se, barem na prvi pogled, čine nerazumljivima, čak i nerazumnima. Sin slavnog španskog psihijatra Andresa Velaskesa, republikanca koji se od samih početaka fašističke pošasti suprotstavlja eugeničkim budalaštinama svojih kolega i budućih stubova frankističke psihijatrije (Frojd je za vreme Franka bio zabranjen autor), Herman Velaskes uspeva da pobegne iz Španije pre konačnog poraza Republike, nastavlja, za vreme Drugog svetskog rata, život i školovanje u Švajcarskoj, postaje cenjeni psihijatar, stiže čak i da se oženi, a onda se, na poziv kolege, s 33 godine vraća u Španiju, u žensku duševnu bolnicu u Siemposuelosu. Zbog čega je to uradio čitalac će otkriti sam, a susret sa Frankovom Španijom, s tom “usranom zemljom”, za doktora će biti šokantan na svaki način. U isto vreme, Velaskes, koji uporedo priča nekoliko priča – jednu iz prošlosti u Španiji, drugu iz prošlosti u Švajcarskoj, treću u sadašnjosti – zainteresovaće se za slučaj donja Aurore i njene tajne, ali će ga, istovremeno, privući i čudna Marija Kastehon, medicinska pomoćnica koja mu služi kao svojevrsni vodič kroz zamršene odnose u ludnici, ali i kroz lavirinte španskog društva. Sama Marija Kastehon, koja u početku od doktora beži glavom bez obzira, svojevrsna je riznica zapleta i detalja što se, dok se roman zahuktava, nisu mogli ni naslutiti. Stidljiva, zbunjena, krajnje siromašna, pomalo divlja, ispostaviće se da je Marija ne samo najbolje upoznala donja Auroru, nego ju je i zavolela (otkriće se zbog čega), a kada doktor Velaskez bude pokušao da rekonstruiše gadne događaje u ludnici, Marija će se pojaviti kao glavna svedokinja. Tu su i šarmantni doktor Eduardo Mendes, koji živi nekoliko uporednih života; Rita, sestra Hermana Velaskesa, koja pripada pokretu otpora; hroma i neodoljiva Pastora, udovica poručnika Migela Sančesa, koja će kao magnet privući doktora Velaskeza; nesimpatična sestra Belen, nastojnica verske zajednice hospitalki, koja će postati saučesnica u radnjama koje, blago rečeno, nisu baš bogougodne, ali i njena zamena, sestra Anselma, oličenje podlosti i zla; prelepa ludakinja Rafaelita Rubio koju će doktor Velaskez na trenutak izvući iz ludila, da bi je popovi i Frankovi psihijatri pod hitno vratili u mrak; Rosarito, cimerka Marije Kastehon, koja je spopada noću sve dok ne nađe dečka; doktor Samuel Goldštajn, koji će se u Švajcarskoj brinuti o mladom Hermanu kao o sinu, a tu su i njegove kćeri koje, kako budu odrastale, neće gajiti ni malo sestrinska osećanja prema mladom Špancu (naprotiv); i još desetine živopisnih likova koji su opisani s majstorstvom kojeg se ni jedan Markes ne bi postideo. Dok se susreti odvijaju, a motivi izranjaju, ili se razjašnjavaju na načine neočekivane i u prilikama koje ne mirišu na rasplet, gustina, sigurnost i duhovitost pripovedanja čitaoca drže prikovanim za tekst. Almudena Grandes magična je pripovedačica.
Ovim romanom mladi izdavač Blum snažno se nametnuo, a ako bude imao snage i upornosti, srpski bi čitalac mogao podrobnije da se upozna s delom velike španske spisateljice.