U Palmotićevoj ulici je početkom pedesetih godina prošlog veka bio Klub omladine. Tako se zvala baraka na praznom placu tačno preko puta raskrsnice sa malom Botićevom ulicom. Tu su uglavnom svraćali omladinski funkcioneri i novinari, za njega se javno nije ni znalo. Služila se kafa, bilo je nekih sokova, jogurta, sve veoma jeftino, i što je najbitnije, bilo je svih jugoslovenskih novina.

Tu sam 1952. godine upoznao devojku iz Kragujevca koja je došla u Beograd na studije srpskog jezika i književnosti, uređivala nekakve novine za srednjoškolce i tek što se bila učlanila u Komunističku partiju Jugoslavije. Zvala se Latinka Perović. Nekoliko godina stariji od nje, ja sam već bio urednik organa (tako se to zvalo) Narodne omladine Jugoslavije, dakle, saveznih novina. Latinka je došla da uči, pritom su joj najmanje važne bile studije. Sve ju je zanimalo, sve je želela da zna, a imala je i dobro pamćenje. Zbog toga je brzo napredovala u životu, a to je u ono “naše vreme” značilo da je brzo napredovala u politici.

Osobe naše generacije, suviše mlade kada je počeo rat da bi u njemu igrale aktivnu ulogu, često su se hvalile da su im roditelji bili partizani, prvoborci narodnooslobodilačkog rata, u najmanju ruku simpatizeri pokreta otpora. To se činilo važnim. Nikada nisam čuo Latinku da priča o roditeljima. Bio sam pretpostavljao da potiče iz građanske porodice jer se skromno ali ukusno odevala, imala odlične manire.

Meni su kada sam se učlanjivao u Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) u lice rekli: “Jes’ da si iz buržujske porodice, al’ si naš jer si bio u koncentracionom logoru.”

POZNANSTVO DUGAČKO SEDAM DECENIJA

Poslednji put sam Latinku video na večeri u Maderi 2019. godine. Naravno da nisam znao da je to bio poslednji put; nikada ne znamo šta činimo, koga viđamo poslednji put u životu. Za stolom nas desetak, žamor, nisam uspevao da obratim pažnju na to što je pričala. Fizički je bila u mnogo boljem stanju od mene. Ja sam jedva hodao uz tuđu pomoć, ona je delovala energično, čilo, zdravo. Tog popodneva bila je organizovana diskusija u Muzeju Jugoslavije povodom godišnjice pada Berlinskog zida. Glavni govornik bio je Budimir Lončar, poslednji ministar inostranih poslova Jugoslavije, ona među javnim učesnicima.

Svi moji prijatelji, drugovi i poznanici iz posleratnog doba odavno nisu živi. Latinka i ja nikad nismo bili prisni, nismo se međusobno posećivali, porodično družili, ali smo se kroz sve te decenije uvek nanovo sretali, najčešće povodom nekih političkih zbivanja, ponekad slučajno, u većem ili manjem društvu. Nema mnogo ljudi u mom životu koje sam poznavao čitavih sedamdeset godina.

Živo se sećam jednog ručka na terasi dvorca Rašice u Dubrovniku 1965. gde se slučajno okupilo neko društvo. Moja žena je bila u drugom stanju, baš kao i žena Novaka Pribićevića. Njih dve su nešto ćućurile o tome, a Latinka se u taj razgovor nije uključivala, nikada je nisam čuo da ćaska o porodici ili privatnim stvarima. Bila je udata za novinara i urednika raznih izdavačkih preduzeća Baneta Petrovića, imala sina. Pričalo se ili sam negde pročitao, ne znam više, da se društvo njenog sina rado okupljalo u njenom stanu ispod parka kod hotela “Metropol”, da je za njih pekla kolače i da joj njihova buka nije smetala ni kada bi radila.

DVOJAC NIKEZIĆ–PEROVIĆ

Latinka je sa dvadeset godina već bila članica CK Narodne omladine Srbije, sa dvadeset i tri članica CK mladih Jugoslavije, sa 27 predsednica AFŽ – Antifašističkog fronta Jugoslavije – gde su u većini bile žene prvoborkinje Narodnooslobodilačke borbe; od 1962. do 1972. bila je sekretar CK Saveza komunista Srbije, jedna od najuticajnijih žena Jugoslavije. Predsednik je bio Marko Nikezić.

Bio mi je čudan taj dvojac na čelu partije, nisam verovao da će funkcionisati saradnja između večitog improvizatora Nikezića i štreberke Latinke, ali ispostavilo se da je bila sjajna, verovatno baš zbog suprotnosti dvaju karaktera i temperamenata.

Sećam se koliko sam bio besan na Latinku što me je jednom dovela u neprijatnu situaciju. Jugoslavija je bila pozvana da pošalje delegaciju na skup mladih u organizaciji Komunističke omladine Austrije na Kojčanskom jezeru. Bilo je to krajem 1950-ih godina kada je Jugoslavija taman ponovo počela da uspostavlja odnose sa zemljama Istočnog bloka koje su bile pod kontrolom SSSR. Ona je smatrala kako je to sjajna prilika da odemo i objašnjavamo šta je to samoupravni socijalizam, da što više mladih iz istočnoevropskih zemalja pridobijemo za “jugoslovenski put”, pa je sastavila delegaciju na “najvišem nivou”. Odabrala je Milana Uzelca, predsednika CK Omladine BiH, koji će kasnije biti predsednik KP BiH, izvesnog Duška Litvinovića i mene. Sva trojica smo imali tridesetak godina, nismo, dakle, baš bili omladinci.

Latinka nas je, onako temeljna kakva je bila, snabdela materijalom na svim mogućim jezicima sa idejom da ga podelimo. Jedino što smo ispali smešni: čak ni među komsomolcima nije bilo tako matorih delegata. Dvadesetogodišnjaci su se lepo zabavljali, bavili se svim mogućim sportovima, pevali, igrali narodne igre, nije bilo govora da mi tu sad nešto počnemo da politiziramo i otvaramo oči istočnoevropskoj omladini o jugoslovenskom samoupravnom socijalzmu. Sav silni “materijal” koji nam je Latinka dala da ga delimo ostao je u ambasadi u Beču.

Bili smo pogrešni ljudi u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Latinka je bila preozbiljno shvatila čitav taj skup. Trebalo je da pošalje neko kulturno-umetničko društvo, neki naš folklor ili hor, bili bi sjajni. Ali to joj nije palo na pamet.

SVE JE POČELO SA JEDNOM OBIČNOM VIKENDICOM

Iako je prolazila kroz zmijarnik partijskih intriga zbog kojih je, najzad, zajedno sa Nikezićem “pala”, za nju se ne vezuje ni jedna. Mogu da posvedočim da je ona kroz sve te opasne godine i političke igre prošla neukaljana, čista, poštena.

Ja sam imao prisnije odnose sa Markom Nikezićem nego sa Latinkom. On je u meni video pogodnog sagovornika za mnoge teme, često sam kao prevodilac bio sa njim na putovanjima. Kad sam mu čestitao na izboru za predsednika Partije sa pozicije ministra inostranih poslova, što se činilo kao unapređenje, rekao mi je: “To se za mene neće dobro završiti, to nije za mene.” I bio je u pravu.

Formalno je politički pad Marka Nikezića, Mirka Tepavca, Koče Popovića i Latinke Perović počeo sa jednom običnom vikendicom. Asfaltirao se put u nedođiju. Nekome je to bilo čudno, pa se saznalo da put vodi pravo do vikendice, “barakice od pedesetak kvadrata”, predsednika Skupštine Srbije Draže Markovića. Neke novine su pisale o tome. Počelo je prepucavanje između Partije i državne vlasti u Srbiji.

Titu je situacija bila dobrodošla. Tek je bio raspustio partijsko rukovodstvo u Hrvatskoj (Hrvatsko proleće), pa je već ravnoteže radi trebalo nešto slično da uradi i u Srbiji. Sazvao je političke rukovodioce, slušao svađu ceo dan, nije odmah doneo odluku. Raspustio je društvo, pozvao ih dva dana kasnije i presekao: Nikezića i njegove ljude nazvao je “tehnokratama i liberalima”. Dražu Markovića je ostavio na vlasti.

Sukobila se bila grupacija koja se zalagala za postepeno otvaranje i demokratizaciju društva, s obzirom i na Titove godine, i čvrstorukaša, kojima je Tito na kraju dao za pravo uprkos tome što su bili srpski nacionalisti. Iz solidarnosti sa Nikezićem, ostavke na svoje funkcije dali su i Koča Popović i Mirko Tepavac. Kad je Tepavac svoju odluku u četiri oka saopštio Titu, on je uzdahnuo: “Zar me i ti napuštaš?”

To mi je Tepavac pričao u svom stanu u lepoj višespratnici za rukovodioce, iznikloj na mestu gde je stajala ona baraka u kojoj sam upoznao Latinku.

TUGUJEM ZA LATINKOM

Ja mislim da je za Latinku bilo dobro što je tako davno bila prinuđena da izađe iz politike. Ona u njoj, za razliku od bezbroj drugih, nije bila zbog karijerizma. U jednom intervjuu je nedavno rekla da je samo htela da služi svom narodu. Iako to zvuči frazerski, ja joj verujem. Posle toga je mogla da se u potpunosti posveti naučnom radu. Od 1976. do 1998. bila je u Institutu za noviju istoriju Srbije. Fokusirala se na XIX vek. Uređivala je časopise, držala predavanja, svi stručnjaci se slažu da je dala dragocen doprinos istorijskoj nauci u Srbiji i o Srbiji.

Pomalo setno sam gledao u Latinku za stolom u Maderi, u lice jedne starije gospođe. Sećao sam se one devojčice koja je ulepršala u Beograd. Svoj uspon u politici, koji nerado nazivam karijerom, jer karijerista nije bila, mogla je da zahvali samo predanom radu. Malo je osoba koje uđu u politiku i ostanu neokaljane. Pada mi na pamet samo Vili Brant, koji je to platio depresijom i alkoholizmom. Latinka se predala radu.

Njena smrt me je pogodila. Ne samo zato što me je opet podsetila da nestaju ljudi “mog vremena”, da je sve manje svedoka koji mogu da brane istinu koja je izložena grupnom zlostavljanju. Tugujem za Latinkom zato što iskazujem duboko poštovanje prema njenom liku i delu. Znam da zvuči kao fraza, ali prikladnije reči mi ne padaju na pamet.