Portal mojnovisad.com nedavno je razgovarao sa Husom (62), čovekom koji je u SFRJ osamdesetih došao iz rodnog Irana slučajno i ovde odlučio da ostane. Danas je zubar i lokalna legenda, jedan od nas, ali to ipak ne vredi i primećujem da se na njegovom primeru opet poteže pitanje ko je ovde tzv. dođoš, a ko tzv. staroš, odnosno tzv. nađoš, kako se u naseobini koja odavno nije grad zovu oni koji naizgled niotkuda nisu došli.

Evo ja bih, kao tzv. nađoš, priupitao te ostale nađoše gde je njima rođen askurđel, kurajber ili beli orao? Da nije možda spontano iznikao iz njive u ataru Gložana, kao suncokret? Ili se možda pre šest miliona godina izmrestio u Panonskom moru, pa perajima zasadio vinograd na Fruškoj gori, tadašnjem ostrvu?

U Vojvodinu i Novi Sad je bukvalno svako došao pre ili kasnije. Mi živimo na preplodnom dnu Panonskog mora koje, osim za retke biljke, insekte i štetočine, nije bilo naseljivo i upotrebljivo sve do pojave Austrougara. Pogledajte starorimske mape i videćete nepreglednu, močvarnu vukojebinu dobru jedino za bolesti i mučenje. Nije džabe rimski limes bio upravo ovde. Mesto gde je i moćni Rim, jedna od naših kolektivnih kolevki, rekao laku noć.

Zanimljivo, ali Panonsko more je bilo zapravo jezero, baš kao što najpoznatija novosadska crkva uopšte nije katedrala, iako je tako svi zovu. Slično, naš drugar Hossein Farzihamedani, zvani Husa, a kako drugačije, odavno je tzv. nađoš, ali je to uočavanje stvarnosti nekim drugim tzv. nađošima kanda prevremeno ohladilo nedeljnu supu sa krugovima od masti, pa su se našli prozvanim da ga pogrešno prozivaju da je tzv. dođoš, jel’da.

U ne malom broju slučajeva, u pitanju su ljudi koji imaju manje godina nego što Husa živi u Novom Sadu. I sad ti čoveku koji je otišao iz zemlje kojom vlada ajatolah Homeini, pa pre skoro 40 godina slučajno završio ovde na obostranu radost Novosađana i sebe samog, kažeš da je dođoš?! Majke ti?! Umesto da mu kažeš: “Bravo care, i ja bih zapalio iz tog pakla u Jugoslaviju, pa završio u Novom Sadu!”

Što se tiče tvrdnje da su tzv. dođoši upropastili Novi Sad, ozbiljno bih predložio da takav iskaz postane prekršajno delo. “Taksa za glupost” neka se zove, globa 100 dinara, simbolično, baš kao što je simboličan moronizam onog koji takav iskaz javno iznosi, bez i teoretske šanse da ga potkrepi uverljivim dokazima. To što si jednom imao problema u životu sa bahatim Krajišnikom ili ti je Galensov/Dodikov novi betonski monstrum zaklonio Sunce u preplaćenom stanu, nisu validni argumenti. Uostalom, SANU, univerzitetski profesori, pa i klero-nacionalno komirana Matica srpska, ugrobarili su te više nego svi nepismeni ljudi od Vardara do Triglava.

Poštena dijagnoza glasi ovako: Novi Sad je ubila autoimuna bolest palanačkih dokoličara, baš tih tzv. nađoša, nesposobnih da upru prstom u sebe kada to zasluže. Armija generala čije bitke mora da bije neko peti, jer su generalski čin sami sebi dodelili čim su prohodali. Kako gde? Pa i na betonu, i na černozemu, i na dnu Dunava, istovremeno, baš kao što je mali Joška išao 529 kilometara u školu svaki dan, po bespućima permafrosta, uzbrdo u oba smera.

Komformizam, građanski kukavičluk, lenjost i neutemeljena uzvišenost iznad situacije – to je ubilo Novi Sad iz sećanja tzv. nađoša, a ne tzv. dođoši.

Da li postoji mogućnost da se jednom za svagda ratosiljamo podele na tzv. dođoše i nađoše, a da ljude procenjujemo po kakvoći karaktera i po tome kako se ponašaju? Stavljam ruku u vatru da su neki od tzv. dođoša veći Vojvođani nego neki od onih koji se u to kunu, isto kao što postoje tzv. nađoši koji su veći primitivci i balvani od najgoreg tzv. dođoša. Da li to znači da su svi tzv. dođoši bogom dani? Ne, naravno, ni u ludilu. Postoje tzv. dođoši koji smatraju da će im biti bolje ako ovde prenesu navike, običaje i prakse koji su, češće nego ređe, od njihovog rodnog kraja napravili neperspektivnu sredinu za život. Prepoznaćete ih po nekontrolisanoj upotrebi manipulativne frazetine “Srpska Atina” bez ironičnog otklona, a što u Srpskom svetu označava habitus onih Srba koji uredno plaćaju račune za komunalije, koristeći u tom neugodnom procesu svih 30 ćiriličnih slova i sedam padeža.

To jeste blesavo, ali takvom se čoveku pružaju ruka i primer, a ne kletva i batina. Igra se na ljudski stid ako mora. Nešto će upaliti, uvek upali. Ako ne kod đeda, primiće se na unuče. Vrlo je lako prestati biti tzv. dođoš, a još je lakše prestati biti klasičan novosadski trovač ionako zagađenog vazduha.

Kada si u Rimu – ponašaj se kao Rimljani. Ako si već Rimljanin – ponašaj se kao građanin sveta.