Pojedinci i sistem
Heroji ili očajnici
Koliko je potreba za junakom-osvetnikom, koji uzima pravdu u svoje ruke, univerzalan fenomen? U kojoj meri i u kojim oblicima je prisutna u našem društvu? I zašto? Kakvu ulogu u tome igra (ne)poverenje u institucije, posebno sudstva, i šta slavljenje takvog razrešenja problema govori o nama? Koliko su udaljeni pravo i pravda i zašto je selektivna pravda – vrhunac nepravde? Kako ovo pitanje vide profesorka psihologije Tamara Džamonja Ignjatović, profesor prava Bojan Pajtić i filozof Vladimir Cvetković
Uloga javnih institucija je, između ostalog, da štite pojedince i grupe, da obezbeđuju poštovanje ljudskih prava i da čine društveni ambijent sigurnim. Dva su pitanja koja se prepliću: koliko one to čine, ali i koliko danas ljudi u Srbiji imaju poverenja u njih?
Srbija već ima istorijsko nasleđe slabih demokratskih institucija, korupcije kao horizonta normalnosti, političkih elita što zarobljavaju resurse i klijentelističkih mreža koje su (p)ostale krvotok društva.
Trend smanjenja poverenja u institucije vlada i na globalnom planu. Međutim, prema ovdašnjim istraživanjima (“Ka transparentnim i odgovornim institucijama: suzbijanje klijentelizma i unapređenje poverenja građana u institucije”, SeCons, 2017), u Srbiji je, za razliku od proseka u EU, veoma nisko poverenje u pravosudni sistem; zatim, “prvo osećanje mladih ka institucijama jeste nepoverenje”, tačnije čak 44 odsto mladih to prvo oseti kada čuje reči “institucije Republike Srbije” (“Poverenje mladih u institucije”, Demostat, 2018); prema prošlogodišnjoj anketi Bezbednog barometra Zapadnog Balkana (“Demokratije u Srbiji nema, a nije ni poželjna”, 2022), “skoro dve trećine građana smatra da političari organizovani u interesne grupe zloupotrebljavaju vlast zarad ostvarenja ličnih interesa” i da to čine preko poluga državne vlasti – vlade i parlamenta, pravosuđa i policije, kao i preko državnih i javnih preduzeća i medija. Prema istoj anketi, tužilaštvo je osvojilo čak drugo mesto kada je reč o rang-listi najkorumpiranijih institucija po mišljenju građana, dok su na petom mestu sudovi. Poverenje u institucije je tradicionalno nisko, a jedine koje odskaču su Vojska i Crkva. Međutim, jedan nalaz posebno upada u oči jer odslikava opasnu, sve prisutniju, društvenu tendenciju. Naime, veliki procenat građana smatra da je u nekim situacijama nasilje opravdano, i to najviše u slučajevima – zaštite lične bezbednosti, kao i bezbednosti svoje porodice (70%), sopstvenog naroda (64%) ili tradicionalnih vrednosti i načina života (56%).
Prečesto se čuju pozivi da se uzme pravda u svoje ruke, kao i da se slave oni koji nisu mogli da čekaju da institucije reaguju. Ili u slučajevima kada institucije reaguju, ali budu na strani raznih nasilnika. Na društvenim mrežama likuje se nad snimcima iz drugih zemalja za koje se tvrdi da prikazuju linč silovatelja ili obračunavanje mimo sistema sa kradljivcima. Na kraju, u ovom se duhu dogodilo i prvobitno široko društveno prihvatanje pokreta Levijatan i njihovog načina “prevaspitavanja”.
Verovatno da je najbolniji primer onaj Stojanke Stojanović, poznatije kao baka Coka. Ona je 2018. godine ubila investitora koji joj je, prema tvrdnjama njenog sina, mnogo puta pretio i ucenjivao je da mu proda plac i kuću na Zvezdari. Ime investitora je, govorili su naknadni izveštaji, bilo poznato ovdašnjim organima gonjenja, a protiv njega se vodilo više postupaka. Za nemali broj ljudi to je bio herojski čin. Borba Davida protiv Golijata, pojedinca protiv sistema u kojem nema šanse. Na tablama sa imenima ulica na Zvezdari ostavljane su nalepnice “Ulica narodnog heroja Stojanke Coke Stojanović”. Krajem 2020, Stojanka Stojanović je izvršila samoubistvo.
Koje su posledice ovakve društvene atmosfere?
SPIRALA NEPRAVDI I NASILJA
“Idealizovanje i slavljenje ‘osvetnika’ koji uzimaju ‘pravdu u svoje ruke’ je univerzalan, rekla bih arhetipski fenomen ‘junaka’ ili ‘junakinje’ koji se bori protiv ‘sila nepravde’. U toj neravnopravnoj borbi on ili ona pobeđuju, ali često i po cenu sopstvenog žrtvovanja, što dodatno potvrđuje herojski čin”, kaže Tamara Džamonja Ignjatović, profesorka psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Ona ističe da je ta tema borbe pojedinca protiv nepravednog sistema uvek prisutna.
Međutim, ono što se Tamari Džamonji Ignjatović čini kao specifično za naše društvo danas jeste doživljaj neprestanog umnožavanja nepravdi: “Toliko je mnogo sistemskih i pojedinačnih nepravdi koje su deo naše svakodnevice da to proporcionalno ne umnožava i heroje, nego naprotiv, obeshrabruje pokušaje suprotstavljanja i borbe.”
Važan pokazatelj (ne)funkcionisanja države je (ne)poverenje u institucije, a ono je danas, kako ističe sagovornica “Vremena”, zabrinjavajuće nisko i u kontinuiranom padu, posebno u mlađoj populaciji. Šta sve ovo znači?
Tamara Džamonja Ignjatović objašnjava da društvo ne štiti pojedinca, ne onemogućava legitiman put borbe protiv nepravde, a da institucije, umesto da budu u službi interesa pojedinca, generišu različite nepravde. “Obespravljen i nemoćan pojedinac predstavlja individualni, porodični, ali i društveni problem. Ako se konformiranje takvom društvu prihvata kao jedina opcija, onda posledično imamo, pored niza egzistencijalnih problema, i ugroženo mentalno zdravlje pojedinca u bolesnom društvu”, zaključuje.
Šta raditi onda kada pravni sistem ne dela po principu pravednosti? Kada su prečesto pravda i pravo u koliziji i kada se promenom zakona legalizuje nelegitimna radnja?
Za Tamaru Džamonju Ignjatović ključno pitanje predstavlja – kako se tome suprotstaviti na efikasan i konstruktivan način. I ma koliko možemo da razumemo žrtvu koja uzima pravdu u svoje ruke, nasilje, a pogotovo radikalni čin nasilja, ne sme biti odgovor. Spirala nasilja nas ostavlja u limbu nepravde u kojoj se vrtimo. Takođe, pojedinci koji na taj način traže izlaz iz nepravde još više će se ukopati u poziciji žrtve “jer trpi sankcije zbog svog postupka, ‘herojstvo’ u očima sveta brzo bledi u sećanju, a žrtva završava u zatvoru”.
Kako objašnjava profesorka psihologije, kada je reč o slučaju Stojanke Stojanović ili, recimo, mnogih žena koje su posle decenija zlostavljanja i poziva u pomoć ubile svoje nasilne partnere, njihov čin je čin očaja, ne herojstva, rezultat doživljaja bezizlaznosti, a ne trijumfa.
“Borba treba da bude racionalna i zasnovana na argumentima, ne iracionalna i ostrašćena već konstruktivna i zasnovana na moralnim vrednostima, ne destruktivna i nasilna, i onda zaista predstavlja herojski čin koji vodi ka promeni”, zaključuje Džamonja Ignjatović. Ona ističe kao primere racionalne borbe one pojedince koji se suprotstavljaju nepravednom sistemu tako što javno govore o tome i ne pristaju na njega, poput hrabrog individualnog čina Aleksandra Obradovića ili novinara koji se bave istraživačkim novinarstvom ili organizovanog političkog delovanja.
Inače, u prošlom broju “Vremena” javnost je upoznata sa slučajem dr Marka Lensa koji svoja građanska prava pokušava da ostvari institucionalnim putem, suočavajući se, kako je sam rekao, s kafkijanskim procesom i sizifovskim naporima. U “Utisku nedelje” je izjavio: ,Ja sam koristio pravno raspoloživa sredstva. Najveći problem je u tome što se oni osećaju nedodirljivim, oni se osećaju tako da njih niko ne može da takne. Znači, kako se jedan Marko Lens usudio da pokrene postupak pred različitim organima radi utvrđivanja njihove odgovornosti? I to je najveći problem, što oni nisu navikli. Ja mogu da pretpostavim da jedan običan građanin posustane posle trećeg koraka.”
Ovde je reč o zloupotrebama unutar lekarske profesije, ali bi se dijagnoza dala preslikati na mnoge druge oblasti života.
VRHUNAC NEPRAVEDNOSTI – SELEKTIVNA PRAVDA
“Kod nas nema govora o vladavini prava, što je osnovna pretpostavka Ustava i postojanja uređene države. Nažalost, pravda i pravičnost rezervisane su za ljude koji su deo sistema i povezani su sa vladajućom klasom”, kaže Bojan Pajtić, profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu i bivši predsednik Izvršnog veća i Pokrajinske vlade Vojvodine, dodajući da je, iako Ustavom zagarantovano, pravo na jednaku zaštitu prava – mrtvo slovo na papiru.
“U ovoj državi je moguće da se sruši deo grada, kao što se desilo u Savamali, da ljudi u fantomkama vežu čoveka koji potom premine – da li se iko i seća Slobodana Tanaskovića? – i ništa, da pre nekoliko nedelja jedan građanin bude uhapšen sa 180 grama marihuane, a da predsednik države potpuno relativizuje okolnost da je Predrag Koluvija uhapšen zbog tone marihuane time što je u nekim zemljama marihuana legalizovana”, nabraja Bojan Pajtić, i ističe da se sa najvišeg nivoa vlasti neprestano šalje poruka: sve je moguće ukoliko ste na neki način, partijski, personalno ili finansijski, povezani sa njima. “Ali svaki čovek koji ne želi da se uprlja vezama sa SNS-om i njima bliskim tajkunima, može da se oprosti od realizacije svojih ljudskih prava.”
Zbog toga, naglašava Pajtić, ljudi u očajanju uzimaju pravdu u svoje ruke. Ali ukoliko to svako bude radio, više neće biti (ni naznaka) države. Prema njegovom mišljenju, ovde vlada princip selektivne pravde, a od toga nema ništa nepravednije: “Otuda, svaki čin pojedinačne vendete jeste ide na dušu nosiocima izvršne vlasti, odnosno pravosudnih funkcija i vladajućoj stranci koja nameće takav princip.”
Bojan Pajtić govori o ličnom primeru. Naime, njegova deca i deca Miloša Vučevića, nekadašnjeg gradonačelnika Novog Sada i sadašnjeg ministra odbrane, istog su dana, 5. aprila prošle godine, u intervalu od nekoliko minuta, od iste osobe dobili pretnje. Ta osoba se potpisala svojim imenom i prezimenom, što govori da je ili previše drska ili veoma neuravnotežena, a to situaciju čini opasnijom.
“Zbog pretnji deci Miloša Vučevića dan kasnije, 6. aprila, to je lice pronađeno, uhapšeno i našlo se u pritvoru. U njegovom telefonu su pronađene preteće poruke i mojoj i Vučevićevoj deci. Dakle, po pretnjama njegovoj deci su odmah reagovali, po pretnjama mojoj deci nikada nisu reagovali”, kaže Pajtić.
Opisuje taj put: 7. aprila je podneo krivičnu prijavu Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal, ali nije dobio odgovor, u septembru im je ponovo pisao, odgovorili su mu da su zaista reagovali nekoliko dana nakon njegove prijave, kao i da su ponovo to inicirali nakon dva meseca. “Ali policija je ignorisala sve. Znači, nečija deca uživaju punu zaštitu suda i ekspresnu reakciju tužilaštva i policije, a nečije deca – ne”, dodaje.
Kao ilustrativan primer takođe navodi slučaj Aleksandra Obradovića, uzbunjivača iz Krušika, i navodi kako su po Zakonu uzbunjivači zaštićeni od gubitka radnog mesta.
“On je izgubio radno mesto i još, koliko je meni poznato, nije dočekao da se pravda dostigne”, kaže Pajtić.
Zbog tog intenzivnog i osnovanog osećaja obespravljenosti, ljudi posežu za nasiljem. A agresija i mržnja lebde u vazduhu. “U Srbiji, umesto da država štiti građane i olakšava im, ona je poput Levijatana – čudovište koje im preti i kojeg se s razlogom plaše.”
VERUJE LI DRŽAVA U VAS
Filozof Vladimir Cvetković, naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, govori o posebnosti ovdašnje arhetipske priče o slabašnom malom čoveku koji može da pobedi jačeg na sličnom tragu: “Kod nas se zapravo radi o nečem drugom – o nedostatku države i pravnog sistema i sigurnosti. U zemljama gde postoji pravna sigurnost, postoji i neka zaštita malog čoveka. Jer država za to služi. U našem slučaju, država često odmaže.”
On to vidi kao vekovnu odliku ovdašnjeg društva, gde je sve zavisilo i zavisi od pojedinca, gde je celokupna istorija na neki način dostignuće pojedinaca, a sistem kao takav skoro i da ne postoji.
“Za 200 i više godina srpske države mi nismo došli do toga, osim kada je reč o dva, tri slučaja, da vlast bude posao na koji čovek dolazi i onda, mirno, kada izgubi tu vlast, i ode. Mi državu ne doživljavamo kao nešto što pripada svima nama, već nešto što pripada društvenoj grupi na vlasti, hijerarhiji i koruptivnoj strukturi”, objašnjava Cvetković, dodajući da ako se tračak nade i pojavi, ako počne da se naslućuje, ubrzo bude i ugušen.
Zato, kada je reč o poverenju u institucije, Cvetković smatra da je teško uopšte govoriti o padu poverenja. U društvu u kojem su, kako opisuje on, ljudi mahom pokretali sopstvene inicijative, koje su potom dobrim delom zavisile samo od njih, a u malom broju slučajeva bile prepoznate od institucija, gde su veliki politički projekti mahom bili pregnuća jedne generacije, izgrađenih institucija nije ni bilo. Sličnu situaciji vidi u regionu.
Otud na pitanje ima li poverenja u institucije, odgovor može da bude – a koje institucije.
“Generalno imamo problem da napravimo institucije kakve postoje u Nemačkoj, Francuskoj ili skandinavskim zemljama”, opisuje Vladimir Cvetković. A kao jedan od razloga tamošnjeg poverenja on navodi mogućnost građana da utiču na to kako se institucije, odnosno njihove odluke oblikuju.
“A mi to ne možemo. Znate li o čemu govorim? Recimo, ja radim na univerzitetu, pisao sam do sada mnogo zakonskih, podzakonskih i ostalih akata. U poslednjih pet godina to radim. Četiri do pet puta, na godišnjem nivou, pošaljemo neki akt Ministarstvu nauke. I ništa od toga nije usvojeno, nije čak ni razmatrano. Već smo, na primer, dobili naručenu strategiju obrazovanja koja bi jednako kao za nas mogla da važi i za Portugaliju, jer se zasniva na nekim generalnim modelima bez znanja o pravcu gde se društvo kreće i gde želimo da se kreće. I kako ja da imam poverenja u instituciju, u ovom slučaju to je Ministarstvo nauke, kada ona nema poverenja u mene? Ti nemaš mogućnost da gradiš instituciju da bi posle verovao u nju”, zaključuje Vladimir Cvetković.