Nisam imao pojma kako da nastavim tekst o mojim novinarskim iskustvima u saveznom listu “Omladina” (“Vreme” 1669/70) pa sam uključio televizor. A tu je profesor ekonomije Dejan Šoškić upravo objašnjavao kako ćemo proći u novoj, 2023. godini. Nasmešim se zahvalan slučaju. Pa ja sam u nekom većem društvu sa njegovim ocem Budislavom Šoškićem u redakciji tek osnovanog jugoslovenskog nedeljnika “Mladost” proslavio njegovo rođenje 1967. Bivši guverner Narodne banke Srbije je “pljunuti otac” koga sam upoznao kao mladića koji je postavljen za direktora i glavnog urednika “Mladosti”. Kao da njega vidim na ekranu. Naš dotadašnji šef iz redakcije “Omladine” Branko Bogunović bio je prešao u Tanjug.

“Mladost” je iz ugašene “Omladine” preuzela samo neke, uglavnom mlađe novinare, stariji su raspoređivani na druga radna mesta, u druge redakcije, državne organe, a književnik Đurica Labović se vratio u ustanovu za koju je i do tada radio – u Udbu. Govorili smo da je on bio najbolji udbaš među piscima i najbolji pisac među udbašima. Tako su stariji napravili mesta mlađima.

Posle smene Aleksandra Rankovića ministar unutrašnjih poslova postao je sekretar Centralnog veća Narodne omladine Luka Banović, moj drugar. Sretao sam ga posle kako bez ikakvih telohranitelja kupuje u prvoj velikoj samoposluzi na Cvetnom trgu.

SVI SU ZNALI ZA GOLI OTOK

Udba je posle raskida Jugoslavije sa SSSR organizovala “administrativna suđenja” i slala optužene za saradnju sa Sovjetima na “društveno popravni rad” na ono pusto jadransko ostrvo koje je postalo simbol za sve protivnike Tita i jugoslovenskog socijalizma, koje se pod Italijom bilo zvalo Isola calva – Goli otok. Laže ko tih godina nije bio dete, a tvrdi da za njega nije znao.

A ja? Naravno da sam znao. Da li sam odobravao? Taman posla. Da li je Tito znao? Naivno pitanje, sve je znao. Ali mogu da zamislim kako je Rankoviću rekao: “Boga ti, radi što treba, a detalji me ne zanimaju”. A da li sam tada ćutao? Uglavnom jesam, ali ponekad bi mi ponešto izletelo.

SLOBODA JUGOSLOVENSKOG NOVINARSTVA

Takvo je bilo vreme u kome je nastala “Mladost”. Kao pojačanje dobili smo dvojicu tek otpuštenih golootočana – Juga Grizelja i Stanka Vrzića. Juga su smestili u dokumentaciju. Nije smeo da potpisuje tekstove, ali je uticao na naše pisanje, učili smo od njega. Dok se za Grizelja zna da je postao verovatno najbolji i najhrabriji novinar na našim meridijanima, Vrzić nije poznat, a za njega se može reći da je otac novinske fotografije. Ako se na Guglu pretražuje Tomislav Peternek koji važi za najboljeg umetnika fotografije svoje generacije, naići će se na priču kako ga je Vrzić zvao u redakciju “Mladosti” i učio fotografiji.

Naš novi šef Budo, drag, učtiv i ljubazan, samo četiri godine stariji od mene, voleo je da rediguje, da ispravlja naše tekstove, da briše što više, da “čuva partijsku liniju”. Ja bih otkucao tekst i na kopiji unapred označio šta će on izbrisati. I zaista je izbacivao tačno to što sam i predvideo, a da ne bi skratio isuviše, ostavljao je ono do čega mi je zaista bilo stalo, a što je bilo taman na granici dozvoljenog.

Tada sam smislio objašnjenje za jugoslovensko novinarstvo: “Lako je novinarima na Istoku, partija im kaže šta da pišu. lako je i kolegama na Zapadu, njima vlasnici medija kažu šta da pišu. Teško je nama u Jugoslaviji, nama niko ne kaže ništa, ali teško onom ko ne pogodi šta je trebalo da piše”.

MLADOST NA AUTO–PUTU

Bertold Breht reče da za prirodu nemaše strpljenja. Priznajem, nisam ni ja, ali jedne godine sam od februara do novembra svakog dana gledao u mešovitu šumu, prvo u lisnato ogoljeno drveće, preko leta nabujalo u svim nijansama zelenog, posle žuto, mrko, najzad opet ogoljeno, u kojoj su samo borovi ostajali uvek isti. Iz svoje sobe slušao sam pred san kako mrmori mali slap reke Krke. Postao sam glavni urednik nedeljnika “Mladost na autoputu” sa sedištem na ostrvu na reci Krki, blizu slovenačkog gradića Novo Mesto.

Glavni štab radne akcije, inženjeri iz takozvane “investitorska grupe” i moja redakcija, zauzeli su zamak Otočec na otočiću usred divlje Krke. Kada smo ga otkrili, bio je ruševina. Nalazio se gotovo tačno na pola puta izmedju Ljubljane i Zagreba, autoput je morao da prođe baš pored njega. U okviru Akcije smo ga renovirali, znalo se da posle treba da bude hotel.

Prve jugoslovenske savezne radne akcije neposredno posle rata, izgradnja pruga Brčko–Banovići i Šamac–Sarajevo, izgradnja Novog Beograda, imale su i ideološki i radni smisao, valjalo je u okviru “obnove i izgradnje” što pre završiti određene poslove, brojnim rukama nadomestiti nedostatak mašina. Pokretanje nove akcije 1968, međutim, imalo je isključivo ideološki razlog. Zvanično se govorilo da je ona “od opštedruštvenog značaja”. Ja ne samo da sam koristio takve fraze, nego sam još i mislio da je pametno što ih ubacujem u svoje tekstove. Sram me bilo? Možda. Mislim da sam dosta često u životu bio dosledan, ali uvek nisam. A ko jeste? Taj neka na mene baci onaj prvi kamen koji Isus pominje u Bibliji.

Nije sporno da je autoput Zagreb–Ljubljana bio neophodan, ali stručnjaci su tvrdili da bi se brže, bolje i jeftinije radilo bez mlađanih dobrovoljaca. Javnih diskusija o problemu manje-više dobrovoljnog omladinskog rada nije bilo, ali sam u uskom krugu slušao Kardeljevo objašnjenje da će ovako, doduše, biti skuplje, ali da je vaspitni i ideološki pozitivni uticaj na omladinu važniji. Video je da su neke investicije u prateće objekte preskupe i predimenzionirane – počev od našeg “štaba”, dvorca koji je tada rekonstruisan u skupi hotel, pa pekare i klanice za brigadire izgrađene tako da posle mogu da snabdevaju grad Novo Mesto i okolinu.

Slovenački deo štaba, pre svega partijski sekretar cele akcije Niko Belopavlovič i šef investitorske grupe inženjer Ciril Mravlja, brinuli su se šta će, osim autoputa, ostati u ovom delu Slovenije, u Dolenjskoj. Kardelj je na kraju rekao da nema ništa protiv pod uslovom da se isto tako postupi kad se savezna akcija dogodine bude prenela u Srbiju i Makedoniju, neka i tamo što više saveznih para iščupaju za sebe.

Posle nije bilo tako. Ja sam u “Mladosti” napisao da je u Sloveniji šef investitorske grupe, što znači de fakto “glavni”, bio inženjer Ciril Mravlja, pa su svi morali da rade kao “mravi”, a da je šef investitorske grupe kroz Srbiju postao inženjer Jauković, pa da ti stvarno dođe da “zajaučeš”. Zbog toga su me u Beogradu strahovito napali. Ali objavio sam.

KAD TITO MORA DA PROMENI KOŠULJU

Prvi put sam u društvu Tita bio na tom auto-putu. Jurcao sam za njim kao psić da bih uhvatio sve što kaže brigadirima. Jednom smo stali vozeći se kroz šumu, on je napustio kola i krenuo u gustiš. Ja hteo da pojurim za njim, ali me jedan telohranitelj zaustavio:

“Ama pusti druga Starog da piša na miru.”

Članovi njegovog obezbeđenja su sa njim bili na drugarskoj nozi. Zapanjio sam se kad se jednom prilikom njegov ađutant, general Žeželj, posadio pred njim pred “našim” zamkom i veoma glasno raportirao:

“Druže maršale, za vas su priprimljene odaje, možete da se povučete!”

“Neću.”

General mu prepreči ulaz u zamak, glasnije ponavlja sad već gotovo vičući:

“Druže maršale, možete da se povučete u odaje pripremljene za vas.”

“Pusti me, Žeželj!”

General se razdra:

“Druže maršale, vi ste se oznojili, morate da presvučete košulju!” i otera ga u sobu. Naravno da taj dijalog tada nisam objavio, ali sam shvatio kako ađutanti i šefovi protokola mogu da komanduju šefovima država i vlada.

LJUBIČICA BELA

Pozvali su nas da za Dan mladosti dođemo u Beograd na prijem kod Tita, trebalo je da pošaljemo petočlanu delegaciju. Krenuli smo komandant i zamenik komandanta, Mića Novković, Mića Prelić i ja, i poveli dvoje “običnih brigadira”, momka i devojku. Najzad se pojavio Tito, seo za neki sto, a nama je prišao neko iz protokola:

“Predsednik želi da mu prvo vi pravite društvo…”

Krenuli smo trkom, zbunjeno devojče stiglo je zadihano poslednje, a tek kad je ona bila kraj stola, Tito je ustao, prvo se rukovao s njom, a nama prekorno rekao:

“U moje vreme dame su imale prednost.”

Na večeri priređenoj u Titovu čast u Dolenjskim toplicama sedeo sam nasuprot njemu. Pojma nisam imao da ću uskoro postati njegov prevodilac. Za predjelo smo dobili puha. To je glodar, bliski rođak pacova, ali izgleda kao veverica i penje se po drveću. Važi za poslasticu još iz vremena rimskih careva. Nikad kasnije nisam u restoranima naišao na puha.

Tada se dogodilo nešto što često prepričavam. Naši momci su počeli da pevaju, da ne kažem zavijaju, prvo partizanske pesme, a zatim onu “Druže Tito, ljubičice bela…” On je postajao sve neraspoloženiji, spuštao glavu, pa na kraju besno prekinuo:

“Ako ništa drugo ne znate, prestanite, a mene ostavite na miru!”

Za vreme naše akcije “u komšiluku”, u Ljubljani, od 22. do 26. aprila, održan je VII Kongres Saveza komunista koji je doneo i novi program. Komandant akcije Mića Novković mi ga je poklonio sa posvetom “Da nikad ne skreneš sa puta…”

INTIMNI RAZGOVORI – O SEKSU

U novopokrenutoj “Mladosti” bili su me zadužili za “zabavni deo”, za četiri poslednje strane. Bio sam nesrećan zbog toga jer sam hteo da postanem spoljnopolitički urednik. Na tom mestu se pokazao i s pravom proslavio Dušan Pešić. Ipak su mi dozvolili da pratim Nemačku i Mađarsku. Počela je uzbudljiva 1956. godina sa nemirima u Poljskoj, revolucijom u Mađarskoj, a mi smo uspevali da pišemo otvorenije i istinitije nego što je zahtevala “linija” našeg preopreznog državnog rukovodstva, pre svega zbog toga što se sam Tito kolebao: s jedne strane navijao je za slobodarskije pokreta, s druge je bio veran starim, po mom već tada jasnom mišljenju, prevaziđenim načelima lenjinizma.

U Mađarskoj sam, sa 27 godina, prvi i jedini put u životu bio ratni dopisnik, video linčovanja, ljude obešene o bandere, izgorele ruske tenkove, stajao u gomili kad je jedan engleski novinar pored mene poginuo od rikošeta nekog metka. O tom doživljaju objavio sam dve knjige. Štagod bih važno ili nevažno napisao u novinama, poželeo sam da pretvorim u knjigu.

Kad sam već u “Mladosti” morao da smišljam zabavne teme, hteo sam da kao prvi list u Jugoslaviji otvorenije progovorimo o seksu. Načelno sam – s mukom jer je tek trebalo da položi specijalizaciju psihijatrije, pa se bojao da će mu pisanje za laike naškoditi na Univerzitetu – pridobio svog prijatelja doktora Pavla Milekića da on pokuša da piše za naše novine. Spojio sam mog šefa Budu i Pavla, a zapravo su obojica, iako iz različitih razloga, bili protiv moje ideje ili je smatrali “preuranjenom”.

Počeo je Budo: “…Pa ne znam kako bismo, pa to je, doktore, osetljiva tema, naš komunistčki moral, etika, znate… pa kako biste vi to…”

Na moju sreću, to je Pavla naljutilo, pa je direktno pitao:

“Da li vi drkate, druže direktore?”

Moj Budo, rekoh da je bio draga naivčina (posle je zauzimao i najviše partijske i državne funkcije u Crnoj Gori i umro rano, tako da nije doživeo raspad svoje Jugoslavije), naučen da uvek govori samo istinu, naprasno je toliko pocrveneo koliko ni pre ni posle nikada odraslog čoveka nisam video da je od stida pocrveneo, i promucao:

“Pa… ponekad…”

“Eto, vidite”, prihvati Pavle. “Znači da ste normalan čovek. Svi to rade. Tako ćemo i pisati…”

Led je bio probijen. Rubriku smo nazvali “Intimni razgovori”. Pavle je prvo napisao deset, zatim još deset i do kraja ne znam koliko nastavaka, uvek izmišljajući neki konkretni “slučaj” koji bi objašnjavao i komentarisao. Posle su ti tekstovi izlazili i kao knjige. Naš list se pročuo i prodavao ne na poslednjem mestu zahvaljujući tome.

Vodili smo Pavla na “usmene novine” u provinciju. Publika je mogla da mu anonimno postavlja pitanja na ceduljicama. On bi pročitao pitanje i odgovarao, na primer:

“Pitanje glasi: da li smem da imam seksualne odnose? Rukopis je ženski. Moj odgovor je ne, konkretno ti, mlada drugarice, ne smeš. Objasniću zašto. Mocartu dođe otac sa šestogodišnjim detetom koje je lepo sviralo klavir, pa upita da li sme javno da nastupi na koncertima. Mocart viknu: “Nikako, pa on je još dete!” “Zašto, maestro”, upita otac, “pa vi ste javno nastupali sa četiri godine”. “Da”, reče veliki muzičar, “ali moj tata nikoga nije pitao”. Šta to znači, draga moja? Pa kad budeš zrela za seks, nikoga nećeš pitati!”

POGREŠNI LJUDI NA VEOMA POGREŠNOM MESTU

Komunistička omladina Austrije pozvala je delegaciju jugoslovenske omladine na logorovanje na Kojčanskom jezeru, na kome će učestvovati levo orijentisani mladi iz gotovo cele Evrope. To je bilo vreme kada smo se nakon razlaza sa Sovjetskim blokom zbog Informbiroa taman bili pomirili, pa ponovo posvađali zbog Mađarske revolucije, a sada je ponovo trebalo smirivati situaciju. Za međunarodne poslove u CK naše omladine odgovarala je Latinka Perović koja je svoj položaj, kao i sve drugo u životu, shvatala veoma ozbiljno, počela je na sve višem nivou da se učvršćuje kao politička ličnost. Smatrala je da je pozvana da doprinese i prevazilaženju labilnih odnosa sa istokom i odlučila da naša delegacija bude na “najvišem političkom nivou”. Za šefa delegacije imenovala je predsednika mladih iz Bosne i Hercegovine Milana Uzelca, za članove Duška Litvinovića, koji je svojevremeno na auto-putu bio sekretar Glavnog štaba i mene. Svi smo imali blizu trideset godina. Duška sam znao kao malo smetenog, ali veselog i urednog čoveka, a Milan mi se odmah “uvukao u srce” jer je znao napamet moje stihove, do kojih meni tada, doduše, više nije bilo stalo.

Snabdeli smo se “materijalom”, pre svega novim “Programom Saveza komunista Jugoslavije” na raznim jezicima, spremali se za političke i ideološke diskusije ne bili dokazali prednost jugoslovenskog samoupravnog u odnosu na sve druge sisteme, ali kad smo stigli, konstatovali smo da smo očigledno pogrešni ljudi na za nas apsolutno pogrešnom mestu. Ne samo da smo bili najstariji i najrazmaženiji, nespremni za “prosto” logorovanje, nego i nesposobni da se snađemo u situaciji u kojoj smo se našli. Ostalo nam je samo da proklinjemo Latinku što je baš nas našla, prodiskutovali da li odmah da napustimo sve i vratimo se, ali došli do zaključka da bi se to shvatilo politički, a ne kao naše privatno negodovanje.

Ne znam šta smo tačno očekivali, ali svakako ne da spavamo na slami u velikim šatorima sa po dvadesetoro i više omladinaca, da se pokrivamo prljavom ćebadi, jedemo lošu hranu. Trebalo je na smenu i da ljuštimo krompir ili čistimo nesolidne mokre čvorove. Čak sam se i ja, bivši logoraš, gotovo petnaest godina posle oslobođenja, odavno bio odvikao od tolikog nekomfora.

Ni o kakvom “političkom radu” tu nije moglo biti ni govora. Sve delegacije su imale kulturne programe, pevali su, igrali, takmičili se u raznim sportovima, a mi nismo bili sposobni nizašta. Čak su i komsomolci iz SSSR došli da se zabavljaju i zabave druge, a ne da sole pamet. Svi su bili desetak godina mlađi od nas trojice i nikom nije palo na pamet da politizira ili sluša popovanje o jugoslovenskom samoupravljanju. Silne brošure koje smo poneli nismo delili da se ne bismo brukali, ostavili smo ih u ambasadi u Beču.

Milan je izdao “direktivu” da navalimo na devojke. To je bio jedini način da nekom ovde imponujemo jer smo valjda bar u tom pogledu bili najiskusniji. On je govorio nemački sa simpatičnim, slovenskim akcentom, pomalo je hramao na jednu nogu, uopšte nije bio lep čovek, ali je sa svojim tihim humorom kod devojaka – koje su, kao na svim takvim skupovima i logorovanjima koje sam video u životu, bile u znatnoj većini i prilično zgodne – imao ogromnog uspeha. Bio je mnogo zanimljiviji od mene sa mojim, valjda, perfektnim nemačkim jezikom i bezbroj aluzija na vrhunce literature, koji su, kao što danas znam, morali teško da idu na živce svima koji su bili manje obrazovani, sigurno su smatrali da sam uobražen i da se pravim važan, što nije bilo daleko od istine.

OBLAK U OBLIKU SLONA

Utvrdio sam da Kojčansko jezero vazdušnom linijom nije naročito daleko od Vrbskog jezera. Na njemu sam sa mamom i guvernantom bio jednog leta pre rata, rodbina moje guvernante Ilze živela je tamo. U tom jezeru sam naučio da plivam, vozao se po njemu staromodnim parobrodom, o čemu sam pisao u romanu “Preskakanje senke”. Prosto sam morao da ga ponovo vidim.

Nisam hteo da idem drumom, nije dolazilo u obzir da sednem u autobus. Umeo sam da čitam karte, znao sam i nacrtnu geometriju i bio rezervni oficir JNA. Krenuo sam duž obale jezera. Put je iznosio – sada naknadno proveravam na kartama – samo dva kilometra. Prošao sam pored jednog kampa za nudiste, trudio se da ne gledam u tom pravcu, pre toga nikad ništa slično nisam video. Zatim kroz šumu, duž potoka koji se zove Rajfnicki. Staze nisu uvek vodile pored njega, svejedno sam mislio da osećam pravac, nisam se kolebao ni na raskrsnicama pod gustim krošnjama, bio sam ubeđen da neću zalutati i – neću lažno da dramatiziram – nisam zalutao.

Malo toga sam prepoznao u Rajfnicu. Nisam bio siguran u kom sam hotelu bio sa mamom. Prepoznao sam samo čudne vikendice od drveta koje bi se nadnele nad jezero, a ispod same kuće bilo bi pristanište za čamce. Tačno se sećam kako sam kao dete jednom ležao u travi posle doručka, gledao u nebo i kako je jedan oblak ličio na slona. Breht u svojoj jedinoj pravoj ljubavnoj pesmi sa naslovom Sećanje na Mariju A. govori o oblaku: “Na letnjem nebu ležao je meko nad nama oblak. Gledao sam nju. Bio je beo i mnogo daleko taj oblak. Posle nije bio tu”… Ne seća se lica devojke koju je poljubio, “znam samo još, poljubio sam ga”, ali oblaka se seća. Ne sećam se ni ja kad je tačno bilo to letovanje, šta smo jeli, šta sam čitao, samo da sam proplivao i tog oblaka.

Pomalo se sećam okruglog, lepuškastog lica devojke – sa današnjeg pijedestala od devedeset i kusur godina rekao bih devojčice – koju sam za vreme logorovanja na Kojčanskom jezeru poljubio, ali ne i njenog imena. Herta, Helga? Nešto na H…

OPROŠTAJ OD MLADOSTI

Nad jezerom se navukoše tamni oblaci, nemam pojma odakle ovde dolazi nevreme i dokle traje, krenem natrag kroz šumu, pored našeg logora prijatna krčma u kojoj se možemo skloniti u slučaju kiše. Gusta šuma, za mene ravničara gotovo tako čudesna kao beskraj mora. Kao da je iz Grimovih bajki, sad će vuk… Ili džungla, tigar Šir Kan… Čujem grmljavinu tu negde blizu, nikakvo sevanje ne vidim, ali počinje dobovanje po krošnjama. Sve jače. Kao da stotine vojnih bubnjeva zove na juriš. Prvo ne shvatam, najzad razumem da pada strašna kiša, ali kroz gusto granje, kroz tu zelenu kupolu ne prodire ni kap. Da umem da opišem te nezaboravne minute, zaslužio bih Nobela.

Bojao sam se da će naši šatori biti do guše u vodi i blatu, ali kad sam stigao na rub šume, ne samo da je kiša prestala, nego kao da na čistini ispred mene nije ni padala. Osvrćem se – kad ono nad šumom velika duga. Da je ovo roman, ne bih se usudio da napišem tako nešto jer je baš potpuni kič, ali pošto je slučajno zaista bilo tako, u ovom kontekstu neka ostane. U životu se “kič” prirodno događa dosta često.

Da li su ta šetnja kroz šumu i duga na njenom kraju bili kraj moje mladosti? Svakako oproštaj od onog što je ispod tridesete, a nekad smo govorili da ne treba verovati nikome ko ima više od trideset godina. Lep je to bio doživljaj za oproštaj od mladosti.

Povratak u redakciju “Mladosti” u samoupravnoj, socijalističkoj Jugoslaviji nije bio tako lirski.

Parade radnika i trudbenika

Užasavao sam se prvomajskih parada. Mase ljudi, “radnika i trudbenika”, danima bi od rane zore, od četiri, pet ujutro, uvežbavale kako će se Prvog maja postrojiti da bi tek u deset stigli da promarširaju pred Titom i ostalom vrhuškom. Pozvali su me u beogradski Odbor za organizaciju prvomajske proslave. Rekao sam tamo da paradu treba ukinuti, radnicima dati slobodno da idu na uranke i roštiljijade, ili već rade šta hoće, a ako vojska misli da je to neophodno, neka maršira 9. maja na Dan pobede.

Da je verovati onome što se danas priča o “strašnim brozomornim vremenima”, bio bih uhapšen, u najmanju ruku izbačen iz partije, otpušten iz redakcije. Ništa od toga. Na sastanku mi niko nije odgovorio, ali me više nikada nisu pozivali.

Nekoliko godina kasnije prvomajske parade su zaista ukinute.