Neki u Rusiji su došli na zamisao da bi bilo dobro, kada se rat jednom završi, da se nova ruska srednja klasa formira od veterana koji su dokazali svoj patriotizam. Navodno, imaće ti ljudi tokom rata dobre plate, preko tri hiljade evra, dobiće razne beneficije od države, povoljne stambene kredite, uzeće dobre automobile. Oni će biti baš onakvi kakvi su potrebni vlastima – odani vladaru i provereno odlučni da unište one koji su protiv njega. Vrednosti koje u savremenom dobu odlikuju srednju klasu, kao što su obrazovanje i kultura, nisu važne vladarima koji žele da stvore instrument sile nulte tolerancije i u ratu i u miru. Oni bi sve to sveli na neki ekonomski cenzus.

Postoji još jedan nivo provere vernosti, a to je ratovanje u privatnoj firmi, u sastavu vagnerovaca, popularno nazvanih muzikanti. Ima tu još firmi koje će razviti posao, a imaće vremena jer rat će potrajati.

Doduše, mora se priznati da je težak zadatak održati kontrolu nad jedinicama posebne namene, naročito onima koje se ostraste i ostrve u ratu. Može se desiti da isklizne lanac rukovođenja i komandovanja, kao Slobodanu Miloševiću 5. oktobra. Ili da neko iskoristi jedinicu i, recimo, priredi 12. mart. Znamo mi kako to ide i da se radi o rizičnom pristupu postavljanja armature moći.

Svakoj državi su potrebne neke jedinice za posebne namene i konkretne zadatke, ali mora se i znati kako se igra ta igra, kako se takve snage drže čvrsto u stezi. Zatim, država nikada ne sme da prepusti nekome izvan državnog sistema instrumenta sile, posebno one najbolje obučene. To su sveta državna posla i ničija više, puna je istorija katastrofa koje su nastale zato što je neko mislio da ima pragmatično rešenje i da može održati kontrolu. Videćemo kako će se priča sa muzikantima kod Rusa završiti. Za sada, drže se silno nadmoćno iznad ruske oružane sile, veruju da su bolji i važniji.

PLATA KAO MAMAC

Kod nas se pažljivo prati šta se dešava u ratu u Ukrajini valjda se analizira sve što se vidi, i na osnovu tuđih iskustava izvode se neki zaključci o tome šta učiniti da Vojska Srbije (VS) postane jača i efikasna ako zatreba. Saznali smo 26. decembra minule godine da se priprema jedan radikalan iskorak, da će se VS drastično osnažiti povećanjem broja specijalaca sa 1500 na čak 5000 i to za vrlo kratko, neverovatno kratko vreme – do završetka ove tekuće, 2023. godine. Ministar odbrane Miloš Vučević rekao je da je u noći katoličkog Božića dobio zadatak lično od Predsednika da se to uradi. Kasnije smo iz Vučićevih javnih pojavljivanja saznali da su obećane vrlo velike plate za domaće prilike – običan vojnik u specijalnim jedinicama biće plaćen bolje nego pilot, mnogo više od profesionalnih vojnika. Kaže Vučić da će to biti više od 200 hiljada dinara mesečno kao osnovna plata, pa do 320 hiljada dinara kada se doda sve što ide. Plate kao kod muzikanata, može da se kaže. Dobro to zvuči, nov pristup, sveža živa sila, ali ko će dobiti tu visoku platu? Treba primiti te neke ljude u stroj koji je dramatično proređen zbog, eto, baš slabih plata i loših uslova rada.

Prema recentnom obrazloženju od 16. januara, postoje tri nivoa jedinica koje će po platama imati poseban tretman – prvi nivo su 72. brigada za specijalne operacije, zatim 63. padobranska brigada i Odred vojne policije specijalne namene Kobre zadužen za zaštitu važnih lica. U Predsednikovoj izjavi drugi i treći nivo nejasno su definisani, ali cenimo da se radi o izviđačkim jedinicama. Vojska ima jedan bataljon, sa onim poklonjenim ruskim BRDM-2MS koji su izrađeni u dalekoj Čiti za sirote prijatelje Moskve u akciji pridobijanja srca i uma, i na toj listi su Srbija, Laos, Tadžikistan, Kirgistan i Mjanmar. Zatim, po jedna izviđačka četa su u komandnim bataljonima četiri brigade KoV-a i po jedan izviđački vod u mehanizovanim i pešadijskim bataljonima. Proračunali su da će sve to vojske svrstane u N1, N2 i N3 jedinice, kako kaže Predsednik, brojati 5000 ljudi.

Nade se polažu u to da će mladići i devojke pohrliti u vojne redove kada se pročuje koliku će platu dobiti. Neće to više biti ona sadašnja plata, koja prema zvaničnim podacima za novembar iznosi prosečno 57.360 dinara za ugovorce. Za sada nije baš jasno kako će se preskočiti neke prepreke u pribavljanju kadra, kao što su zakoni, podzakonski akti i procedure. Preuduslov za prijem u VS u statusu profesionalnog vojnika jeste da kandidat ima između 19 i 30 godina i da se prvo prođe šestomesečna vojna obuka. S obzirom na to da su kroz centre za obuku u ranijim godinama prolazili uglavnom oni koji žele u uniformu, nije to možda neki veliki bazen rezervista za prijem u jedinice nove klasifikacije N1, N2 i N3.

NI DOVOLJNO DOBROVOLJACA NI PROVERENOG KADRA

Zatim, nije svako pogodan za službu u 63. padobranskoj ili Grifonima (izviđačko-diverzantski bataljon) i Sokolovima (protivteroristički bataljon) 72. brigade. U stvari, radi se o malo ljudi i to ih čini elitom.

Do sada se u 63. i 72. brigadu i Kobre dolazilo kroz interni konkurs, odnosno primani su samo kandidati koji su već pripadnici VS i to sa najmanje dve godine radnog iskustva. Posebno se provodila provera pogodnosti psihološke pogodnosti, tzv. hedonika test i fizička i bezbednosna provera, pa su preostali zatim prolazili selektivnu obuku. Kandidati 72. brigade morali su na deset nedelja selektivne obuke, pa ko preživi dobiće formacijsko mesto u jedinici, onda ide dalje na obuku od godinu dana, a kasnije ga čeka stalno usavršavanje. Prošle godine sve uslove za prijem morali su da zadovolje i kuvari, pekari, vulkanizeri i mehaničari u padobranskoj jedinici – nema izuzetaka ako se služi otadžbini u stroju izvrsnih.

Kako se iz izjava zvaničnika može shvatiti, u čast 15. februara, Dana državnosti, biće objavljen poziv za prijem kandidata direktno iz građanstva. To će biti presedan, jer do sada se cenilo da treba birati kadar za 63. i 72. samo od ljudi koji su već potpuno uvojničeni i svikli na zahteve profesije.

Čini se nerealnim da će hiljade kandidata da se prikupe od onih koji su već prošli obuku, a sada su svrstani u pasivnu rezervu VS. Godine idu, nisu to više deca, a većina je valjda dobila neki posao. Priznaćemo, par hiljada evra je snažan razlog da se predomisle i vrate u uniformu.

Za sada kasarne nisu preplavljene dobrovoljcima za služenje vojnog roka, iako je njihova plata solidnih preko 40 hiljada dinara, dobar iznos za šestomesečni kurs. Nema zvaničnih podataka o tome koliko je dobrovoljaca došlo na obuku, na primer, u svežoj decembarskoj generaciji, ali jedan indikator je da su svi prikupljeni na jednom mestu da polože zakletvu u kasarni u Valjevu bili vojnici iz sva tri centra zadužena za osnovnu obuku (prva tri meseca roka), i pride kursa za podoficire RV i PVO. Dobar razlog za centralizovano postrojavanje je da vojnici budu fotogenično mnoštvo sa ministrom u centru pažnje, jer kada bi se razvukli na četiri strane, slika ne bi bila potpuna.

Zamislimo da na kasarne navali mnogo vedrih mladih lica koja žele da se izbore za mesto u N1, N2 ili N3. Treba provesti obuku za sve njih, pa onda proceniti ko može dalje, a odgovor je – malo ko. Dobro bi bilo da u jednoj godini nekoliko desetina ljudi prođe sve prepreke, ali ove godine moraće stotine i hiljade da bi se obistinilo obećanje dato sa vrha.

OBJAŠNJENJE VAŽNIJE OD REŠENJA

Ima više načina kako to da se ostvari. Pod jedan – da se prećuti stvarni rezultat prijema i kaže “na časnu reč”, tamo negde poslednje nedelje decembra, da se došlo do zadatih 5000. Kod nas to je stara proverena metoda, kaže se da je borbena gotovost baš takva kakva treba da bude, da ljudi i tehnike ima dovoljno. Generali su odavno to uvežbali, da se pomere u stranu od političara (zbog slike, da ne naruše dominantni obris važnog lica u civilu ili paravojnoj odeći) i da klimnu glavom za sve što kažu vođe i pravi ministar odbrane Nenad Miloradović zvani Baća. Ako oni kažu da ima 5000 vojnika, onda ima. Kod pomenutog Baće taj pristup je već dobro istreniran – on, na primer, kaže da treba pokazati 1500 vojnika sa najmodernijim naoružanjem i onda uniforme zaduže civilna lica i ko god se našao pri ruci. Mislite da je neko brojao da li se postrojilo 1500? Nisu prebrojani ni od zluradih novinara koji traže činjenice, jer su se i oni izgubili nakon više stotina.

Pod dva – da se i ono malo preostale vojske iz raznih bataljona prebaci u one izabrane N1 i po jedinicama N2 i N3, i da se kaže “eto imamo koliko treba”, a zarad interesa bezbednosti otadžbine prikrije se koliko tada nema ljudi u ostatku od preko šezdeset jedinica ranga bataljona/diviziona samo pod Komandom KoV-a.

Pod tri – da se radna mesta podele, na primer, pouzdanim proverenim mladim ljudima, recimo onima koji su prošli kroz dokazivanje u aktivnostima vladajuće partije, pokazali su odlučnost, volju i liderstvo. Za njih su do sada pronalažena mesta od lokalnih vlasti do parlamenta i kabineta ministara. Zamislimo, eto, kao jedno od rešenja da se u uniformu uvedu oni koji će uraditi šta se naredi – u partiji. Za taj pristup odabira kadra kriterijumi ne bi bili kao do sada za redovnu internu popunu onih jedinica N1, N2 i N3. Ti ljudi su već pokazali da vrede vlastima. Ako neko nešto pisne protiv toga, bio bi samleven pod udarom medijskih sredstava za zaštitu nacionalnih interesa od provokatora, izdajnika i svih onih ostalih koji “ne žele dobro svojoj zemlji i svojoj vojsci u trenutku kada se rešava pitanje Kosova i Metohije” (piši, Đuro, imaš zadatak da sve njih popišeš). U interesu otadžbine, naredilo bi se ćutanje o tome da li su novi elitni ratnici zdravi i pravi i za službu podobni i pogodni. Biće oni kao oni ruski muzikanti, tu su da poslušaju šta se naredi. Uvek vlastima treba mišica za akcije po gradovima i selima kada se uzjoguni masa. Znamo ko je to obavljao, na primer, jula 2020. godine, sada ta lica nisu u prilici da rade svoj posao jer su zatvorena. Projekat kontrole nad visokorizičnim strukturama organizovanog kriminala propao je i moraju se partijski skojevci (one koji rade samo što partija kaže i samo njoj odgovaraju) smestiti u sistem.

Otišli smo previše daleko u paranoičnu konstrukciju i nekakvu teoriju zavere – VS treba da štiti narod i državu, i imamo mi one koji nam svima rade o glavi. Smislile su vođe valjda kako ćemo, neki održiv pristup koji može da se ostvari sa resursima koji se imaju, i ljudskim i tehničkim.

Postoji problem – svi oko nas su u jednoj organizaciji koja je poznata po skraćenici NATO. Zatim, u Rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija broj 1244 (onoj koju svaki predstavnik provladinog dela javne scene proziva bar jednom u minuti, a pročitao je nije) kaže se da je međunarodno bezbednosno prisustvo uz suštinsko učešće NATO–a. Taj NATO ima Član 5 koji kaže da se svi uzajamno brane. Pokazali su na primeru podrške ukrajinskoj vojsci da uz poneki izuzetak organizacija može da obezbedi naoružanje i ostale potrebe svojoj saveznici.

Oni tamo u Prištini su pod zaštitom NATO-a i to je problem svih problema u predstavama o tome da se može preduzeti nešto oštro i brzo. Sve u svemu, teško se može zamisliti juriš odabranih 5000 koji će za nekoliko časova osloboditi prostor sa koga su izašle hiljade vojnika juna 1999. godine. Koji onda zadatak može da se uradi sa tih 5000?