Intervju: Ksenija Radovanović, urbanistkinja i članica organizacije Nova planska praksa
GUP kao pamflet za investitore
Osnovni je problem što ne postoji nikakva vizija Beograda budućnosti, već se urbanističko planiranje zloupotrebljava za legalizaciju nasumičnih ideja koje u datom trenutku donose najviše glasova. Zbog toga imamo situaciju da se opasan otpad godinama transportuje podzemnom železnicom ispod stambenih zona Beograda da bi se oslobodio prostor za sprovođenje projekta “Beograd na vodi”. Most kod Vinče koji bi rešio ovu opasnu situaciju nije ni započet, ali je zato najveći tržni centar na Balkanu uveliko izgrađen na samoj obali Save
KSENIJA RADOVANOVIĆ: Nisu me iznenadili. Nažalost. Društvo jeste dobilo još jedan važan pokazatelj do koje mere je vlast spremna da omogući razgradnju same države, zarad interesa pojedinaca i kapitala. Mahali su nam pred očima da se bave rešavanjem problema nelegalne gradnje, a otvorili su i sa namerom držali otvorenim prostor za organizovani kriminal. Zapanjilo me jeste, od te svesti ne odustajem, ali ne mogu da kažem da sam iznenađena: dno je ovde očigledno pomično.
VREME: Gradiće se metro, tržni centri, radi se obilaznica ka Vinči… Načelno se razvija grad. Šta je problem zapravo?
Osnovni je problem što ne postoji nikakva vizija Beograda budućnosti, već se urbanističko planiranje zloupotrebljava za legalizaciju nasumičnih ideja koje u datom trenutku donose najviše glasova. Zbog toga imamo situaciju da se opasan otpad godinama transportuje podzemnom železnicom ispod stambenih zona Beograda da bi se oslobodio prostor za sprovođenje projekta “Beograd na vodi”. Most kod Vinče koji bi rešio ovu opasnu situaciju nije ni započet, ali je zato najveći tržni centar na Balkanu uveliko izgrađen na samoj obali Save. Zloupotrebljava se i zakonom propisano pravo građana da učestvuju u planiranju životne sredine, građani se isključuju iz procesa planiranja ili se njihovo učešće obesmišljava zbog čega nijedno rešenje ne može biti stvarno dobro. Na primer, rani javni uvid u nacrt Generalnog urbanističkog plana Beograda do 2041. održan je u trajanju od 17 dana, u junu mesecu. Umesto da građani budu pozvani da zaista daju svoje ideje o Beogradu budućnosti, predočeno im je dvesta strana jednog dokumenta i oko dvadeset studija, i to na način nečitljiv i za nas koji se bavimo urbanističkim planiranjem, a ne za građane radi kojih se ove rane konsultacije organizuju. Nakon tri godine izrade dokumenta, nadležni su u prvih sedam (od sedamnaest dana trajanja) dali samo jednu izjavu o njegovom sadržaju. Time je jasno stavljeno do znanja da za građane nema mesta u planiranju vizije razvoja grada. Isto se čita i iz sadržaja Nacrta GUP-a.
A šta to znači za sve nas?
Jednostavno, bez otvaranja dijaloga i zajedničkog definisanja osnovnih vrednosti njegovog razvoja, on ne može prepoznati niti zadovoljiti sve potrebe građana. Onda se ne može više govoriti o planiranju kao o delatnosti od javnog interesa, iako je to njegova zakonska definicija. Mi posledice ovakvog pristupa već živimo. Nepriuštivost stanovanja, vreme koje trošimo u saobraćaju, nedostatak mesta u vrtićima, broj sati čekanja u domovima zdravlja, gužve na igralištima i terenima za amaterski sport, ali i poplavljene ulice, letnja vrelina i zagađen vazduh, to su sve problemi kojima se bavi urbanističko planiranje. Ako se vratimo na Nacrt GUP-a, vidimo da ni ovaj ciklus izrade najvažnijeg strateškog dokumenta urbanističkog planiranja neće biti iskorišćen da se promisli kako da zaustavimo umiranje Beograda. Uzmimo na primer stanovanje. Čitavo poglavlje predstavljeno je kroz broj izgrađenih kvadrata stambenih jedinica i predlaže se dalja izgradnja hiljada novih kvadrata u gradu koji dugoročno beleži pad broj stanovnika. To je pamflet za investitore, nastavak prepuštanja tržištu bez ikakve kontrole, i ne govori ništa o životu nas u Beogradu.
Da li je tržište sada jedini model izgradnje Beograda?
Vlast to otvoreno govori. Prošle godine je glavni urbanista izjavio da prepoznaje nedostatak jeftinijih stanova na tržištu i da očekuje da će se investitori preusmeriti na izgradnju jeftinijih stambenih zgrada kada padne potražnja za ovim skupljim kakve sada grade. Iza tog tržišta se i danas sakrivaju kada građani masovno bivaju izbačeni iz stanova u kojima su živeli kao podstanari jer se ukazala prilika da stanodavci više zarade. Poražavajuće je da neko na poziciji glavnog urbaniste ne prepoznaje ulogu koju bi urbanističko planiranje moglo da ima u rešavanju pitanja dostupnosti krova nad glavom – kada ne bi bilo stavljeno u potpunosti u službu kapitala. Pored odsustva poštovanja prema profesiji, ovo pokazuje i odsustvo svesti o sopstvenoj odgovornosti za razvoj društva koju nosi politička pozicija glavnog urbaniste.
Niču zgrade na svakom koraku. Šta građani dobijaju, a šta gube?
Besciljno, vrednosno ispražnjeno popunjavanje svakog slobodnog parčeta zemlje Beograda metrima kvadratnim dominantno luksuzne stambeno-poslovne namene, građani ne dobijaju ništa, a mnogo gube. Pre svega, povećana dinamika izgradnje ukazuje na ubrzano smanjenje vremena i resursa da se greške isprave. Zato se naježim kada čujem sintagmu “grad kranova”. Uzmimo za primer tekuća dešavanja u bloku 67a u Beogradu, gde je planirana izgradnja stambeno-poslovnog kompleksa i crkve, umesto vrtića i škole. Izvesno je da ćemo pročitati vest kako u blok dolazi investicija od toliko i toliko evra, da će Grad od doprinosa za uređivanje zemljišta, prihodovati toliko i toliko. S druge strane stoji činjenica da je promenom namene zemljišta omogućena prodaja građevinskog zemljišta, da prodajom zemljišta u javnoj svojini Grad gubi najvredniji resurs potreban za regulaciju pritisaka kapitala, te da su građani okolnih blokova i šire okoline ostali bez garancije da će za njihovu decu biti obezbeđeno mesto u vrtiću i školi koji su ukinuti bez obrazloženja, pa i bez uključivanja institucija nadležnih za održavanje mreže vrtića i škola.
Ako se nijedna od ovih institucija nije oglasila, da li to znači da one ne rade po zakonu, već su podređene investitorima?
U ovom slučaju, svakako imamo razloga da sumnjamo u zakonitost postupanja nadležnih organa, pre svega Komisije za planove Skupštine grada Beograda. Nažalost, postavlja se pitanje: šta sada s tim? Brojni raniji slučajevi, mogu da pomenem način sprovođenja projekta “Beograd na vodi” i postupak izrade i donošenja Plana detaljne regulacije za gondolu “Kalemegdan–Ušće” kao jedne od najvećih, pokazuju nam da nije uspostavljen funkcionalan sistem kontrole zakonitosti i pozivanja na odgovornost za sasvim očigledna kršenja propisa, uprkos načelnom postojanju hijerarhije organa koji vrše ovu kontrolu, od komisije za planove, preko nadležnog ministarstva, do Ustavnog suda.
Organizacija u okviru koje radim, Nova planska praksa, nedavno je sprovela istraživanje o ulozi urbanista i prostornih planera u urbanističkom i prostornom planiranju i njihovim stavovima o participaciji. Istraživanje je sprovedeno u saradnji sa Udruženjem urbanista Srbije i u njemu je učestvovalo 185 ispitanika. Iako na malom uzorku, rezultati su dovoljni da ukažu na brojne probleme sa kojima se susreće struka, a u kontekstu naše današnje teme posebno se ističe zaključak da svega osam odsto anketiranih prepoznaje sopstveni uticaj na plansko rešenje, dok većina anketiranih smatra da su, u postojećem procesu, investitori krupnog kapitala u sprezi s politikom ti koji oblikuju plansko rešenje. Ovde je bitno istaći da investitor zvanično nema ništa drugačiju ulogu u procesu odlučivanja o planskom rešenju od bilo kog drugog pripadnika zainteresovane javnosti. U teoriji i prema zakonu, javne sednice komisije za planove su mesto sučeljavanja različitih interesa i mišljenja o predlozima koje iznosi struka i o kojima konačnu reč donosi Komisija za planove, koja je takođe izabrana iz redova stručnjaka, ali od strane Skupštine. Praksa je sasvim drugačija. Građani, ali i urbanisti su u suštini isključeni iz ovih procesa.
Dakle, sve potpisuje Komisija za planove? Gde je tu struka na širem planu?
Komisija za planove je vrlo problematično telo, u smislu da zakon definiše da je ona sastavljena od ljudi koji imaju višegodišnje iskustvo u planiranju i izgradnji, ali zapravo niko ne kontroliše njihov izbor. Taj izbor nije javan. Bira ih Skupština grada, a trećinu članova delegira Ministarstvo. Evo, imamo najnoviji primer sa Novom Varoši. Tamo smo pomagali ljudima jer su u izradi izmene i dopune Plana generalne regulacije koji legalizuje i ohrabruje dalju betonizaciju Zlatara, a predsednik Komisije je građevinski inženjer koji nije ni prostorni ni urbanistički planer. Ceo proces je izuzetno problematičan, a rešenja su upitna. Što se Komisije u Beogradu tiče, imena članova ne stoje na sajtu Gradske uprave, eventualno možete saznati njihova imena kada odete na sednicu, pa ih pitate jer se mahom i ne predstavljaju. To je neprihvatljivo. Neko ko ima zadnju reč o razvoju grada, ko kontroliše zakonitost planskih rešenja – javnost ne zna njihova imena.
Kada uporedite današnji Beograd sa Beogradom od pre deset ili dvadeset godina, šta vidite?
Vidim vazduh. Beton i gužve. Doselila sam se u okolinu Hotela “Jugoslavija” 2000. godine i sećam se da je izgradnja TC “Ušće” bio prvi projekat koji me je “zaboleo” u životu – tržni centar na obali reke, umesto šume i parka. Pa onda 3D prikazi izgradnje luksuznog Beograda u zonama Luke Beograd, Brodogradilišta, Beka, sve reklamirano korišćenjem tada poznatih imena svetske arhitekture. Nekako mi je tada delovalo da su to sve ekscesi, a sada je jasno da je bilo samo zahuktavanje. Tek sada kada je gotova izgradnja naselja komercijalnog imena “K-Distrikt” svi vidimo kakvu štetu čini urbanom tkivu i identitetu Beograda, ali važno je naglasiti da je takva izgradnja nama prodavana kroz rendere Zahe Hadid, i da je urbanistički plan kojim je izgradnja na ovom prostoru omogućena usvojen još davne 2012. godine. Već dugo traje normalizacija uzurpacije javnih resursa i javnog interesa zarad bogaćenja pojedinaca kojima je grad samo igralište i sredstvo za obrtanje kapitala. Više od dve decenije se upozorava na divlju privatizaciju i manipulativnu upotrebu tržišta kao izgovora za potpuno povlačenje države i kontrolnih mehanizama neophodnih za kontrolu uslova života i zajedničke budućnosti. Toliko se ugledamo na Veliku Britaniju, kolevku neoliberalizma, da uvozimo Tonija Blera i deliveri junite, a oni, na primer, imaju mnogo veću javnu kontrolu procesa planiranja nego što je to slučaj u Srbiji. Sakrivanjem iza tržišta i floskula da je “tako svuda u svetu”, maskira se nedostatak ideje, vizije i pokazuje se kukavičluk da se uhvati u koštac sa problemima koji jesu veliki i koje takođe imaju i druge države na svetu.
Da li su problemi prosečnog stanovnika Grada iz 2010. godine ostali isti ili se nešto promenilo?
Problemi su slični, ali posledice njihovog nerešavanja postaju sve očiglednije. Sve duže smo zaglavljeni u saobraćaju, duže čekamo kod lekara, manje su šanse da naša deca dobiju vrtić, sve više nam je potreban automobil da bismo zadovoljili osnovne potrebe, sve manje je dana kada možemo da dišemo punim plućima. Kao što sam rekla, ovo su sve problemi urbanističkog planiranja i zato je važno da promenimo način na koji se bavimo Gradom.
U kom smeru ta promena treba da ide?
Ona mora da počne otvaranjem i širenjem dijaloga o planiranju gradova, otvaranjem prostora za suštinsku i nemanipulativnu participaciju. Ovo znači da je neophodno da se unaprede participativne procedure propisane sadašnjim zakonskim okvirom, a ne da se pristupi ukidanju ovih prava, što je put kojim je vlast krenula u reformu sistema planiranja. Prošle, 2022. godine Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture stavilo je na javni uvid dokument pod nazivom “Koncept politike o reformi e-Prostora: Koncept politike o reformi prostornog i urbanističkog planiranja u Republici Srbiji”, i predložilo da u procesu planiranja mogu da učestvuju samo oni građani koji mogu da dokažu neposredan interes za učešće, to jest da živimo na teritoriji plana ili imamo imovinski ili poslovni interes. Time se vlast opredelila da u budućnosti suzi pravo građana da učestvuju u procesu planiranja svoje životne sredine, koristeći digitalizaciju kao izgovor. Ovaj dokument je preko noći nestao sa internet stranice MGSI. S obzirom na to da je objašnjenje izostalo, ne možemo smatrati da je nestala pretnja ovakvim umanjenjem prava građana.
Da li postoji šansa da se ceo ovaj proces vrati unazad ili je ovo stanje konačno?
Mislim da je važno da ne odustajemo od svog prava da uvek zahtevamo bolje i da sanjamo čak i nemoguće. Uvek me iznova iznenade loši planovi i to do koje mere su predstavnici vlasti spremni da ih guraju dok drže čvrsto zapušene uši i zatvorene oči, da ne bi čuli reči građana i struke, kao da ne živimo svi u istom gradu, ne hodamo istim ulicama i ne dišemo isti vazduh. Ne postoji idealan grad na svetu, ali postoje gradovi koji preduzimaju korake da budu bolji za sve. Naše je da insistiramo da Beograd bude bolji grad.