Zoran Kovačević je naručio da ubiju čoveka. I platio za to. Ubici Milinku Iliću dao je četiri hiljade nemačkih maraka pre i isto toliko pošto se zločin dogodio.

Sve se odigralo mračnih devedesetih u Kraljevu. Kovačević zvani Coja bio je lokalni biznismen, vlasnik agencije “Profit”. Važio je za porodičnog čoveka. Međutim, ubrzo se upustio u kriminalne poslove, poput preprodaje ukradenih automobile, zelenašenja, ali i naručivanja napada na konkurente.

Milenko Ilić bio je plaćeni ubica. Živeo je povučeno u obližnjem selu. Kada je nekoliko godina kasnije uhapšen, sve je priznao. Policiji je pomogao u istrazi i doveo ih do brojnih dokaza krivičnih dela za koje su inspektori bili uvereni da su zauvek izgubljeni usled protoka vremena. Za zločin je osuđen na petnaest godina robije.

Žrtva Mirko Rubežić (47), Kraljevčanin, takođe je biznismen. Svojevremeno istaknuti član tada vladajuće Socijalističke partije Srbije i učesnik brojnih državnih delegacija privrednika u to vreme. Bio je uključen i u sportske aktivnosti kao dugogodišnji direktor i predsednik FK Sloga iz Kraljeva. Spekulisalo se da se zelenašenjem bavio i Rubežić, te da je sukob oko prevlasti na tržištu crnog novca bio motiv za njegovo ubistvo.

Ubistvo se dogodilo u noći između 27. i 28. oktobra 1997. godine. Prema presudi, Kovačević je unajmio plaćenog ubicu koji je biznismena sačekao pred kućnim pragom i u njega ispalio više hitaca iz vatrenog oružja. Istraga je godinama tapkala u mestu sve do akcije Sablja 2003. godine, kada su, posle ubistva premijera Zorana Đinđića, u martu iste godine, država, bezbednosne i pravosudne strukture rešile da se obračunaju sa kriminalom na teritoriji cele Srbije. Hapsili su se svi sumnjivi likovi, te su tako rešeni i brojni zločini za koje se verovalo da su zaboravljeni. Policija tada nije imala zadrške i proveravan je svaki trač kako bi se došlo do istine. Već u aprilu, vrh Kraljevačke policije sazvao je konferenciju za štampu i pohvalio se da je srušena piramida velikih zločina u tom gradu. Lisice su stavljene Zoranu Kovačeviću i njegovim saradnicima u kriminalnim poslovima. Od tada Kovačević slobodu više video nije. Menjao je ćelije, onu pritvorsku u Kraljevu zamenio je najpre zatvorskom u Nišu, a zatim je prebačen u najstroži zatvor u Srbiji, tzv. Nova Padinska Skela.

Sudilo mu se šest godina i tada ga je, u maju 2009. godine, Okružni sud u Kraljevu pravosnažno osudio na 40 godina zatvorske kazne. To je iznenadilo tadašnje Kovačevićeve branioce. Znali su da Tužilaštvo zahteva najstrožu kaznu za njega, ali su znali i za obavezu da sudije uvek izriču kaznu po zakoniku koji je najpovoljniji po okrivljenog. I to u periodu od momenta izvršenja dela do momenta donošenja presude.

U trenutku kada je Zoran Kovačević, prema presudi, naručio ubistvo 1997. godine, u Srbiji je na snazi za podstrekavanje na teško ubistvo najteža kazna bila ili 20 godina zatvora ili smrtna kazna. Smrtna kazna je ukinuta 2002. godine. U momentu kada je protiv Kovačevića podignuta optužnica 2003. godine, najstroža kazna bila je 40 godina robije. Međutim, u tom intervalu, između ukidanja smrtne kazne i pooštravanja godina zatvora pojavljuje se pravni vakuum; Zakon je propisivao da se kao najteža kazna za krivično delo teško ubistvo može presuditi 15 godina zatvora.

Prema tome, da su se sudije držale zakona i pravnih načela, Kovačević je mogao da bude osuđen na najviše 15 godina robije. Da su okolnosti bile takve, s obzirom na to da je od akcije Sablja u pritvoru i da je, recimo, izdržao punu povoljniju kaznu, bez ikakvih olakšica, on je kao slobodan čovek iz Padinske Skele trebalo da išeta još 2018. godine. Međutim, kada zakon postane mrtvo slovo na papiru, onda je nekome kazna za teško ubistvo, kao Kovačeviću iz Kraljeva, četrdeset godina iza rešetaka, dok je Sretenu Jociću, zvanom Joca Amsterdam, za isto krivično delo, a ne zločin, u sličnom periodu, izrečeno petnaest godina robije.

Sudsko veće Višeg suda u Beogradu osudilo je Sretena Jocića u junu 2010. godine na 15 godina zatvora, zbog podstrekavanja na ubistvo Gorana Marjanovića, zvanog Goksi bombaš, i izvesnog Duce, osobe čije se ime i prezime ne navode ni u optužnici ni u presudi, u julu 1995. godine. Prema rečima Maje Ilić, predsednice sudskog veća, Jociću je izrečena maksimalna kazna za krivično delo koje mu je optužnicom stavljeno na teret, a koja je bila propisana u vreme njegovog izvršenja. Ova kazna je, kako je obrazložila Ilićeva, okrivljenom izrečena kao najpovoljnija, iako je po važećem zakonu za ovo delo zaprećena kazna do 40 godina zatvora.

Koje sudije su donele ispravnu odluku? Iako je ubistvo najteži zločin protiv života i tela, držeći se prava, a ne emocija ili proizvoljnih tumačenja, sagovornici “Vremena” kažu da je sudsko veće u slučaju Sretena Jocića presudilo prema Ustavu i zakonu.

Advokat Vladimir Vučinić, nekadašnji sudija Specijalnog suda u Beogradu kaže da je pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, iz čl. 36 Ustava RS, u okviru ljudskih prava i sloboda, jedno od zajemčenih prava koje se neposredno primenjuje prema čl. 18 Ustava:

“To znači da ono kao univerzalno, pripada svim građanima bez razlike pred svim državnim organima. Prva ustavna odredba, čak i apostrofira sudove, kao glavnog reprezenta obaveze, jer pravo jedne strane podrazumeva obavezu druge da to pravo poštuje, da isto kao načelo jednakosti primeni u svim situacijama koje su činjenično u bitnom jednake.”

Advokat Vučinić dodaje i da se ta jednakost ne može shvatiti kao apsolutna, jer bi govorili o identičnom, što ni Ustav ne zahteva (ne garantuje se identična, već jednaka zaštita prava…). Ako je neki događaj ili, prevedeno na teren krivičnog prava, radnja izvršenja u nekom bitnom krivičnom elementu u bitnom jednaka, kao što je vreme izvršenja, način izvršenja i slično, onda i primena zakona treba da bude jednaka.

“U tom pogledu najdalje su otišli precedentno (anglosaksonsko) pravo i praksa gde je prethodni takav slučaj izvor prava za svaki sledeći, gde se sudovi kada izriču krivičnu sankciju pozivaju na raniji najsličniji slučaj ili presudu. Ako sudovi i drugi državni organi postupaju suprotno, dakle i tumačeći navedeno kao svoje slobodno uverenje ili proizvoljno zavisno od individualnog poimanja prava, to nepobitno dovodi do narušavanja pravne sigurnosti i vladavine prava”, zaključuje Vučinić.

Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki, tako nalaže najviši pravni akt Srbije. U praksi sudije različite odluke donose od slučaja do slučaja za ista krivična dela. Još opasnije, različito zakon tumače. Tako se dešava da za gotovo identične zločine, u gotovo identičnim okolnostima, najstroža zatvorska kazna, odnosno ista, ne znači i isti broj godina na robiji, te jedan počinilac dobije 40, a drugi 15 godina zatvora.

O tome je više saznao upravo osuđenik Kovačević, iza zatvorskih zidina u Padinskoj Skeli. U februaru 2021. godine kontaktirao je s advokatom Vladimirom Beočaninom.

“Rekao mi je da je čuo da ima osuđenika koji su najstrože osuđeni za podstrekavanje na teško ubistvo, u istom period kada je i on počinio zločin i osuđeni u sličnom period kada i on, s tim što je njihova kazna bila 15, a njegova čak 25 godina duža. Rekao sam mu da ću pokušati da dođem do tih presuda i da je svakako Zakon na njegovoj strani. Međutim, prema odluci sudija, ne bih rekao da je i pravda”, kaže advokat Beočanin.

Nedugo zatim, osuđenik Zoran Kovačević uspeo je da sam, iako zatvoren, pribavi tri presude u kojima su sudije izrekle na osnovu istih zakonskih okolnosti najstrože kazne, ali po Zakoniku najpovoljnijem po okrivljene i koje su iznosile po deceniju i po. Reč je o pomenutoj presudi Sretenu Jociću izrečenoj u Beogradu, ali i o još dve presude koje su donesene u Šapcu i Smederevu.

Sa tim dokazima o selektivnosti u primeni zakona, uprkos obavezujućem načelu jednakosti, advokat Beočanin tražio je da se ponovi suđenje Zoranu Kovačeviću. Kako kaže, apsurdno je da uporno krše zakon oni koji su osudili nekoga baš zbog kršenja zakona.

“Odmah sam poslao zahtev sudijama Višeg suda u Kraljevu, oni to odbijaju, a zatim žalbu protiv odbijajućeg rešenja Apelacionom sud u Kragujevcu. Zanimljivo je da su sudije obrazlagale iste zakonske odredbe, koje su bile i u postupku protiv Sretana Jocića, ali su ove sudije imale različito tumačenje u odnosu na sudije u Beogradu. Zapravo, sudije u Kraljevu i Kragujevcu tumače Ustav na svoj način”, ocenjuje Beočanin.

Branilac Kovačevićev poslednju žalbu predao je Ustavnom sudu Srbije, u februaru 2022. U praksi, na odluke tog suda čeka se po dve ili tri godine. Godine prolaze, a Zoran Kovačević sada ima 56 godina. Prema rečima njegovog advokata, svaki dan započinje rečenicom:

“Ja sam slobodan čovek u zatvoru, još od 2018. godine.”

Prema Ustavu i zakonu svi smo jednaki, da li će u realnom životu tako suditi upravo i sudije Ustavnog suda? Na njihovim stolovima sada se nalazi sudski predmet Zorana Kovačevića, ubice, ali slobodnog čoveka iza rešetaka. Sudski spisi nisu tek gomila papira, to je priča o zločinu, životu i zakonu, nečijoj nasilnoj smrti i nečijim izgubljenim godinama.