Slučaj navodne sportske psihološkinje Saše Sredanović bio bi verovatno važna vest u mnogim zemljama sveta, dok bi u nekim verovatno doveo do makar kadrovskih promena u uredništvima i redakcijama. Kako je moguće da u vreme digitalnih medija i komunikacija jedna osoba bude poželjna gošća i sagovornik u desetinama medija, a da se niko ne zapita o autentičnosti njenih izjava? Mesecima je širom Balkana žena koja se predstavlja kao Saša Sredanović davala opširne intervjue na temu sportske psihologije, lažno se predstavljajući kao “Head sport psihologyst”. Njena oblast ekspertize je, navodno, fudbal, a hvalila se radom u velikim i poznatim klubovima širom Evrope. Zahvaljujući kolegama iz redakcije portala “Fake news tragač” ona je razotkrivena, pa zato krenimo redom sa činjenicama i lažima.

Slanjem jednog mejla, novinari širom zemlje su mogli da utvrde da Saša Sredanović nije nikada radila u klubovima Olimpija, Atletik Bilbao, Real Betis i Barselona, tačnije na akademiji La Masija. Niko u ovim klubovima nikada nije čuo za osobu koja se ovako zove, a kamoli da su s njom u prisnim prijateljskim i poslovnim odnosima. Činjenicu da “govori sedam jezika, da je radila sa celim timom, ali se profilisala za napad”, za sada nije bilo moguće proveriti, ali zvuči kao divna šarena paralaža.

Još jednostavnije, proverom na internetu moguće je utvrditi da ona nikako nije mogla biti klinički psiholog, završiti fakultet u Mastrihtu i specijalizirati sportsku psihologiju, jer tih smerova i profila jednostavno nema. Ovde mi je omiljena anegdota njen opis kliničke prakse koji zahteva otprilike 450 dana prakse u fudbalskim klubovima.

Ruku na srce, neko je mogao da posumnja u autentičnost ove osobe proverom njene izjave za RTS o psiholozima u fudbalskim reprezentacijama tokom Svetskog prvenstva u Kataru, i da ga samo Srbija nema. Barem još pet reprezentacija nije imalo psihologe, a to je bilo moguće saznati slanjem jednog cirkularnog mejla fudbalskim savezima. Odgovor je stigao veoma brzo.

Posebno mi je smešan deo njenih izjava i motivacionih poruka od kojih su mnoge prepisane, sve do Elvisa Prislija. One su služile da bi potkrepile priču o njenom stručnom radu sa vrhunskim sportistima.

Zanimljiv je tok razgovora sa Sašom Sredanović preko njene navodne PR osobe. Ona se, “nomen est omen”, zove Seka Sredanović, a nakon prvobitnog zamajavanja usledile su pretnje tužbom, a zatim prekid komunikacije. Potom stiže potpuni biser u vidu pretnje tužbom iz advokatske kancelarije Zejaković. Advokat Miloš Zejaković, sa zaglavljem Advokatske komore Beograda na memorandumu tužbe, iz Takovske 46 u Beogradu – ne postoji!

Čovek koji je u celom ovom medijskom cirkusu sačuvao obraz profesije, kolega Stefan Kosanović iz FakeNews tragača, po mom mišljenju je bez konkurencije zaslužio nagradu ili tačnije sve ovogodišnje nagrade za novinarstvo u zemlji, ali i regionu. Potpuno je jasno da će epilog ove priče biti profesionalna medijska tišina, jer je pukla velika bruka. Možda je ovaj slučaj lažnog identiteta neuporedivo značajniji kao indikator nivoa profesionalizma ovdašnjih medija. U spisku onih koji su “progutali” mamac ne nalaze se magazin “Vreme” i “Euronews Srbija”, što svakako znači da u Srbiji još ima medijskih profesionalaca, čisto za ubuduće, zbog poverenja gledalaca i čitalaca.

U psihološkom smislu, ovaj slučaj je takođe veoma zanimljiv. Građenje alternativnih identiteta posebno je indikativno za doba digitalnih komunikacija, kada je moguće da pojedinac iz fizičkog sveta ima različite avatare sa različitim identitetima u sajber prostoru. U ovom konkretnom slučaju radi se o višemesečnoj, a možda i višegodišnjoj prevari, na svojevrsnom građenju lažnog identiteta kroz manje ka većim medijima. Za ovu vrstu prevare važno je šta će nekom novinaru izaći kada na internetu bude pretraživao vašu ličnu ili profesionalnu biografiju. Jedno od rešenja za ubuduće ponudio je, recimo, po mom saznanju, Pravni fakultet u Beogradu koji je na svom sajtu objavio imena svih studenata koji su diplomirali. Nažalost, iz nekog razloga, moj Filozofski fakultet, tačnije odeljenje za Psihologiju, u nekoliko navrata bilo je pozvano da potvrdi ili demantuje da su ovaj fakultet završili Dušan Ilić Kleopatra ili pak Soraja. Izgleda da je cool predstavljati se kao psiholog, jer onda valjda dobijete alibi za kojekakve gluposti koje izjavljujete u medijima.

Verovatno najpoznatiji primer lažnog predstavljanja svojevremeno je izveo begunac od Haškog tribunala, doktor Radovan Karadžić, koji se pojavljivao u medijima kao doktor Dabić, alternativni iscelitelj, ekspert za minska polja i bojne otrove. On se, doduše, oglašavao u medijima koji se bave alternativnom medicinom, pa bih ga danas, recimo, mogao zamisliti kao istaknutog antivaksera ili ravnozemljaša. Postoji još jedna zanimljiva paralela između lažne psihološkinje Saše i doktora Radovana. On je, ipak, zaista kratko praktikovao sportsku psihologiju, pre rata sa fudbalerima Sarajeva, ali povremeno i sa fudbalerima Crvene zvezde u sezoni 1983/84, kada je njen trener bio Gojko Zec. Navodno se i on bavio psihološkim savetovanjem, naročito napadača, pa je uticao na poboljšanje forme, recimo, perspektivnog golgetera Milka Đurovskog. Za razliku od Saše, Radovan izgleda ipak nije bio fejk i, koliko god blesavo zvučalo, bio je prilično uspešan.

Slučaj Saše Sredanović potvrdio je da u medijima u Srbiji nema razlike između onih koji podržavaju vlast ili opoziciju, već u deficitu broj profesionalaca bez obzira na ime redakcije. Zanimljivo je takođe da nijedan od medija koji su preneli ili sami napravili razgovor sa ovom osobom nije našao za shodno da uputi izvinjenje svojim gledaocima/čitaocima zbog objavljivanja lažnih vesti. Kada je laž masovna, onda se lakše sakriti od odgovornosti, mada je svaki od novinara ili medija mogao profesionalno da obavi svoj posao i da u dva klika, par telefonskih poziva ili mejlova otkrije da se radi makar o sumnjivim navodima. Umesto toga, horski se lagalo. Slično ćutanje moglo se primetiti kod oba esnafska udruženja novinara, makar kao uzgredna beleška, preporuka ili upozorenje za članstvo, nešto nalik na upozorenje potrošačima kada se pronađe toksična materija, pa proizvod nije za konzumaciju. Za mene je zastrašujuća ta neodgovornost kojom smo možda (ili je samo pitanje dana kada ćemo) u medijima optužili i osudili nevinog čoveka, oklevetali nevinu osobu ili nekog medijski linčovati.

Motiv osobe koja se predstavlja kao Saša Sredanović, sportska psihološkinja, verovatno je vlastita samopromocija i nekakav ćar, za razliku od Saše iz partizanskog filma, gde je to generičko ime za svakog antifašistu koji pruža otpor. Zamislite onda kako su mediji unisoni kada od objavljivanja neproverenih ili diktiranih informacija imaju konkretnu korist.

Nedavno je jedno istraživanje među srednjoškolcima u Beogradu potvrdilo sumnju da su društvene mreže danas u njihovoj generaciji prihvaćene kao relevantan izvor informacija o svetu. Jedino što je preporučilo Sašu Sredanović za intervjue jesu njeni profili na društvenim mrežama, po čemu je uporediva sa, recimo, lažnim estetskim hirurzima, poput Save Kneževića, koji je u fensi ordinaciji na Terazijama kasapio žene i spaljivao im lica kiselinom. Oboje su imali savršene i verifikovane profile na Instagramu, reći će žrtve prevare. Video sam stvarno lepe slike, kao neka šarena laža…