Portret savremenika: Nebojša Čović

foto: sava radovanović

Prekaljeni plejmejker

Od društvene fabrike napravio je privatnu kompaniju, od Košarkaškog kluba FMP napravio je Crvenu zvezdu, bio je za i protiv Miloševića, za i protiv DOS-a; preživeo je brojne afere i ozbiljne optužbe, a već deceniju je uz Vučića i naprednjake, što mu je omogućilo da vedri i oblači u domaćoj i regionalnoj košarci i da se sada ustremi na Evroligu, usput se koristeći svim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima, ne birajući često reči, baš kao što je radio tokom političke karijere

Nebojša Čović traje na javnoj sceni već duže od tri decenije, za mnoge je egzemplar političkog preživljavanja i snalaženja, čija moć u društvu samo raste sa svakom promenom vlasti, a svoj uticaj potvrđivao je i proteklih dana i nedelja. Zauzevši pozamašan medijski prostor, pre svega u provladinim medijima, aktuelni predsednik Košarkaškog kluba Crvena zvezda ratovao je po običaju na dva fronta: političkom, kao već prekaljeni stručnjak za Kosovo, a protiv Kurtija, Albanaca, stranih političara i službi i drugih ala koje prete Srbiji i srpskom narodu, i sportskom, kao dugogodišnji košarkaški funkcioner, a na tapetu mu je bila najčešća meta – KK Partizan.

Zahvaljujući dugom političkom stažu i moćnim funkcijama koje je obavljao Čović je čest sagovornik medija, najčešće komentarišući situaciju na i oko Kosova, pošto je pet godina nakon promena 2000. godine vodio vladina koordinaciona tela za Preševsku dolinu i Kosovo. Naročito ga ima u medijima bliskim vlasti jer je njegova kritika usmerena prema kosovskim vlastima, zapadnim Evropljanima, Amerikancima i drugim belosvetskim neprijateljima Srbije, a nikako i nikada prema Aleksandru Vučiću. Takođe, Čović je sveprisutan u javnosti i zbog dugogodišnjeg rada u košarci koji je obeležen brojnim uspesima, ali i kontroverzama i aferama, baš kao i njegova politička karijera.

POLITIČKI I POSLOVNI USPON

Rođen je pre 65 godina u Beogradu (Žarkovo), gde se školovao, zaključno sa Mašinskim fakultetom na kojem je diplomirao 1982, magistrirao 1986. i doktorirao 2000. godine. I prvo zaposlenje je kao asistent imao na tom fakultetu, da bi potom radio kao inženjer u beogradskoj fabrici alatnih mašina “ILR (Ivo Lola Ribar) Železnik” i rudarskom kompleksu “Kolubara”. Za direktora oronulog preduzeća “Proleter” iz Železnika postavljen je 1990. godine i to nameštenje će mu promeniti život. Firmi je promenio ime u “FMP Trejd” i podigao je na noge, a oživeo je i lokalni košarkaški klub ILR Železnik i takođe mu promenio ime u FMP. Mladi i uspešni tehnokrata koji niže uspehe na periferiji prestonici ubrzo je zapao za oko novom vođi Slobodanu Miloševiću i sredinom 1992. godine prekomandovan je u Gradsku vladu Beograda, da bi početkom naredne došao na njeno čelo, pošto je prethodno predvodio izbornu listu i pobedio uz slogan “Svi smo mi pomalo socijalisti”. Svoj politički rad u SPS-u krunisao je izborom za gradonačelnika u leto 1994. godine.

U moru dosadnih frazeologa i aparatčika iz Miloševićeve Socijalističke partije Srbije, Čović je bio konkretniji i razumljiviji građanima, otvoreniji za medije, a nije se ni poput većine isticao nacionalističkim i populističkim izjavama (što danas nije slučaj), već se bavio komunalnim problemima, obilazio grad i uspevao da održi gradske službe u teškim godinama izolacije i nemaštine. Mnogi ga zato pamte kao dobrog gradonačelnika, ali postoji i druga strana, ne manje brojna, koja mu neće zaboraviti kako je isposlovao sudsko poništavanje privatizacije Studija B i preuzeo ovu kultnu gradsku radio i televizijsku stanicu, niti kako je pendrecima ugušio štrajk u Gradskom saobraćajnom preduzeću, i visoke pozicije u zloglasnom režimu koji je ogrezao u zločine, naročito u prvoj polovini devedesetih.

Mnogi i danas podsećaju da je Čović uporedo sa usponom na lestvici političke moći u prvoj polovini devedesetih udario i temelje svojoj poslovnoj imperiji: kao direktor je preveo društveno preduzeće u svoje vlasništvo, a potom je podizao kapacitete i širio poslove, između ostalog i zahvaljujući državnim i paradržavnim poslovima. Mnogi koji su se bavili njegovim likom i delom ističu i velike poslove koje je imao sa Vojskom Jugoslavije tokom devedesetih, pa i nakon što je napustio Miloševića.

RIZIK KOJI SE ISPLATIO

A sve je bacio na kocku tokom protesta zbog izborne krađe krajem 1996. godine, kada jedini od socijalista u Beogradu nije prihvatio lažnu pobedu, i time se na neki način iskupio za mrlje iz prethodne političke karijere. Početkom 1997. godine izbacuju ga iz SPS-a, a on ubrzo osniva Demokratsku alternativu, stranku koja je postala deo Demokratske opozicije Srbije i učestvovala u rušenju Slobodana Miloševića i koalicije SPS-a, JUL-a i radikala.

Kao što je kod socijalista važio za pragmatičnog i sposobnog rukovodioca, tako je i u DOS-u bio zadužen za operativne stvari, naročito za pridobijanje bezbednosnih struktura režima, a neki politički partneri iz tog doba u svojim memoarima i izjavama tvrde i da je obezbeđivao i podršku kod nekih sa one strane zakona.
Učešće u oktobarskim promenama 2000. godine donelo mu je novu slavu, a ubrzo je dobio priliku da ponovo dokazuje kako ume da rešava krizne situacije. Kao potpredsedniku vlade Zorana Đinđića dodeljeno mu je da rešava pobunu građana albanske nacionalnosti na jugu Srbije. Tada je, kažu, uspostavio još prisnije odnose sa javnom i tajnom policijom, a među njima i sa Miloradom Ulemekom Legijom, komandantom Jedinice za specijalne operacije Službe državne bezbednosti, što će mu nakon atentata na premijera Đinđića doneti mnogo problema.

Sumnje i optužbe da je učestvovao u zaveri ili inspirisao ubice Đinđića prate ga do danas i one su presudno doprinele da izađe iz aktivne politike, a i najviše zapretile da ga trajno izbrišu sa javne scene. Prvo ga je krajem 2003. spasla pobeda koalicije oko Vojislava Koštunice, a potom se drugi put izvukao od krivičnog gonjenja po ovom slučaju nakon što su naprednjaci došli na vlast, mada su ga već ranije mnogi iz Demokratske stranke abolirali od svake odgovornosti.

Naravno, prekaljen u SPS-u i nakon njega, Čović je odgovarao žestoko, optuživao i denuncirao one koji su njega kriminalizovali. Borio se istovremeno na nekoliko frontova i uvek imao medije koji su mu davali prostora i podržavali ga, što je i logično s obzirom na to kakvu je političku i finansijsku moć imao, a i koliko su na to neotporni mnogi ovdašnji (nazovi) urednici i novinari.

KOŠARKA KAO BIZNIS

Pošto je napustio Koordinaciono telo za Kosovo i Metohiju, Čović se potpuno okrenuo biznisu, odnosno košarci kao glavnom biznisu i nastavio da niže uspehe sa FMP-om (nekoliko godina pod imenom Refleks) na domaćoj i regionalnoj sceni. Čović u košarci nije slučajno jer je aktivno igrao u mladosti, a nesporno je i da je u dosadašnjoj vlasničkoj i funkcionerskoj karijeri imao uspeha i da su u njegovim ekipama stasali brojni uspešni košarkaši.

Uspeo je da FMP Železnik od 1991. godine za nekoliko sezona dovede do Prve lige, pa je potom bio uspešan kao predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije od 1995. do 1997. godine i učestvovao u osvajanju dve zlatne evropske i srebrne olimpijske medalje, a i nakon 2000. godine, opet sa pozicija vlasti, održao je FMP u vrhu domaće i regionalne košarke.

To ga je dovelo u poziciju da 2011. godine njegov klub bude spasonosno rešenje za posrnulu Crvenu zvezdu, uz blagoslov tadašnje demokratske vlasti, naročito Dragana Đilasa, tada gradonačelnika Beograda i predsednika Košarkaškog saveza Srbije. Prava Zvezda je otišla u stečaj i usvojen je petogodišnji Unapred pripremljeni plan reorganizacije (UPPR), a FMP je postao Crvena zvezda Beograd (kasnije CZ Telekom) i preuzeo amblem i učešće u takmičenjima od prave Zvezde. Čović je praktično vodio oba kluba, nakon pet godina obnovio pravu Crvenu zvezdu i navodno ugasio FMP, odnosno CZ Telekom, da bi potom preko kluba Radnički Basket ponovo oživeo FMP, i danas oba kluba igraju u regionalnoj ABA ligi i Prvoj ligi Srbije.

A sve je to pošlo Čoviću za rukom jer je od prvog dana stao uz naprednjačku vlast, čak se privremeno vratio na javnu funkciju, 2013. godine, u Privremenom veću Grada Beograda, nakon što je Demokratska stranka predvođena Đilasom izgubila parlamentarnu većinu. Od 2014. je samo u košarci, i podržan od Vučića i državnih para za poslednjih deset godina Čović se preko košarke ponovo dočepao velike moći, i sada vedri i oblači u Srbiji i regionu. Želja mu je očigledno da pokori i Evroligu, ali je u poslednje vreme naišao na tvrd odgovor evropske federacije klubova.

TITULE I ŽRTVE

Nanizao je Čović titule sa Zvezdom u domaćem prvenstvu i Kupu, kao i u ABA ligi, i napravio stabilnog evroligaša, ali kao što je na političkom terenu bio nemilosrdan i bez zazora uvlačio političke protivnike u blato, tako je i u košarkaškom svetu neprestano imao ljute neprijatelje, koje nije štedeo uvreda i optužbi. Nema valjda košarkaškog grada od Vardara do Triglava u kome Čović nema metu za napade i teške optužbe, a ni mnogi prozvani njega ne štede i provlače ga kroz medije. U svom usponu ka moći ostavio je mnoge “žrtve”, počev od Duška Vujoševića, koji je pred naprednjačkim talasom, uz svesrdnu Čovićevu podršku, morao da ode iz Partizana 2015. godine, a potom i iz domaće košarke.

Beskrupulozan u javnim polemikama, predsednik Zvezde koristi i poziciju “stručnjaka za KiM”, pa vešto kombinuje populističke nastupe u političkoj i sportskoj sferi. Ukratko: svi su protiv nas, a mi, uprkos svemu, branimo svetu srpsku zemlju i osvajamo titule. Sa takvim stavom i uz državne i paradržavne pare krenuo je i u osvajanje Evrolige, ali je krajem prošle godine privremeno zaustavljen, nakon što je uz rekordan ugovor preoteo Argentinca Fakunda Kampaca Real Madridu. Crvena zvezda je kažnjena zabranom registrovanja novih igrača do kraja februara, pa Kampaco ne može da nastupa u Evroligi, i otud tolika prisutnost Čovića poslednjih nedelja u javnosti. A zakuvalo se i oko Kosova, što je razlog više da gostuje po nacionalnim televizijama i drži konferencije za medije.

Na meti su, kako smo već pomenuli, čelnici najvećeg rivala, Košarkaškog kluba Partizan, koje Čović optužuje da su tužakali po Evropi Zvezdu i pakovali joj kaznu kod organizatora Evrolige. Svog, trebalo bi, kolegu, predsednika Partizana Ostoju Mijailovića, naziva “limarom”, a ne bira reči ni u optužbama na račun sportskog direktora Partizana Zorana Savića. U sklopu borbe za odbranu lika i dela predsednika Srpske napredne stranke i Srbije, a i obezbeđivanja novih paradržavnih sponzora, Čović se prošle nedelje javno zapitao zašto Evroliga ne kažnjava Partizan, pošto na svim utakmicama u Areni odjekuje “Vučiću pederu!”.

Iz Partizana ga optužuju da je uz pomoć državnih para privatizovao Zvezdu i uvezao je sa svojim i firmama i klubovima članova porodice, da kontroliše ABA ligu, to jest upravu, delegate i sudije, da beskrupulozno laže i podmeće. Ne štede ga ni u regionu, navodeći da želi u potpunosti da preuzme ABA ligu, zahvaljujući rupama u zakonima Srbije i podršci državne vlasti. No, on i dalje opstaje, pita se sve više u košarci i politici, i fanatično otvara frontove u usponu ka šampionskoj tituli u Evroligi i mestu u bordu tog takmičenja.

U prilog mu ide to što je uspeo da od društvene fabrike napravi privatnu kompaniju, od Košarkaškog kluba FMP Crvenu zvezdu, domogao se političke moći uz pomoć Miloševića, a onda učestvovao u njegovom rušenju, bio je među uticajnijim u DOS-u, opstao i posle DOS-a, a pridobio je i Vučićevu naklonost i podršku svih ovih godina. Tako da se organizatori Evrolige, odnosno vlasnici i predsednici vodećih evropskih klubova, moraju dobro organizovati ako misle da zaustave Čovića, a to u ovom trenutku znači i Vučića, u pohodu na Evroligu.

Iz istog broja

“Vreme” istražuje: Slučaj Ivana Meze

A od Vlade Srbije – Audi A8 za kriminalca

Jelena Zorić

Opozicija i vlast: Može li se podržati Vučić i kako

Dan odluke, opet

Nedim Sejdinović

Kosovska hronika

Vreme nagađanja i nagoveštaja

Slobodan Georgijev

Intervju: Viola fon Kramon

Nije bilo nikakvih ultimatuma

Sofija Popović

Ponude koje se ne odbijaju

Šta sve možeš kad si naprednjak i zašto

Radmilo Marković

Lični stav

Da li je pravda ipak samo spora

Dubravka Dmitrović

Rudno blago

Renta na zlatnu groznicu

Slobodan Bubnjević

Lični stav

U čijem je to interesu

Dragoslav Ljubičić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu