Tekuću pozorišnu sezonu Šabačko pozorište je počelo premijerom predstave Karakteri po motivima čuvenog Teofrastovog dela. Mia Knežević je rediteljka predstave i autorka teksta u saradnji sa dramaturgom predstave Đorđem Petrovićem. Mia Knežević se među mlađim rediteljima istakla spremnošću da u svojim predstavama radi i tekst, a ne samo režiju. Druga važna karakteristika ove rediteljke je da odbija da gradi jasnu, lako prepoznatljivu rediteljsku poetiku već svoj rediteljski rukopis menja od predstave do predstave. Tako je, na primer, njena postavka drame Nebeski odred Aleksandra Obrenovića i Đorđa Lebovića imala u sebi nečeg gotovo naturalistički surovog (naročito je bila upečatljiva postavka ovog komada u prostoru Art klinike kada je sam prostor u kome je igrana nametao klaustrofobičnu atmosferu). Predstavu Požar (SNP) koja govori o stradanjima od požara u diskoteci i kafeu u Novom Sadu Mia Knežević je radila kao projekat dokumentarnog teatra. Predstava Kafa i cigarete u Ateljeu 212 je bila pitka savremena drama o efemernostima u kojima protiču naši životi. Dakle, kada gledate predstave Mie Knežević svoja očekivanja ostavite ispred pozorišne sale. Tako je bilo i u slučaju predstave Karakteri koja je nešto sasvim drugačije od svega što smo imali prilike da vidimo od ove rediteljke. Kao što smo rekli, predstava je nastala na osnovu čuvenog antičkog spisa u kome je Teofrast opisao ljudske karaktere. Ovo delo je inspirisalo brojne komediografe klasične komedije od Menandra do Molijera i zaista jeste veliki uzor za komedije. To je, izvesno, i razlog zašto se Mia Knežević opredelila za ovaj tekst.

Posebni dramaturški problem u postavci ovog dela je što se ono sastoji od zasebnih kratkih eseja. Ta nepovezanost nije problem kada se delo čita, ali može biti problem u pozorištu. Rediteljka i dramaturg su nastojali da naprave dramaturški okvir priče, ali u tome nisu bili dosledni. Predstava počinje kao ispovest glumca koji je dobio da igra tip Licemera (Slobodan Petranović) o njegovom viđenju pozorišta i kolega glumaca. Ta vrsta predstave u predstavi u sebi ima potencijal za komediju, a forma prologa je bliska klasičnoj komediji. Međutim, u narednim scenama gledamo skeč sa starim šporetom koji treba spustiti i novim koji treba podići na šesti sprat. Situacija sa šporetom je okidač da se stanovnici šestospratne zgrade prikažu kao različiti društveni tipovi – Neotesani (Strahinja Barović), Ulagivač (Miloš Vojnović), Nepoverljiva (Kristina Pajkić), Kukavica (Vladimir Milojević), Bahati (Ljubiša Barović), Tupava (Slađana Pajčić), Brbljivica (Sonja Milojević), Gunđara (Aneta Tomašević), Sujeverna (Deana Kostić), Preuslužni (Siniša Maksimović). Ovo su sve manje-više karakteri koje je identifikovao sam Teofrast. No, rediteljka i dramaturg dodaju i nove karaktere: Teoretičarku zavere (Dragana Radojević) i Psihoterapeutkinju (Aleksandra Ristić), kojih nema kod Teofrasta, ali jesu naši savremeni, ovdašnji “karakteri”. Ono što možemo da primetimo je da su svi glumci dosta ujednačeno igrali, ali da niko od njih nije napravio naročitu glumačku nadgradnju Teofrastovog teksta. Čak bi se pre moglo reći da su glumci bili u svojevrsnoj polemici sa Teofrastovim tekstom, što ima logike jer je čitava predstava postavljena kao jedna velika igra. Taj pristup ima donekle veze sa načinom na koji je počela predstava (govor ad spectatores), ali nije do kraja jasno da li glumci jednog pozorišta igraju likove iz jednog solitera ili glumci žive u soliteru, ili su to sve ipak samo različite glumačke igre koje se kabaretski lako i brzo menjaju.

U drugom delu predstave dolazi do trećeg zaokreta – sada se igra scenska rekonstrukcija čuvene epizode “Pipači hleba” emisije “Ciklotron”. Ta emisija je originalno pravljena kao parodija na naučnopopularne emisije o životinjskim vrstama. U ovoj parodiji je kao posebna vrsta detektovan pipač hleba u ovdašnjem supermarketu. U ovoj postavci odbačen je parodični momenat naučnopopularne emisije, a zadržani su pipači hleba kao mentalitetna karakteristika. Teofrastovi karakteri su opšti, a pipači hleba su sasvim lokalni, ali opet to ne mora biti naročiti problem jer su glumci sve karaktere pravili tako da odgovaraju ovdašnjoj sredini. Imajući u vidu da je dramski kontinuitet predstave stalno prekidan muzičkim numerama u kojima pevaju i sviraju glumci možemo da zaključimo i da čitavu predstavu treba posmatrati kao nekakvu vrstu revije-kabarea inspirisane Teofrastom. To bi možda bilo i najpreciznije određenje predstave.

U prilog tome govore i scena i kostim. Daniela Dimitrovska je scenu dizajnirala tako da je na zadnji zid zalepila kopiju nekakvog antičkog reljefa, a prostor je organizovan tako da ne predstavlja nikakav konkretni prostor već da nudi različite mogućnosti za dinamičan mizanscen. Kostimografkinja Selena Mladenović je glumce obukla u šarene, pomalo luckaste kostime koji donekle ukazuju i na karaktere onih koji ih nose. Ono što svakako treba istaći jeste da glumci svoje uloge igraju sa mnogo žara i entuzijazma, da očigledno vole svoju predstavu i vole da u njoj nastupaju kao pevači (kompozitor Branko Džinović), plesači (koreografija Jelena Alempijević) i kao komičari, a da šabačka publika blaženo uživa u ovom pozorišnom događaju, a to bi, valjda, i trebalo da bude glavna ideja kabaretskih revija.