Dan državnosti Srbije kakvu znamo obeležava se 15. februara, na verski praznik Sretenje, jer je tog dana 1835. godine Srbija dobila svoj prvi ustav, po uzoru na francuski. Ustav je, doduše, bio na snazi svega 14 dana jer ga je, pod pritiskom velikih sila (Austrije, Rusije i Turske), knez Miloš Obrenović brzo suspendovao.

Iako je Sretenjski ustav bio temelj moderne srpske države i premda je donet u vreme kada ustave još nisu imale ni Rusija, ni Austrija ni Turska, Milošu nije teško palo to što ga ove sile pritiskaju da se mane “francuskog rasada na turskoj zemlji”. Naprotiv, suspendovao je ustav vrlo rado i bez otpora jer je dobro znao da taj dokument u velikoj meri služi ograničavanju njegove samovolje. U tom trenutku, Miloš je na vlasti bio već 20 godina (od 1815), naviknut da se pita za sve, od spoljne politike do onoga što bismo danas nazvali komunalnim pitanjima.

Zanimljvo je, međutim, da o osnivaču moderne srpske države još uvek nije napisana zvanična naučna biografija. Zašto je tako, možemo samo da nagađamo: ili se naučnicima čini da se o Milošu već sve zna i podrazumeva ili niko ne želi da se lati tog posla jer je čestiti knjaz bio komplikovana pojava u svakom smislu, te je mnoge detalje iz njegovog života teško raspetljati.

Na primer, zna se da je Miloš imao šesnaestoro dece, ali malo je poznato da je vanbračnoj deci često davao ista imena kao i zakonitoj, bračnoj. U vreme velike smrtnosti dece, ovo je bio prepreden potez da sebi omogući zakonite naslednike (jedan od dvojice Milana sigurno će preživeti boginje, šarlah i druge pošasti).

GROBOVI ZA KOJE SE NE ZNA

U decembru 2009. Zorica Janković, istoričarka, pisala je upravo za “Vreme” o Miloševom potomstvu. Ona kaže da sa velikom sigurnošću možemo tvrditi kako je od svih evropskih vladara, koji su vladali u poslednja dva veka, srpski knez Miloš Obrenović imao najviše dece: ukupno šesnaestoro – osmoro bračne i osmoro vanbračne.

Ženio se samo jednom. Oženio se osam godina mlađom Ljubicom Vukomanović, a na poziv Miloševog polubrata vojvode Milana, kum je bio Karađorđe. Kada je u proleće 1804. godine stupio u brak, Miloš je imao 24 godine. Kako je sam govorio, s Ljubicom je izrodio “dece osmoro, to jest, četvoro muških i tako ženskih”: Petra, Petriju, Jelisavetu (Savku), Anu, Milana, Mihaila i Teodora. Četvoro su umrli kao deca, Petrija i Mihailo su nadživeli oba roditelja, a Jelisaveta majku.

Petrija i Jelisaveta su se udale i rodile po petoro dece, Milan je neoženjen i bez potomstva umro u dvadesetoj godini, dok je Mihailo imao jednog sina (Velimir), ali iz vanbračne, odnosno, predbračne veze.

Dva su Miloševa sina bila na kneževskom prestolu Srbije: Milan 1839. godine i Mihailo od 1839. do 1842. i od 1860. do 1868. godine. Kada je 1830. Miloš stekao nasledno kneževsko dostojanstvo, onda je, po pravilu primogeniture, njegov stariji sin Milan postao prestolonaslednik (prvi Milošev sin Petar umro je kao dete), dok je na presto došao posle očeve abdikacije 1. juna 1839. godine. Nažalost, teško bolesni Milan je vest o kneževskom dostojanstvu primio u postelji; umro je dvadeset šestog dana vladavine ne potpisavši nijedan zvanični akt u svojstvu vladara. Ni drugi Milošev sin, Mihailo, nije doživeo starost; ubijen je u atentatu na Topčideru u četrdeset petoj godini.

Osmoro vanbračne dece Miloš je imao sa osam žena. Nije nam poznato da je u vanbračne veze stupao u vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka. Prvu takvu vezu je imao sa Petrijom, ženom Hadži-Prodanovog brata Mihaila, koju je u poslednjem trenutku spasao odlaska u tursko ropstvo, nakon što su u vreme Hadži-Prodanove bune Turci zarobili celu Hadži-Prodanovu porodicu. Miloš je Petriju doveo u svoj dom “da se nađe kneginji” ali, pre svega, da se “nađe” njemu.

Tako je početkom 1819. godine Petrija Milošu rodila kćer, kojoj su ljubavnici dali ime Velika. Do rođenja prvog vanbračnog deteta Milošu je Ljubica rodila četvoro dece, sina Petra i tri kćeri. Kako je Petar umro kao dete (1814), na Miloša je vršen pritisak da obezbedi naslednika. Pričalo se da Ljubica više ne može da rađa i da bi Petrija mogla knezu da podari naslednika. Ali, ostavši u drugom stanju, kneginja je dobila samopouzdanje da prekine muževljevo neverstvo. Marta iste godine, posle jednog drskog Petrijinog odgovora, Ljubica je dohvatila pištolj i usmrtila muževljevu ljubavnicu. Miloš je dugo tugovao za Petrijom, a Ljubici je oprostio saznavši da ona nosi njegovo dete. Ljubica je u septembru rodila Milana, kasnijeg kneza, ali se brinula i o muževljevoj vanbračnoj kćeri, čiju je majku ubila. Nažalost, četiri godine kasnije, posle epidemije velikih boginja, Velika je umrla – četiri dana pre nego što će umreti i dvogodišnja Marija, šesto Miloševo i Ljubičino dete. Tri meseca kasnije kneginja će roditi Mihaila, budućeg srpskog kneza.

Drugo vanbračno dete, Mariju, Miloš je imao sa Stankom, koja je umalo izbegla Petrijinu sudbinu. Kneginjinu nameru da oružjem prekrati i ovo muževljevo neverstvo osujetili su, posle dojave, kneževi momci. Kneginja je kažnjena batinama, a Stanku je Miloš udao. Nakon njenog razvoda, ljubavnici su se ponovo počeli sastajati, a veza je trajala i kada je Miloš upoznao Jelenku, mladu Turkinju koja je do 1811. bila u haremu Milenka Stojkovića.

Jelenka je Milošu 1826. godine rodila sina Gavrila i time samo učvrstila svoj položaj na kneževom dvoru, na koji kneginja Ljubica više nije mogla uticati. Miloš se javno pojavljivao sa Jelenkom, pa je zbog toga i zvana “mala gospođa”. Bolešljivi Gavrilo nije dugo živeo – umro je 1828. godine ne napunivši dve godine. Dok je nije udao (1835), Miloš je sa Jelenkom održavao intimne odnose, da bi se o njoj raspitivao i povremeno joj slao poklone dok je bio u dvodecenijskom izgnanstvu.

Četvrto Miloševo vanbračno dete bio je sin Teodor, rođen najverovatnije u Beču 1842. godine. Teodorova majka se zvala Danica, a ime joj je dao sam Miloš nakon što ju je kao devojčicu od 13 ili 14 godina kupio kao roblje na carigradskoj pijaci (1835) i doveo u Srbiju. Miloš je sa mladom Danicom stupio u intimne odnose oko 1839. u vreme kad je već bio zagazio u šestu deceniju, a kada mu se u vezi s nasledstvom obratio zakoniti sin, tada osamnaestogodišnji knez Mihailo (zbog priča da će ostareli Miloš svoju celokupnu imovinu prepisati malom Teodoru). To je ujedno i jedini poznati slučaj odnosa kneževe zakonite i vanbračne dece (doduše, u jednom smeru). Mihailo je od oca dobio uveravanje da je on njegov najstariji zakoniti sin, ali i da je dužan da se brine o ostaloj očevoj deci. Teodor je umro u Beču 31. maja 1846, Mihailo se oslobodio briga o nasledstvu, a Miloš je uz bogati miraz godinu dana ranije udao Danicu za jednog bečkog trgovca. Nije prisustvovao venčanju, ali je na gozbu stigao sa novom ljubavnicom Franciskom Hitenberg.

Do kraja 1846. godine Miloš će dobiti još dvoje vanbračne dece: sina Aleksandra Gustava i kćer Mariju. Sina mu je rodila pomenuta Franciska, a kćer Sidonija Rajhel, mlade devojke koje su kao posluga radile u Miloševim bečkim kućama. Obe ljubavnice je isplatio, a šta je bilo sa decom nije nam poznato.

Ni sledeće, 1847. godine Miloš nije mirovao. Iz odnosa sa Bečlijkom Marijom Graf rodila mu se početkom 1848. kćer Marija Klara. Osim što znamo da je od Miloša majka dobila jednokratnu novčanu sumu na ime ćerkinog izdržavanja i školovanja, drugih podataka o dve Marije nemamo.

Poslednje vanbračno dete Miloš je dobio 1857. kada je već imao 77 godina. Sina Milana mu je rodila još jedna Marija, Ruskinja sa kojom je u Bukureštu proveo poslednje godine izgnanstva. Ni Milan nije dugo živeo – umro je 1859. godine, a Marija se potom preselila u Srbiju, gde je bila uz Miloša sve dok nije umro, na Krstovdan, 26. septembra 1860. godine.

MALI GROBOVI

Zanimljivo je, međutim, da niko od istoričara koji su se bavili potomstvom Miloša Obrenovića ne pominje dva mala groba koji se nalaze uz sam temelj Stare crkve u Kragujevcu. Reč je zapravo o nadgrobnim pločama koje se jedva razlikuju od kamena kojim je popločano dvorište. Staru crkvu Miloš je podigao 1818. godine i posvećena je silasku Svetog duha. Nalazi se odmah pored Stare skupštine u kojoj je 1835. donet Sretenjski ustav. Dečje grobove moguće je spaziti samo slučajno, uz dobro zagledanje, jer se tek nazire da je na njima nešto uklesano. A uklesana su dva imena – Marija i Gavrilo, prezime Obrenović se dobro vidi, godine rođenja ne postoje, ali se vide godine smrti iz kojih je jasno da je reč o dvoje Miloševe vanbračne dece koja su tu sahranjena. Nažalost, ni u Kragujevcu ovo nije široko poznato, a po stanju u kom se nadgrobne ploče nalaze jasno je da su tretirane jednako kao kamen za popločavanje (jedna je i napukla). Kako su nadgrobne ploče jedva vidljive, nije lako ni upamtiti gde su tačno, pa ako čitaoca put nanese u Kragujevac, najlakši način da ih nađe jeste da dobro zagleda svaku ploču koja je položena uz sam zid, odnosno temelj crkve.

SELEVAČKE…

O neupitnom istorijskom značaju Miloša Obrenovića, važnoj ulozi koju je imao u osnivanju moderne srpske države i odlukama koje je donosio ne bi li zemlji i narodu obezbedio nezavisnost, zna se gotovo sve. Iako, podsećamo, zvanična naučna biografija još nije napisana. No, jednako je poznata, a i dokumentovana Miloševa sklonost da se bavi trivijalnim stvarima, pa i da diktira zvanične odluke i presude kojima se danas možemo smejati. Ponešto iz tih odluka ušlo i u narodni govor, pa se tako i danas u Kragujevcu i Šumadiji za neku komplikovanu, a nebitnu situaciju kaže “selevačke jebačine”. A evo i otkud…

Negde oko 1820. godine, knez Miloš je, putujući sa svojom svitom na konjima, stigao u Selevac, pored Smederevske Palanke, gde je na jednoj osamljenoj njivi primetio više mladih žena i devojaka koje su žele i pevale. Legenda kaže kako su knez i svita sjahali i počeli da se udvaraju devojkama, “uparili se”, pa se razišli po šumarcima, a da je nekoliko neuparenih devojaka bilo ljubomorno, pa su javile Turcima da su ih napali hajduci. Realniji je, međutim, scenario po kom su Miloš i svita zaista napali devojke i pokušali da ih siluju, te su se one požalile sesokom kmetu. Kmet je izleteo iz kuće, opalio puškom tri puta, ceo Selevac se skupio i isprebijao Miloša i ekipu. Zato čestiti knjaz do kraja života nije voleo Selevac.

Skoro dvadeset godina kasnije, u Selevcu se dogodilo da izvesnom Marku umre stric, a strina Ružica ostane mlada udovica. Biće da je Marko pristupio tešenju, jer je Ružica, godinu dana nakon što joj je umro muž, rodila sina. Marko nije hteo da prizna dete niti da učestvuje u njegovom izdržavanju, pa je Smederevki sud doneo odgovarajuću presudu koju je Vrhovni sud naroda srpskog odobrio. Presuda je sačuvana i prenosimo ceo tekst.

REŠENJE VERHOVNOG SUDA NARODA SERBSKOG

“Da se bludnici Ružici poč. Momira Nenadovića iz Selevca, koja je sa sinovcem Markom Jelenićem bludno dejstvujući dete rodila, 20 kamdžija a Marku 25 štapa udari i da Marko na izdržavanje deteta 100 groša da.”

Da bi ova presuda postala izvršna, trebalo je samo da je knez Miloš svojim pečatom overi. Umesto overe, knez Miloš je pozvao ćatu i naredio mu da na istu dopiše: “Neka se dakle jebu kao što su se i do sada jebali, a mi da se u jebačinu njihovu ne mešamo, nimalo na put ne stajemo, već da se radujemo što su oni koji su nas popraviti hteli, sada od nas gori postali, ne štedeći pri tome ni rod svoj.”

I dok se oko Selevčana potrudio da dopisuje presudu, od jednog ukaza je odustao iako bi nam i danas dobro došao.

Vozeći se fijakerom oko Kragujevca, Miloš je ugledao nekoliko uhranjenih ovaca čistog runa na uzbrdici pored puta. Pošto je umeo da zaustavi svoju pratnju kako bi popričao sa ljudima koji bi radili pored puta ili čuvali stoku, i ovog puta doviknuo je kočijašu da stane. Kad su izašli iz fijakera, Miloš i pratnja začuli su čobanina koji je sedeo u jaruzi i pevao na sav glas, ne primećujući nikoga. Čobanin je, međutim, bio izrazito netalentovan, pa se Miloš namrgodio. Očigledno mu nije bio dan, jer je kasnije tokom dana primetio da je negde ugazio u izmet i to – ljudski.

Dok su mu ljudi iz pratnje čistili čizme, pozvao je svog sekretara i dogovorio se da mu uveče da ukaz u kom se zabranjuje “da peva ko ne ume da peva i da se strogo kažnjava sranje po putevima”. Te večeri, kada je sekretar spomenuo ukaz, knjaz je odmahnuo rukom: “Ko će povatati sve što iz slasti pogane po putu. A oni drugi će pevati još jače kad saznaju za zabranu.”

Milošev odnos prema zabranama poznat je i iz druge “mudrosti” koja mu se pripisuje. Kod Miloša je svakodnevno dolazilo na desetine ljudi koji su imali žalbe i molbe na sve i svašta. Ako bi mu bili simpatični, knjaz bi se zadržao u neobaveznom razgovoru sa njima i uvek bi pitao: “Šta ‘vako kaže narod u tvom kraju za vlas’ i mene?”

Ne shvatajući kako knez naglo donosi odluke da treba pojačati davanja ili smanjiti, direktor knjaževe kancelarije u Požarevcu Jakov Živanović osmeli se jednom da ga pita kako zna kako i kada treba po nahijama dizati ili smanjivati namete. Miloš je, navodno, odgovorio: “Ja ‘vako osluškujem samo šta narod priča. Psuje li vlas’, ja naredim ‘zategni’, psuje li još više, ja naredim ‘zategni još jače’, počne li da kune, poručim nek zategnu ponajjače. A primire li se, depeširam ‘popuštaj’. Ne valja ako se primire načisto. To se ne sme dozvoliti!”

Ako se primire i ćute, verovao je Miloš, nešto spremaju. To je možda važilo u njegovo vreme. Danas kad se narod primiri i ćuti, to je najčešće znak da je digao ruke i od sebe i od svega oko sebe.

Od 75 godina vladavine Obrenovića u Srbiji, ostalo je malo. Kao što smo rekli na početku teksta, Miloš je nadživeo gotovo sve svoje muške potomke. Surov, prek i nezgodan, ipak je sa samo 24 godine znao da se popne na kamen u Takovu i poviče: “Eto mene, eto vas, rat Turcima!”, ali je isto tako znao i da podilazi istim tim Turcima ako bi dobro izvagao da je od toga veća korist nego šteta. I nikada ne treba zaboraviti da je od nepismenog trgovca stokom postao utemeljitelj moderne srpske države.

U Kragujevcu, gde je donet Sretenjski ustav, osim Stare crkve i Stare skupštine, kao i Arsenala, odnosno topolivnice koju je Miloš podigao, ostao je samo Amidžin konak. Milošev konak stradao je u nemačkom bombardovanju Kragujevca 13. aprila 1941. Šareni, odnosno Ljubičin konak izgoreo je do temelja u požaru 1885. godine. Na mestu oba konaka danas se nalazi Komanda grada, objekat Vojske Srbije. Amidžin ili Momački konak živ je i očuvan. Podignut je u periodu od 1818. do 1822. godine za dvorsko osoblje na čijem čelu je bio domostroitelj Kneževog dvora Sima Milosavljević Paštrmac. Miloš ga je zvao Amidža (tur. stric), pa je tako konak dobio naziv. Paštrmčeva porodična kuća i danas postoji, u ulici Svetozara Markovića 3 i jedan je od poslednjih objekata u toj ulici, u srcu starog jezgra grada, koji nije nastradao u talasu novogradnje. Ulica se dugo i zvala Paštrmčeva, ali s dolaskom Karađorđevića na vlast, kako ništa ne bi podsećalo na Obrenoviće, dobija ime po čuvenom socijalisti koji je u njoj jedno vreme i živeo.