Uskoro, 17. februara, navršiće se petnaest godina od kako su vlasti u Prištini proglasile nezavisnost. Stotine naziva ulica i trgova su promenjene: u albanskim sredinama vijore se zastave Kosova i Albanije, a u srpskim enklavama i severnoj Mitrovici boje Srbije. Preko 1600 spomenika podignuto je kako bi se odala počast ratu 1998–1999, a na desetine spomenika borcima protiv nacizma i fašizma tokom Drugog svetskog rata srušene su ili oskrnavljene. Svega jedanaest spomenika podseća na doba socijalizma.

U restoranima i kafićima u Prištini meni je na albanskom jeziku. Često nema ni na engleskom. Za pripadnike albanske zajednice odavno ne postoji pitanje da li žive ili ne žive u delu Srbije; postoji samo frustracija što razvod nikako da se okonča kako bi na dnevni red došla druga pitanja.

Upravo nezadovoljstvo zbog načina kako je većinsko albansko rukovodstvo zajedno sa međunarodnom zajednicom upravljalo Kosovom omogućilo je pre tačno dve godini stranci Albina Kurtija Samoopredjeljenje (Vetevendosje) da na izborima osvoji 50,2 odsto glasova. Kurti je tada obećavao da će voditi borbu protiv korupcije stare garde ratnih veterana.

“I dalje blizu 40 odsto stanovnika Kosova podržava Samoopredeljenje. Ali ta podrška opada, jer se jako malo toga promenilo: obrazovanje tone, kao i zdravstvo, a socijalne politike nema jer se odustalo od ekonomske transformacije”, kaže Visar Imeri, bivši predsednik Samoopredeljenja, sada izvršni direktor Instituta za socijalna pitanja “Musine Kokalari”.

Oligarhija je i dalje na ključnim pozicijama, smatra Imeri. Postupci se vode samo protiv “malih igrača”, a obećan interni dijalog sa Srbima svodi se u javnosti na intervencije policije.

“Albin Kurti ne pokazuje Srbima da je i njihov premijer”, ocenjuje Imeri. “On nema dovoljno poluga i podrške da sprovede politiku koju je zamislio. Disfunkcionalna administracija zapošljava četvrtinu radno sposobnih a i dalje je u rukama onih koje je stara garda zaposlila samo iz stranačkih ili etničkih razloga, ne vodeći računa o sposobnosti. Takođe, Kurtija su napustili brojni bliski saradnici zbog njegovog nepoverljivog karaktera, teškoće da delegira i opšte tendencije da odlučuje sam.”

U takvom kontekstu, srpskoj zajednici nikada nije bilo gore od kako se rat okončao, izuzev 2004. godine.

“Pravni okvir za zaštitu manjina je napredan, ali se posle petnaest godina u velikoj meri ne poštuje zbog nedostatka političke volje”, kaže Marija Radulović, zamenica zaštitnika građana.

Manjina od ukupnog broja Srba na Kosovu živi u urbanoj sredini. Blizu 30.000 ih je severno od Ibra uz Gračanicu i Štrpce. U Prišini, Peći i Prizrenu prebrojavaju se na prstima dve ruke. Ostalih oko 80.000 žive u takozvanim enklavama.

“Geto je adekvatniji naziv, jer živimo odsečeni od sveta. Kada gostuje pozorišna predstava u raspadnutom Domu kulture, svi dođu, željni urbanog života”, kaže Darko Dimitrijević, urednik nezavisnog Radio Goraždevca, insistirajući da je uskraćena šansa za jednakost, da se multietnički život promenio nagore, imovina sve češće uzurpira, a kada se vrati, onda se nađe neko da optuži vlasnika za ratne zločine, kao što se desilo Miodragu Đokoviću u selu Vitomirica.

“Srbi žive između dve vatre. Većina albanskog stanovništva negira srpsku tradiciju, a smetamo i Beogradu koji računa da nas za par decenija više neće ni biti južno od Ibra. Zato se ne slušaju intelektualci sa Kosova, nego imenuju poslušni članovi Srpske liste”, zaključuje Dimitrijević. Rezultat ove politike je da je 2000. u Goraždevcu bilo 1200 stanovnika, a sada jedva 750.

Selo Osojane je na tridesetak kilometara od Goraždevca i broji oko 500 stanovnika. Svi Srbi su ga napustili 1999, ali su se vratili 2001. Tada je bilo 80 dece u školi, a sada ih je 45.

Tridesetogodišnji Danilo Đurić povremeno radi kao vodič na Via Ferrati, kod Zubinog Potoka, i komponuje rep hitove vičući “ovde ne možeš da dišeš, poštenje je blam”: “Srbi južno od Ibra su hteli da se integrišu u Kosovo. Imali smo nadu da će biti bolje sa dolaskom Kurtija. Ali svaki dan je gore. Srpska lista je kriminalna organizacija koja nas koristi kao pione u pregovorima, a Priština hoće da nas se otarasi, opsednuta kontrolom Severa. Mi ćemo biti kolateralna šteta ako se dogodi sporazum.”

Ana Gašić, Danilova sestra, predaje likovno u enklavama. Za ovu mladu majku trogodišnje ćerke, najteže je vaspitavati decu da ne odrastaju u mržnji, jer nikada nije bilo manje kontakata između albanske i srpske zajednice. “Susrete uglavnom organizuju međunarodna zajednica i civilno društvo, a Srbi se prepoznaju po blatu na cipelama”, izgovara gorko direktor Doma kulture u Gračanici, pesnik Živojin Rakočević. On je uspeo da sakupi fantastičan fond slika, skulptura, da ohrabri umetničke duše rasejane po enklavama, obnovi bioskopsku salu, organizuje izložbe… Ne bi li se bar malo doživela urbana atmosfera.

Na pitanje šta preduzima da Srbi kao i sve ostale zajednice Kosova gledaju na Prištinu kao na svoj grad, Perparim Rama, gradonačelnik od 2021. iz Demokratskog saveza Kosova (LDK), tvrdi da radi na tome da se svi uključe u ambiciozne planove razvoja grada i da je mnogo puta pozvao predsednicu opštine Gračanica Ljiljanu Šubarić, ali da se nije odazvala.

“Budimo realni, da bi se svi osećali sigurno, potreban je sporazum između Beograda i Prištine”, kaže ovaj arhitekta, rođen 1975. godine a koji se vratio iz Londona gde je živeo od šesnaeste godine. Čekajući taj trenutak, Rama brendira Prištinu ističući primere jugoslovenske brutalističke arhitekture kao što je Biblioteka, delo arhitekte Andrije Mutnjakovića. A sa urbanističkim haosom se hvata u koštac savremenim pristupom.

“Imali smo besomučnu gradnju koja je imala za osnovu urbanističke planove za 1,2 miliona stanovnika, a ima ih svega 300.000”, kaže Rama. “Rasterećujemo saobraćaj u centru grada davanjem prioriteta javnom prevozu i kreiranjem pešačkih zona, biciklističkih staza, 600 besplatnih parking mesta na punktovima kružnog puta…”

Da li će takva politika, koju propagira novi lider LDK Ljumir, takođe povratnik iz Londona, biti dovoljna da zaustavi odliv stanovništva, pogotovo ako dođe do liberalizacije viza?

Ako je suditi po rečima Visara Vokrija, programskog direktora Instituta “Riinvest”, teško.

“Inflacija dostiže 12 odsto, jaz između siromašnih i bogatih je sve veći, neformalna ekonomija predstavlja trećinu ukupne ekonomije, kapitalne investicije su stale, a rast je svega 3,2 odsto, i nema jasnih strukturnih promena koje bi odgovorile izazovima”, zaključuje Vokri.