Srbija mora da počne da razume svet u kome živi da bi uopšte došla u priliku da od tog sveta zahteva ono što je suštinski interes naših građana. Polazne tačke političke stvarnosti su novo stanje međunarodnih odnosa u koje smo ušli početkom rata u Ukrajini i tvrdoglavo neizmenjen stav najvećeg dela političke elite u Srbiji o najvažnijim pitanjima tokom poslednjih pedeset godina.

Ruska agresija na Ukrajinu spustila je novu gvozdenu zavesu na evropski kontinent. Srbija je fizički okružena političkim okeanom koji snažno pomaže Ukrajini da se odbrani od agresije. Sve naše susedne zemlje, osim Bosne i Hercegovine, članice su NATO-a. Zbog ovoga je politika vojne neutralnosti naše zemlje postala neodrživa i vreme je za velike promene.

Sa druge strane, velika, nerazrešena pitanja na Zapadnom Balkanu onemogućavaju svih šest političkih entiteta da krenu u ubrzani razvoj. Srbija je u središtu ovog bureta baruta, koje se naziva zamrznutim konfliktom, a vreme radi protiv naše zemlje. Još od nemira na KiM, početkom osamdesetih godina prošlog veka, naša politika je zarobljenik pogrešnih premisa i inadžijski odbija da trezveno pogleda istini u oči.

Predlažem da bude održana Međunarodna konferencija o Zapadnom Balkanu, na kojoj bi učestvovali svi entiteti iz regiona, zatim zemlje Kvinte (Sjedinjene Američke Države, Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Italija) i Hrvatska. Ovo je diplomatski format koji ima potencijal za postizanje velikog dogovora o svim bitnim pitanjima regiona.

Pre svega, treba postići sporazum o zajedničkoj odbrambenoj politici koja bi bila potpuno harmonizovana sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU. Put za postizanje ovog cilja je zaključenje bilateralnih vojno-odbrambenih ugovora Srbije sa Crnom Gorom i Severnom Makedonijom. O tome da li će i kada Srbija u NATO, odluku treba da donesu građani naše zemlje na referendumu. Očigledno je da ova tema nije na dnevnom redu.

Ovakav vojno-odbrambeni sporazum bio bi temelj za formiranje Ekonomske zajednice Zapadnog Balkana, kao jedinstvenog ekonomskog prostora, na teritoriji svih šest entiteta. Više od dvadeset miliona ljudi imali bi mogućnost da se kreću, nastanjuju, leče, školuju i posluju bez ikakvih granica. Ekonomska zajednica bi dobila jasan, realan i vremenski tačno oročen plan za punopravno članstvo u EU.

Vreme je za veliki iskorak iz poluvekovnog ćorsokaka kosovske politike. Zaštita interesa naših građana na KiM je cilj politike države. Neophodno je formirati Zajednicu srpskih opština, kao razvijenu autonomiju. Osnov su postojeći sporazumi iz 2013. i 2015. godine, a dodatne elemente moguće je pronaći u praksi različitih modela autonomije koji postoje u Evropi. Neophodno je uspostaviti jasne i čvrste garancije za demilitarizaciju Kosova, tako da na ovoj teritoriji ne bude moguće formiranje vojske. Neophodno je postići sporazum o tome da ne može doći do ujedinjenja Kosova i Albanije bez saglasnosti ZSO i Srbije. Treba da budu rešena imovinska pitanja privatnopravnog i javnopravnog karaktera koja postoje između Beograda i Prištine. Neophodno je uspostaviti međunarodno javnopravni status za crkveno istorijske objekte i spomenike koji su bitni za nacionalni identitet Srba. Ovakav sporazum između Beograda i Prištine treba da garantuju EU, zemlje Kvinte i Albanija.

Kada bi ovakav dogovor bio organski uklopljen u sporazum o zajedničkoj odbrambenoj politici regiona i sporazum o konstituisanju Ekonomske zajednice Zapadnog Balkana, onda bi bio postavljen temelj za promenu pozicije Beograda u pogledu mogućnosti pristupanja Kosova međunarodnim organizacijama.

Bosna i Hercegovina je veći problem i za sebe i za Srbiju i za sve druge nego što je to Kosovo. Polovina građana ove države ne želi da živi u njoj. Sa druge strane, bilo kakva promena granica gotovo sigurno bi dovela do rata. Zbog toga bi bilo od neprocenjive važnosti i to da sva otvorena, životno važna pitanja za funkcionisanje BiH budu razrešena na međunarodnoj konferenciji čije održavanje predlažem. Sporazum o stvaranju Ekonomske zajednice Zapadnog Balkana i demilitarizaciji Bosne stvorili bi čvrst osnov za očuvanje granica ove države, njenu stabilnost, snažan ekonomski razvoj i uključenje te zemlje u diplomatsko rešavanje važnih međunarodnih pitanja van našeg regiona. Pravo pitanje je kako bi, na dug rok, bilo moguće postojanje funkcionalne vojske BiH, koju bi činili pripadnici svih naroda koji tamo žive. Mnogo je verovatnije da takva vojska bude platforma za stvaranje neprijateljskih oružanih formacija, koje bi zaratile jedne sa drugima čim bi se ukazala povoljna prilika. Garancija da se sve to u budućnosti ne desi ne bi bilo ni članstvo ove zemlje u NATO, čemu nas uči strašna nedavna istorija. Prisustvo međunarodnih snaga nije sprečilo zločine, u okolnostima kada su u ovoj zemlji pod oružjem bili ljudi ophrvani egzistencijalnim strahovima. Moramo da pronađemo drugačiji put za lečenje posledica nesrećne istorije. Međunarodne snage treba da ostanu u Bosni i na Kosovu, a međunarodna konferencija treba da im za to da dodatni mandat, pored mandata koje već imaju.

Sprovođenje u život ovakvog plana učinilo bi Evropsku uniju snažnijom. Pre svega, umesto problema, Zapadni Balkan bi postao motor razvoja. A onda Srbija može da postane ozbiljan faktor u povećanju kapaciteta EU da savlada izazove nekontrolisanih migracija. Ovaj proces na Mediteranu i naravno svim prostorima sa kojih migracije kreću prema Sredozemnom moru, mogao bi da dobije jedan nov, značajan, pozitivan momenat. Srbija baštini istoriju dobrih odnosa sa mnogim zemljama koje su ovde bitne zato što je u širokoj percepciji naslednica Jugoslavije, koja je imala ogroman uticaj u tom delu sveta u drugoj polovini dvadesetog veka. Naše uključenje otvorilo bi prostor i za novu veliku ulogu Hrvatske, Slovenije, Severne Makedonije, Crne Gora, Bosne i Hercegovine, pa potom i Albanije u ovom procesu.

Dosta sposobnih diplomata su potencijal Srbije. Ko god šta mislio o stanju naše države, činjenica je da postoji veliki broj ljudi sa izuzetnim diplomatskim veštinama i više nego dvovekovna tradicija diplomatije. Takođe, Srbija je od 2008. do 2012. godine potpuno savladala sve izazove Partnerstva za mir. Brže je to urađeno nego u nekim od najuređenijih država. Dakle, ova zemlja ima značajan broj vrhunskih oficira i spremna je da savlada mnoge međunarodno važne izazove.

Stvar je u tome kakvu spoljnu, odbrambenu i bezbednosnu politiku vodite. Ako su ciljevi politike nemogući, onda vam ne može pomoći ni najsposobnija vojska i diplomatija. Ja verujem da možemo da postavimo i vodimo realnu politiku, sa velikim, ostvarivim ciljevima. Siguran sam da bi se veliki broj kompetentnih ljudi u diplomatiji i vojsci, kao i mnogi profesori univerziteta i ljudi iz poslovnog sveta sa predanošću uključili u ostvarivanje jedne životvorne politike Srbije.

U svetlu uključenja Srbije u rešavanje pitanja migracija, potrebno je otvoriti i pitanje uspostavljanja vojno-pomorskih snaga naše zemlje. Nerazumno je da država koja je najveća u regionu nema mornaricu, koja bi mogla da da značajan doprinos stabilnosti Mediterana. Okvir bi bili strateški ciljevi definisani sa zemljama Kvinte i jadranskim državama. Pitanje vojno-pomorske baze može da bude rešeno, u opštem interesu, dugoročnim ugovorom o međunarodno javnopravnom najmu.

Vreme je da Srbija izađe sa jasnom odlukom o tome da hoće da bude deo slobodnog sveta, koji se temelji na poštovanju ljudskih prava, slobodnim izborima, slobodi medija i poštovanju pravne države i da iznese svoje legitimne zahteve. Ovi zahtevi su usaglašeni sa realnim interesima država sa kojima treba da sklopimo ove životno važne, strateške dogovore. Osim predrasude da je naša zemlja nužno i nepopravljivo trojanski konj Rusije, a odnedavno i Kine, ne postoje racionalni razlozi da ovakav predlog ne bude uvažen. U Srbiji je izvor snage protivljenju saradnji sa Zapadom široko rasprostranjeno uverenje da nas Evropa ne želi. Formiranjem Ekonomske zajednice Zapadnog Balkana i preciznim dogovorom o punopravnom članstvu u EU, bio bi razoren temelj antizapadne politike. Građani i birači u zemljama EU, sa druge strane, imali bi pred sobom jasnu sliku kako Srbija i svi entiteti iz regiona mogu da pomognu u savladavanju velikog problema nekontrolisanih migracija. Takođe, pred birače u svih 27 zemalja Evropske unije moguće je izaći i sa belodanim planom o ekonomskom razvoju regiona, koji će sve nas na Zapadnom Balkanu, u razumnom roku, dovesti do toga da ne budemo više siromašni rođaci, već zemlje koje više daju nego što dobijaju iz zajedničkog budžeta.

Vreme je da Srbija prestane da nariče nad zlehudom sudbinom i da uzme svoju sudbinu u ruke. Ako savladamo politički kukavičluk vlasti i nacionalističko bezumlje, možemo da izađemo na put koji nas vodi ka tome da svi mi u regionu, kao i naši strateški partneri, budemo veliki dobitnici, a da niko ne bude gubitnik.