Bio je ponedeljak, 6. jun 2011. godine. Mediji – od “Gardijana”, preko “Njujork tajmsa”, televizija Foks i Al Džazire, do CNN-a i “Asošijeted presa” – javili su da je Amina Araf, sirijska blogerka, kidnapovana u centru Damaska. Navodno, nije to bio prvi put da je sirijska vlast pokušala da je ućutka – reč je o autorki popularnog bloga “A Gay Girl in Damascus”, u kojem je ona, kao liberalka i lezbijka u veoma konzervativnom društvu koje je ključalo, mesecima i mesecima pisala o svom životu i teškoćama sa kojima se suočavala. I dok je po internetu nicalo “oslobodite Aminu”, ona je zaista nestala. Ali ne onako kako bi se moglo očekivati. Prvo se ispostavilo da je njena fotografija u stvari slika Riječanke Jelene L. koja živi u Londonu, a potom da Aminu niko od mnogobrojnih koji su je intervjuisali nije video, te da se njen kompjuter nalazi u Škotskoj. I konačno – Amina nije postojala, bila je kreacija Toma Mekmastera, oženjenog Amerikanca u ranim četrdesetim koji je pisao svoj doktorat na Edinburškom univerzitetu. O razlozima zašto je to uradio – bilo da je reč o psihološkim ili onima koji se tiču konkretne koristi – verovatno bi stručnjaci mogli štošta da kažu.

Profesor novinarstva na Univerzitetu u Njujorku Čarls Sife (Charles Seife) u svojoj knjizi indikativnog naslova “Virtuelna nestvarnost: Samo zato što vam je Internet rekao, kako znate da je istina?”, Mekmasterovu prevaru tumači u domenu – autoriteta. Tom Mekmaster je smatrao da ima mnogo toga pametnog da kaže po pitanju situacije na Bliskom istoku, kao i da ljudi uglavnom o tome ne znaju dovoljno, a da njega kao Amerikanca sa adresom u Škotskoj neće uzeti za ozbiljno. Zato je stvorio Aminu Araf, Sirijku koja učestvuje u protestima i pripada seksualnoj manjini, kako bi svojim idejama dao kredibilitet. I nije omanuo.

Pitanje pravog sagovornika odnosno autoriteta u vreme digitalnih informacija veoma je značajno. I predstavlja jedan od izazova koji se postavlja pred svakim čovekom, počev od toga kojem će doktoru verovati do dileme da li ima više poverenja u naučnika ili travara. Ali i više od toga – to je postao neočekivan problem sa kojim se suočavaju novinari. Danas je deo novinarskog zanata i umeće da se (brzo) pronađu oni koji zaista jesu autoriteti u određenom polju, sagovornici iza kojih stoji prava biografija. A kao opasnosti vrebaju izmišljene ličnosti, a potom i oni koji su izmislili svoje biografije i konačno, oni koji nemaju ni potrebu da tu biografiju izmišljaju, već su priznati kao eksperti, ali nemaju ekspertizu, ili su analitičari što su zaseli u televizijske studije samo zato što, recimo, podržavaju vlast ili zato što su popularni na društvenim mrežama.

SEDE PETAR I MILOVAN, A ULAZI DANIJEL

Maja 2017. godine, u rubrici “Pogledi” u dnevnom listu “Politika”, izvesni Milovan B. Vučić, profesor univerziteta, psihoanalitički psihoterapeut i psihoanalitički supervizor, specijalista za dečju psihoanalizu iz Los Anđelesa, pisao je o “nepravdama feminističkog pravosuđa”. Tvrdio je Milovan B. Vučić da je ovdašnje porodično pravosuđe pod nepodnošljivim feminističkim uticajima, kao i da se razlog velikog broja depresivnih poremećaja u Srbiji krije u razbijenim porodicama u kojima žene odgajaju maloletnu decu “često ih koristeći na sudu samo za sticanje novca od alimentacije”.

Na (ne)sreću, ispostavilo se da pomenuti stručnjak, baš ovakve profesionalne biografije i ovakvog stanovišta, sa tim imenom – ne postoji. Kao što nije postojao ni njegov saborac po stavu koji je, u istoj rubrici, u istim novinama, dva meseca kasnije tvrdio da feministkinje koriste “dve tragedije u centrima za socijalni rad” – radilo se o slučajevima ubistva koji su se desili u roku od nekoliko dana kada je, prvo, muškarac M. L. ubio bivšu ženu O. L. u Centru za socijalni rad na Novom Beogradu, a nedelju dana potom, ispred Centra za socijalni rad u Rakovici, muškarac M. N. je ubio bivšu ženu M. Đ. i zajedničko četvorogodišnje dete – za svoju političku agendu. Potpis ispod teksta glasio je – dr Petar Veličković, forenzički psihijatar, sudski ekspert za poveravanje dece, Montreal, a na slici je bio nemački glumac Andreas Kaufman. Kaufman je kasnije izjavio kako je korišćenje njegove slike u tom kontekstu odvratno i da će čak tužiti “Politiku”.

Nedavno je novinar Fake news tragača otkrio da sportska psihološkinja Saša Sredanović, sagovornica mnogobrojnih medija, nije sportska psihološkinja i da je, najkraće rečeno, sve što se moglo proveriti, a vezano je za njenu biografiju, lažno. I studije i radno mesto i radno iskustvo, pa čak i advokatska kancelarija preko koje je pretila novinaru.

Konačno, pre nekoliko dana, “Danas” je objavio intervju sa Danijelom Smitom, za kojeg se, kao što se sad zna, ispostavilo da je jednako stvaran kao i Amina Araf.

O TIRANIJI BRZINE I SUBJEKTIVNOSTI

Lažne vesti i lažni identiteti su globalni fenomen sa dugačkom istorijom – nekada čak i sa zabavnim momentima, ali i sa veoma opasnim potencijalom i učinkom. Međutim, u savremeno doba, iako je možda u početku delovalo da će ono doneti bržu mogućnost proverljivosti informacija, problemi su se samo umnožili.

U noveli norveškog pisca Tura Ogea Bringsverda, junak – svestan nemerljive količine informacija koje postoje – odlučuje da sazna sve što se dogodilo 1. septembra 1972. godine. Mesecima prikuplja novine, sluša emisije, traži strane publikacije i, na kraju, izbija požar u njegovom stanu. Dok leži u bolnici, nepovezano govori o američkom predsedniku Ričardu Niksonu i Minhenskoj olimpijadi, a osoblje bolnice ga smatra teško duševno obolelim. Sunarodnik autora pomenute priče, profesor Tomas Hilan Eriksen, kaže da sadašnjim generacijama nedostaje upravo manjak informacija. Zato nastaje akutni problem sortiranja: kako odvojiti žito od kukolja, bitno od nebitnog, informacije od dezinformacija, znanje od lupetanja, pravi autoritet od lažnog bilo da je on simulakrum ili postoji, ali je veoma upitnog kredibiliteta.

Ogromna količina informacija, imperativ brzine koji i tradicionalni mediji moraju da ispune, te velika konkurencija kada je reč o pažnji publike, sužavaju prostor za otkrivanje grešaka u tekstu i proveravanje verodostojnosti izvora i sagovornika koji imaju nešto (novo) da kažu.

Tu su zatim i pitanja polarizovane javnosti, vlasničkih struktura i (auto)cenzure koji dovode u pitanje pouzdanost novinarstva. Međutim, bez obzira na povremene greške, odgovornost je ono što ozbiljne medije izdavaja od društvenih mreža i mora onih koji nude sirove informacije, dezinformacije i lažne vesti.

TA TEŠKA, STRANA REČ “IZVINI”

Novinarske greške mogu da se dese i dešavaju se svima i oduvek. Pitanje je – kako činiti da ih bude što manje i šta uraditi kada se dese?

Kolegijum “Politike” je onomad, u vezi sa slučajevima Veličkovića i Vučića, izjavio da su se te novine “našle na meti kriminalnog napada zasad nepoznatih počinilaca, o čijim pravim namerama i motivima možemo samo da nagađamo”, kao i da joj neće “suditi ni presuđivati nevladine organizacije i društvene mreže, kao ni samoproklamovana regulatorna tela za kontrolu medija, zapravo udruženja građana koja se finansiraju donacijama iz inostranstva”.

Ton saopštenja ličio je više na ulogu besne žrtve. U slučaju Danijela Smita, iz Al Džazire se čulo da neće ništa da komentarišu. “Danas” se izvinio čitaocima i rekao da će ubuduće, u saradnji sa istraživačkim i fact checking portalima, više pažnje posvetiti edukaciji novinara i publike kako bi se izbegle ovakve situacije. To je pohvalno i ohrabrujuće. A onda je autorka intervjua za ceo slučaj optužila rusku propagandu…

Zarad pomenute odgovornosti i verodostojnosti medija, dobro je priznati grešku i izviniti se, prihvatiti odgovornost i iz greške nešto naučiti. Upravo (i) u tome je razlika između onih koji se trude da svoj novinarski zanat rade u javnom interesu i po profesionalnim standardima i onih drugih.