Ruska ofanziva je u toku već nekoliko nedelja. Od severnog dela fronta oko reke Oskol do Ugljedara, ruski bataljoni pokušavaju da probiju liniju fronta. Za cenu se ne pita. Ukrajinska odbrana dovlači pojačanja i čeka na priliv dodatnih jedinica koje su sada u formiranju sa novomobilisanim kadrom, a naoružanje stiže od članica NATO. Tenkovi oko kojih je nastala velika medijska buka u januaru, neće stići na front pre proleća u nekoj ozbiljnijoj količina koja bi se osetila u popuni ukrajinskih jedinica. Oko Bahmuta, muzikanti (pripadnici paravojne formacije Vagner) rade po svom planu i blizu su završetka posla nakon punih šest meseci borbi.

Zainteresovani deo našeg javnog mnjenja očekuje neke velike pomake i tek tada će prepoznati ofanzivu u toku, ali izvesno je da je inicijativa u ruskim rukama, da su desetine bataljona u pokretu. Ukrajinski potezi, osim odbrane, uglavnom su svedeni na provokativne akcije izviđačko-diverzantskih jedinica u Hersonskoj oblasti i pokušaje da se dronovima učini nešto u ruskoj dubini. Jedna nekadašnja izviđačka letelica Tu-141, koja je umesto aerofotokamera dobila bombu od 100 kg, pala je 6. februara u kaluškoj oblasti ne tako daleko od Moskve. Nisu Rusi bez razloga razmestili borbena oruđa sistema protivvazdušne odbrane “pancir-S1” na položaje u centru Moskve. Inercija svojstvena vojnoj profesiji valjda je razlog što su postavili maskirne mreže preko oruđa koja su vidljiva sa ulice, i male su šanse da će zaštitno zelena da pruži bilo kakvu vrstu zaštite na vrhu zgrade Ministarstva odbrane. Oruđa su, doduše, na isturenom položaju poslednje linije duboko ešelonirane odbrane, koja od decembra stalno dežura za slučaj očekivanih naleta ukrajinskih dronova.

UNUTRAŠNJE REZERVE ŽIVE SILE

Zna se u Moskvi da je popuna ukrajinske vojske sada slaba tačka jer sve teže se podnose borbeni gubici i prisilna mobilizacija. Zato su pokrenuli propagandnu akciju koja za cilj ima podrivanje borbenog morala Ukrajinaca. U medije su puštene informacije o dramatičnim gubicima preko navodno pouzdanih izvora, recimo američkog penzionisanog pukovnika koji prenosi da je ukrajinski glavokomandujući general Žaluzni američkom kolegi generalu Milsu rekao da su do sada utrošili 257 hiljada boraca. Takođe, iz propagandne mašine su precizne tabele gubitaka obeju strana i u živoj sili i u tehnici, koje su pripisane izraelskim obaveštajnim izvorima, poznatom Mosadu, a prenete su preko turskih novina. Stvoren je privid objektivnosti, ali na prvi pogled to su navodi po kojima ruska vojska ima osam i po puta manje fatalne gubitke. Ukrajinska vojska je ostala bez 157.000 poginulih i postoji odrednica “NATO poginuli – 8.052”. Takav politički pogled na strane ratnike može da ima samo propagandnu podlogu jer ima u ukrajinskim redovima raznih avanturista, neonacista, čudnih nekih ljudi, ali sada se ne prikriva nešto temeljito da ima instruktora koji su poslani po zadatku kao pripadnici armija nekih od članica NATO. Različite su to kategorije ljudstva i nikako ne idu u isti koš, barem ne formalno-pravno. Po tom istom, nazovi Mosad izvoru, ruska vojska ima 18.480 poginulih i zbog preciznosti za obe strane podaci su navodno zaključeni na dan 14. januara. Nije realno. Ne možemo i nećemo nagađati o broju mrtvih, ali po iskustvu i detaljnom praćenju i karakteru borbi, kao i obimu angažovanih snaga, možemo da stanemo iza procene da su gubici obeju strana približno isti.

Za ukrajinsku vojsku prilike su složene jer je mobilizacijska masa mnogo manja od ruske strane i mora se pribegavati primeni prinudnih mera u prikupljanju kadra. Rusi još uvek gube težišno profesionalce i kadrove prikupljene po provinciji i udaljenim oblastima. Zvuču grubo, ali ovo je analiza realnosti – manje boli kada stradaju anonimni stanovnici zabitih mesta u odnosnu na društvene posledica koje nastaju kada se u ukrajinskim medijima navode imena poginulih iz iste gradske ulice. Politička važnost gradske populacije vrlo je važna i zato Moskva štedi Moskvu i Sankt Peterburg koliko god može, a ukrajinska vojna policija pretražuje kafiće u potrazi za svežom popunom.

Ruska propaganda zato preko društvenih mreža u prethodnih nekoliko nedelja šalje poruke u maniru “važno je da živite dugo”. Navode se saveti najboljih pravnika, i to po listi iz Kijeva, Ivano-Frankovska, Lavova, Harkova i Odese, kako da se izbegne mobiizacija u “bivšoj Ukrajini”. Prvi savet građanima na znanje i ravnanje je da u Ukrajini ne postoji jedinstvena baza podataka o izdatim sudskim pozivima (što je tačno) i zato se predlaže da se uzme poziv, mirno, i da se navede neka adresa na kojoj potencijalni mobik ne živi. Zatim, ako je građanin pokorni već bio u vojnom odseku, onda ne treba da ode na lekarski pregled, ako mora, onda obično ide naredba da se sutra dođe sa stvarima i predlaže se mobiku da jednostavno ne ode jer za to neće biti prave kazne. Za slučaj da se mobik sretne sa starim poznanicima zaduženim za prikupljanje kadra, onda je savet da se kaže kako je građanin bio u vojnom odseku, ali da je, recimo, usledila uzbuna i nije bilo svetla pa su rekli da dođe sutra u 10 časova i, naravno, da obeća da će to učiniti – doći sutra u zadato vreme. Nakon takvog verbalnog manevra, treba izbeći naredni susret sa istim poznanicima. Ključno je da sistem kažnjavanja nije efikasan, da se uglavnom ne pokreće krivični postupak i prosečan advokat može lako da reguliše problem koji nastane.

Toliko o propagandi. Ukrajinci su doneli novi Zakon 8271 koji znatno pooštrava kazne za izbegavanje vojne službe i razne prestupe u ratu – udaljavanje sa položaja, neizvršavanje borbenih naređenja, dezerterstvo, izbegavanje službe, gubitke i oštećenje tehnike.

MUKE SA POPUNOM

U Ukrajini se žestoko radi na mobilizaciji, koja po zakonu obuhvata građane starosti od 18 do 60 godina. Oni koji su ratovali mesecima traže da se preraspodeli teret, da se na front privole doći oni koji su do sada na razne načine preživljavali rat kod kuće. Tokom prošle godine funkcionisao je mehanizam redovne popune i brigade istrošene u borbi povlačene su u pozadinu na odmor i popunu. Na front su jedinice odlazile sa visokim procentom popunjenosti od oko 85 odsto, što po bilo kom razumnom merilu za okolnosti rata kakav se vodi predstavlja dobar rezultat. Zatim su pod vatrom ruske artiljerije procenti popune padali.

Otvorena tema je mehanizam ponovne popune – da li je bolje da se novomobilisani ubace u mašinu, u jedinice koje su već bile u borbi i da veterani njima prenose iskustvo, ili da se krene od nule sa formiranjem novih jedinica. Vesti iz Ukrajine kažu da je u toku formiranje talasa novih brigada sa novim numeričkim oznakama i neke od njih već su uvedene u borbe. U pozadini se prikupi kadar, premesti se deo oficira i podoficira iz starih jedinica i iznikne nova, uz veliku pomoć NATO-a u obuci, ponajviše Britanaca.

Jedna od aktuelnih tema u Ukrajini je kako da se iskoriste “unutrašnje” rezerve ljudstva koje se nalazi u policiji, državnoj bezbednost i privatnim firmama koje se bave obezbeđenjem. Daleko od fronta ima mnogo kadra pogodnog za vojnu službu, a koji od odlaska na teren čuva neka državna potreba ili, tvrdi puno Ukrajinaca, novac koji su dali da postanu potrebni u nekoj čuvarskoj kućici. Potrebe fronta sada su preče i Ministarstvo unutrašnjih poslova pokrenulo je akciju prikupljanja kadra nazvanu “Ofanzivna garda”, kroz koju namerava da stvori manevarsku rezervu od pripadnika nacionalne garde, policije i državne granične službe. Zbog motivacije budućih boraca stvara se imidž tih jedinica, osam brigada koje će uskoro na front – šest koje će primati dobrovoljce nacionalne garde, i po jedna policijska i graničarska.

NOMEN EST OMEN

U pozivima za prijem pominju se brigada “Čelična granica” za koju se, sasvim očekivano, traže graničari. Policija popunjava “Žestoku brigadu”, jezgro brigade “Rubiž” čine oni koji su se borili za mesto Rubižne (po ruski Rubežno) u Luganskoj oblasti, koje je sravnjeno sa zemljom u dvomesečim borbama proleća prošle godine. Brigade nacionalne garde formiraće se na bazi policijskih jedinica posebne namene. “Crvena kalina” se formira u Kalinivki, i njeno ime je naslov ukrajinske nacionalističke pesme koja je prošle godine postala vrlo popularna, i to u varijanti sa dodatnim stihovima kao što su: “Naši dobrovoljci u krvavi boj, da oslobode braću Ukrajince od moskovskih okova”. Brigada “Kara-Dag” (Crna gora), nazvana po vulkanskoj steni na Krimu, imenom treba da poruči za što se njeni pripadnici bore.

Zatim, na listi novih jedinica je brigada “Bura” i na kraju brigada “Azov”, koja treba da bude mesto ponovnog zbora ultradesničara bliskih policiji. Oni iz izvornog “Azova”, koji je bio jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova, premestili su se u armiju i sada su 3. samostalna jurišna brigada. Lista novih jedinica završava se brigadom “Spartan”, koja neće valjda da se nameri na Donbasovce iz izviđačkog bataljona specijalne namene “Sparta”, iskusnu jedinicu koja ratuje od 2014. godine.

Sada su sve jedinice Donbasovaca formalno ruska vojska i naredba je na snazi od početka godine, ali vesti sa terena kažu da nije lako prilagoditi krutoj vojnoj formi razrađenu i vrlo dinamičnu strukturu narodne vojske Donjecke i Luganske oblasti. Od njih se traži da promene organizacijsko-formacijski sastav, koji su prilagodili realnim potrebama i u njega ugradili višegodišnje ratno iskustvo. Naređenje mora da se poštuje. Ko ne želi – nema kazne. Može da ide u muzikante, pa tamo da potraži sreću u jurišnom odredu. Ima sada i novih firmi, ruska vlada odobrila je 4. februara javnom preduzeću Gasprom osnivanje privatne bezbednosne organizacije, zvanično za zaštitu infrastrukture. Jedan od povoda su česti požari na gasovodima i ostalim instalacijama koji možda mogu da se dovedu u vezu sa sabotažama. U Ukrajini ima šta da se čuva od interesa za ruski energetski sektor i zato će privatni ratnici naftaške firme možda dobiti priliku da se pokažu i na ratištu.

UNUTRAŠNJE INTRIGE

Dok se množe privatne preduzetničke aktivnosti povezane sa ratom i širim interesima politike i oligarha, vrh ruske vojske bavi se unutrašnjim intrigama.

Komandant Vazdušno-desantne vojske (VDV) general-pukovnik Mihail Teplinski pao je u nemilost. Neki ruski neformalni izvori tvrde da je on dao ostavku, neki kažu da je oteran, neki da je formalno na poziciji još uvek, ali da nije taj koji donosi odluke. Tvrdi se da se u praksi pokazao kao čovek koji nije dozvoljavao da se elitne jedinice koriste kao meso za front, da se pretvaraju u jurišne odrede, da je čuvao kadrove i to u situacijama kada su očekivani gubici bili visoki. Ne zna se koliko, naravno, ali indirektno ima mnogo razloga da se veruje kako je VDV platila visoku cenu. Jedan desantnik je na društvenoj mreži obeladanio da je iz njegove čete prvog dana rata poginulo 20 ljudi. Mnogo. Treba imati u vidu da padobranska četa u punoj formaciji ima do osamdeset ljudi, a stvarna popuna uvek je daleko od papirnate. Kako god bilo, desantnik se priseća prijatelja sa kojima je došao u VDV i piše: “Od živih iz tog društva sada sam ostao samo ja”.

Navodno, vojni vrh ne voli samostalnost VDV u razmišljanju i zato su za novog komandanta postavili generala Olega Makarevića, koji nikada nije bio desantnik. On je do sada bio prvi zamenik načelnika Vojne akademije Generalštaba zadužene za postdiplomska vojna usavršavanja. U VDV su sa negodovanjem dočekali vest da njihov komandant više nije iz njihovih redova. Protekli meseci rata pokazali su da ima oficira koji su se snašli, rešavali probleme, izvršavali zadatke i čuvali ljudstvo, iskočili su iz sivila vojne mase. Čini se da se oni nisu probili na visoke položaje i da realni rat još uvek nije pogodio lanac klijentelizma koji su dosad čvrsto gradili vodeći ruski generali. Za njih dinamika rata koja je prespora nije problem i kao argument pristalice čvrste generalske ratne škole navode da je, na primer, mnogo vremena trebalo od uvođenja ruske vojske u Siriju do konkretnih pobeda – oktobra 2015. Rusi su došli, u jesen 2017. porazili su ISIL, a do marta 2020. očistili su južni Idlib. Ako to čitamo kao poruku da se zato ne žuri, nešto konkretno što može da odluči o ratu desiće se, računamo, 2027. godine.

Zato se planira dugoročna popuna.

OBAVEZNA VOJNA OBUKA

Od iduće školske godine, na ruske fakultete uvodi se modul o osnovama vojne obuke. Moraće se savladati rukovanje standardnim pešadijskim naoružanjem, automatskim puškama AK-74 i puškomitraljezima RPK-74, pištoljima “makarov”, ručnim bombama. Uvodi se nastava o međunarodnim vojno-političkim i unutrašnjim događajima i činjenicama sa “pozicije patriote svoje otadžbine”.

Nastava na fakultetima je važna, jer to je baza za kasniju obuku rezervnih oficira, a oni su se pokazali kao jedna od kritičnih kadrovskih kategorija u ruskoj vojsci. Naime, zanemarena je popuna rezervnim starešinama i kada je pokrenuta mobilizacija, videlo se da nema ko da vodi te jedinice. Za svaki vod treba naći rezervnog potporučnika ili poručnika, pa popuniti čete, bataljone. Samo za više taktičke jedinice ima komandanata. Iz penzije su aktivirani pukovnici, koji su preuzeli komandne dužnosti i otišli na front predvodeći pukove mobika obično iz svog regiona, po teritorijalnom modelu popune. Nema nižih oficira i to će da se reši kroz obuku kadra koji završi civilne fakultete.

Pitanje podoficirskog kora još uvek je tabu tema nakon godinu dana ratovanja. Stavovi da treba pokrenuti, i to hitno, kurseve za školovanje podoficira za sada se iznose sa rezervom, uz frazu da bi možda trebalo o tome da se razmisli. Ukrajinska vojska je na podoficirima i nižim oficirima zasnivala čvrstinu bataljona koji su mesecima izdržali stalnu artiljerijsku vatru. Taj kadar je pretrpeo velike gubitke i sada se i oni bave problemom kako brzo stvoriti zamenu. Kod Rusa ima vremena, po modelu Sirije, pet godina. Tako bar neki kažu.