Da li nam je, kao ljubiteljima umetnosti, presudno ili uopšte važno što je Kristofer Marlou bio špijun, Mikelanđelo homoseksualac, Dučić diplomata, Mark Tven šeret i dobričina, Čehov lekar, Orson Vels krupan, Karavađo ubica, a Grejs Keli lepa? Da li i na koji način lični afiniteti, karakterne osobine, poreklo, pa i fizički izgled utiču na to kako percipiramo nečiju umetnost? I kakve veze sa svim pomenutim ima knjiga o botanici iz 17. veka?

Po prirodi stvari, nije teško naći umetnike čija su ne samo dela već i biografije ili navike pobuđivale i dalje pobuđuju pažnju umetničke, a i šire javnosti. Osim što je bio uspešan dramski pisac, sa gotovo kultnim statusom koji traje do danas, Žan Žene je bio i osuđivani kriminalac, politički aktivista i skitnica, a bavio se i prostitucijom. Već sa petnaest godina poslat je u popravni dom u kome će provesti tri godine. Posle izlaska, pridružio se Legiji stranaca iz koje je otpušten zbog optužbi za homoseksualizam. Nakon toga putuje Evropom izdržavajući se uglavnom od prostitucije. U tom periodu boravio je i u više zatvora od Beograda do Zagreba, a u jednom od njih je, kako piše u svojoj knjizi Dnevnik lopova, imao kratku romantičnu vezu sa kolegom zatvorenikom iz Hrvatske, izvesnim Radetom Petrićem. O tim putovanjima kroz jugoslovenske kaznionice Žene dalje kaže da je tamo “sretao nasilne i mračne kriminalce koji su psovali na jednom divljem jeziku. Njihove psovke su najlepše na svetu”. Posle povratka u Pariz, hapšen je više puta zbog krađa, skitnje, falsifikovanja, prostitucije i niza drugih krivičnih dela. U zatvoru piše svoju prvu pesmu, kao i roman Notre Dame des Fleurs. Kasnije, zajedno sa Fukoom i Sartrom, protestuje protiv policijske brutalnosti protiv Alžiraca u Parizu, izražava solidarnost sa žrtvama masakra u Sabri i Šatili, ali istovremeno podržava i terorističku grupu Bader-Majnhof, odgovornu za više desetina ubistava, otmica i pljački. Deluje da Ženeov ambivalenti odnos prema ubistvu, kakav mnogi tumači nalaze u njegovom kultnom komadu Sluškinje, može biti i refleksija nekih njegovih ličnih političkih i moralnih stavova.

Sa druge strane, imamo slučaj i Slučajeve Danila Ivanoviča Harmsa. On je veoma rano, u tinejdžerskom dobu, očigledno budući svestan kakav utisak želi da ostavi, uzeo ovaj psudonim kao aluziju na englesku reč za štetu – harm. Svirao je hornu i harmonijum, hornu i tokom časova matematike u školi, stepovao je, često i na ulici, smišljao zagonetke i viceve, izvodio mađioničarske trikove i pisao filozofske rasprave na salvetama u kafanama. Oblačio se kao dendi, često je nosio frak i cilindar i predstavljao se kao sopstveni stariji brat. Povremeno se pojavljivao i kostimiran kao Šerlok Holms. Ostalo je zabeleženo da je u restoranu od konobara tražio da mu donesu bilo koje jelo, samo da je plave boje, za svoj broj telefona 32-08 govorio je da se lako pamti – trideset i dva zuba i osam prstiju. Verovatno onda i nije neočekivano da takav čovek iz sebe ostavi i ovakve besmrtne redove:

“Jednom se Orlov prejeo pirea od graška i umro. A Krilov je saznao za to i takođe umro. A Spiridonov je umro sam od sebe. A Spiridonovljeva žena je pala s kredenca, pa i ona umrla. A Spiridonovljeva deca podavila su se u veštačkom jezeru. A baba Spiridonovljeva se propila i završila na ulici. A Mihajlov je prestao da se češlja i dobio šugu. A Kruglov je nacrtao damu s bičem i poludeo. A Perehrestov je telegrafski dobio četiri stotine rubalja i toliko se uzoholio da su ga najurili iz službe. Sve dobri ljudi, a ne da im se da uspeju u životu.” (Slučajevi)

Da li bi trebalo, znajući kako se Pikaso ophodio prema ženama, da drugim očima posmatramo njegov rad? Ili da makar prikaze žena na njegovim slikama tumačimo i u tom svetlu? Mnogi istoričari umetnosti odgovaraju potvrdno. Da li blagu prirodu Desanke Maksimović prepoznajemo u njenim pesmama? Takođe, da.

Sa druge strane, imamo i suprotne primere, umetnike čiji karakter i temperament ne možemo pronaći u njihovim delima. Betovenova muzika nam govori ponešto i o njemu kao ličnosti, ali Eshilovi komadi ne previše o ovom rodonačelniku dramske umetnosti. Možda ponešto možemo saznati o njegovim političkim stavovima, ali o ličnosti i karateru ne. Deluje kao da je teško naći neko univerzalno pravilo na ovu temu. Ako se radi o pomenutim političkim i ideološkim opredeljenjima umetnika, stvar je slična. Levičarska uverenja koja je gajio, Breht je preneo u gotovo sve svoje drame, često i sasvim eksplicitno. Kod Hajnera Milera, sa druge strane, koji se takođe jasno deklarisao kao komunista, u nekim slučajevima nalazimo direktan odjek takvih pogleda, u dramama Cement ili Nalog, komadu o kolonijalizmu koji ne prestaje čak i u vreme revolucije, ali ne i u Opisu slike i briljantnoj Medeji. Mnogi umetnici su privatno veoma angažovani u odbrani određenih društvenih vrednosti, neki su aktivni i u sferi dnevne politike, ali se u svom radu bave sasvim drugim temama. Iz filmova Fon Trira možda ne možemo isčitati njegove dnevno političke preference, ali svakako možemo njegov svetonazor i odnos prema ljudskom rodu i ljudskom društvu.

Vidimo da poreklo, karater i privatne vrednosne procene mogu, a ne moraju biti presudni za nečije stvaralaštvo, ali kako je sa fizičkim karakteristikama umetnika? Živimo u vreme kada mnoge sudove o pojavama i ljudima, često i nesvesno, formiramo na osnovu slika koje su nam dostupne. Publije Terencije Afer je rođen oko 195. godine pre nove ere u Kartagini, pa odatle i nadimak Afrikanac. U Rim je došao kao rob rimskog senatora Terencija Lukana, koji mu je pružio formalno obrazovanje i kasnije ga, oduševljen njegovim talentom, pustio na slobodu, kada je mladi pisac, kako neki istraživači navode, uzeo i porodično ime svog patrona. Smatra se prvim tamnoputim dramskim piscem. Pripadao je uglednom književnom krugu Scipiona Afrikanca Mlađeg i Gaja Lelija, a književni protivnici su širili glasine o njegovom navodnom homoseksualizmu i o tome kako Terencijeve komedije zapravo pišu Scipion i Lelije, kojima je, zbog plemenitog porekla, bilo nedopustivo da se dovode u direktnu vezu sa pozorištem. Situacija veoma slična, dosetiće se čitaoci, onoj sa pitanjem autorstva Šekspirovih dela. Ima još primera kada su socijalno poreklo, obrazovanje, a u Terencijevom slučaju i rasna pripadnost, doveli i do sumnji u nečije umetničke sposobnosti.

Život Anrija Tuluz-Lotreka, legendarnog slikara i ilustratora, duše Montmartra i pariskog noćnog života, u velikoj meri bio je određen urođenom bolešću. Piknodizostoza ili Tuluz-Lotrekov sindrom dovodi do patuljastog rasta, sa kratkim ekstremitetima i lomljivim kostima, a najčešći uzrok je krvno srodstvo roditelja. Zbog toga nije bio sposoban za vojničku karijeru koja mu je kao pripadniku stare aristokratske porodice bila planirana, pa su roditelji odlučili da mu podstiču druge sposobnosti. Brižna i posvećena majka Adel de Seleran i otac Alfons Tuluz-Lotrek imali su veliki uticaj na njegov život, doduše na različite načine. Majka će mu ostati podrška i oslonac do kraja života, dok će od oca naslediti određene crte njegovog ekcentričnog karaktera i navike. Naime, Alfons je voleo da se pojavljuje u javnosti prerušen u bogate kostime, da priređuje ekstravagantna desetodnevna okupljanja na svom imanju, kao i da nestaje bez traga na po nekoliko nedelja.

I to nas sve dovodi do skorašnjih događaja, kada je 19. novembra prošle godine u Londonu portret nepoznatog muškarca, za koga anonimni vlasnik tvrdi da je Vilijam Šekspir, autora Roberta Pika, dvorskog slikara kralja Džejmsa I, prodat za astronomskih 10 miliona funti. Uprkos tome što su stručnjaci dokaze da se zaista radi o Šekspirovom portretu ocenili kao neuverljive i nedovoljne, oni su očigledno bili dovoljni takođe anonimnom kupcu da izdvoji ovoliku sumu novca.

Iako nam se čini da je lik jednog od najvećih, a svakako najpoznatijeg dramatičara u istoriji, Vilijama Šekspira opšte poznat, činjenica je da od niza portreta o kojima govorimo, ni jedan nije nastao za piščevog života. Velika većina je krajnje proizvoljno povezivana sa Šekspirom, a ni za jedan od njih ne postoji definitivni dokaz da je autentičan. Čak je i čuvena bista postavljena iznad njegovog groba u Stratfordu, u današnjem obliku nastala nekoliko godina posle njegove smrti. Mi jednostavno ne znamo pouzdano kako je Šekspir uzgledao.

Onda nije ni posebno čudno što su dva događaja poslednjih godina izazvala veliko uzbuđenje među šekspirolozima ali i privukla veliku pažnju medija i javnosti. Prvo je bilo saopštenje Shakespeare Birthplace Trust-a iz 2009. godine da je u privatnoj kolekciji otkriven portret nepoznatog autora a na kome je, kako tvrde, Vilijam Šekspir. Slika je postala poznata pod imenom Kobe portret, po Čarslu Kobeu, prvom vlasniku slike u 17. veku. Međutim, ova tvrdnja je naišla na negativne reakcije stručne javnosti i ubrzo se pokazalo da pronađena slika, za koju se verovalo da je jedini preživeli portret Vilijama Šekspira naslikan tokom njegovog života, mogla predstavljati plemića iz 17. veka – ser Tomasa Overburija. Autentični Overburijev portret nalazi se u biblioteci Bodlien u Oksfordu i na njemu je očigledna velika sličnost sa slikom iz Kobe kolekcije. Na obema slikama muškarac koji je predstavljen ima prepoznatljive osobine kao što su gusta kosa i blago deformisano levo uvo. Tu tezu potvrdila je i Tarnija Kuper, kustos u Nacionalnoj galeriji portreta u Londonu kada je u izjavi za “Tajms” iznela kako je verovatnije da “…Kobeov portret predstavlja ser Tomasa Overburija nego Vilijama Šekspira”.

Na znatno pozitivnije reakcije naišlo je naredno otkriće, ono Marka Grifita, savremenog engleskog botaničara i istoričara iz 2015. godine. Naime, on je tokom proučavanja jednog botaničkog spisa iz elizabetanskog perioda, The Herball or Generall Historie of Plantes, opširnog rada od 1.484 strane, koji je napisao Džon Džerard, u to vreme čuveni botaničar i danas bismo rekli inženjer hortikulture, primetio interesantnu graviru na naslovnoj strani. Džerard je bio posebno ponosan na baštu koju je dizajnirao za Elizabetinog kancelara Vilijama Sesila, pa je na korice svoje knjige, uz još tri portreta, stavio upravo lik pomenutog kancelara. Grifit je na osnovu dostupne literature iz tog vremena identifikovao naredna dva kao flamanskog botaničara Remberta Dodensa i pomalo neskromno, portret samog autora Džerarda.

Otkrivanje identiteta četvrte figure, pristalog mladog muškarca, ogrnutog u rimsku togu sa lovorovim vencom na glavi, kao arhetipskim prikazom pesnika, zahtevalo je više istraživačkog, pa i detektivskog rada. Mladi pesnik sa ilistracije stoji na postamentu na kome se nalazi uokviren šifrovan natpis, dok u rukama drži klip slatkog kukuruza, fleur–de–lys i fritilariju, cvetove iz porodice ljiljana. Grifit je nakon opsežnog istraživanja 2015. godine objavio da je dešifrovao kod sa postamenta i značenje prikaza pomentih biljaka i da se, po njegovom mišljenju, na ilustraciji nalazi Vilijam Šekspir. Prema Grifitovoj analizi, broj četiri sa slovom “E”, na latinskom se čita kao “quater-e”, u prevodu na engleski kao “to shake”. Slova “OR” predstavljaju heraldički znak za zlato, sa referencom na Šekspirov porodični grb. Šifra se može čitati i kao “quat-e-or”, što je renesansni način pisanja reči “quatior” što znači “I shake”. Natpis je uokviren crtežom vrha koplja – “spear”, što zajedno daje “shake-spear”. Na kraju, slovo “W” predstavlja početak imena William. Pomenute biljke – slatki kukuruz, fleur–de–lys i fritilarija – prema Grifitovom mišljenju, predstavljaju reference na Šekspirove drame Tit Andronik, Henri VI i poemu Venera i Adonis.

Ovo otkriće prvi je podržao Edvard Vilson, profesor emeritus sa Univerziteta Oksford, rekavši da je njegov prvi akademski instikt bio da odbaci tu teoriju, ali da su ga dokazi uverili u suprotno i da je tvrdnja da se na ilustraciji nalazi Šekspirov lik “apsolutno sigurna, senzacionalna i da ne verujem da će iko uspeti da je opovrgne”. Naravno, kao i u svemu vezanom za Šekspira, postoje i suprotna mišljenja. Tako Pol Edmondson, iz The Shakespeare Birthplace Trust-a, kaže da nije pročitao ceo izveštaj, ali da je skeptičan prema svakoj teoriji baziranoj na tumačenju tajnih šifara, kao i da “kada pogledam tu sliku, jedino što vidim je generalizovani portret klasičnog pesnika”.

Na kraju, dilema – the singer not the song ili obratno, autor ili njegovo delo i nije toliko stara kako nam se možda čini. Kroz najveći deo istorije ličnost umetnika bila je efemerna, dela se često nisu ni potpisivala, a mnogi veliki stvaraoci sebe uopšte nisu smatrali umetnicima, fokus je bio na rezultatu. Tek od romatizma stvari se menjaju, slikari, pisci, kompozitori dobijaju status zvezda, čak i pozorišni umetnici, vekovima smatrani pukim zabavljačima ili i gorim od toga, konačno i na sopstveno iznenađenje, dobijaju status kakav imaju i danas. Postmoderna je stav o važnosti ličnosti stvaraoca dovela gotovo da apsurda, pa je plasirana ideja da je pevač ne samo važniji od pesme, već da mu ponekad ta pesma nije uopšte ni potrebna. To je, svakako, pogodovalo razvoju novih tržišta, ali je i očekivano snizilo kvalitet umetničke produkcije.

Srećom, klatno kao da se vraća ka nekom središnjem položaju, pa umetnička dela postaju sve manje zaklonjena krupnim figurama svojih stvaralaca, a podaci iz njihovih biografija samo pomažu da bolje razumemo i protumačimo njihov rad.