Intervju: Dobrosav Lojanica Loki
fotografije: marija janković
Kako je biti specijalac
“Nije sve u novcu. Takav život traži mnogo odricanja i žrtve, podređivanja privatnog službi i profesiji. I na to treba računati, biti spreman i fizički i psihički. A kad odeš u penziju, praktično ti niko ne kaže hvala. Ipak, ne žalim se. Za 21 godinu službe sam dogurao do zastavnika prve klase… Prateći naše vojne funkcionere i ministre, obišao sam 23 zemlje. Video sam uživo Kim II Sunga, Moamera Gadafija, Sadama Huseina...”
Nakon Vučićevog obećanja, on i ministar odbrane Miloš Vučević su malo “reterirali”. Shvatili su, valjda, da ni obične administrativne radnje i bezbednosne provere ne mogu da se završe do kraja godine, kako su obećavali u gostovanjima na Pinku i Hepiju, pa je iz Vučićevog kabineta “slučajno” u medije procurela državna tajna da će se priča o 5000 specijalaca ostvariti do kraja 2024.
A kako se postaje specijalac? Šta to podrazumeva? O tome govori jedan od njih – Dobrosav Lojanica Loki (specijalci zbog brzine komuniciranja i skrivanja identiteta koriste nadimke). Proveo je 31 godinu u specijalnim jedinicama, prošao sve kurseve, rat u bivšoj Jugoslaviji, radio je na obezbeđenju načelnika Generalštaba i ministara, a praktično je bio nevidljiv.
Rođen je 1967. godine u Kraljevu. Na služenje vojnog roka u JNA otišao je po završetku srednje mašinske škole u Kraljevu, a vojnu karijeru je okončao 2018. godine kao zastavnik prve klase.
“VREME”: Kako ste dospeli u specijalnu jedinicu?
DOBROSAV LOJANICA: Na služenje vojnog roka otišao sam 1987. godine u diverzantski odred u Pančevo, što je jedinica koja je bila u nadležnosti Generalštaba JNA. Zašto sam ja, obično dete iz Kraljeva, upućen tamo, stvarno ne znam. Vojni rok – 12 meseci i svakodnevna obuka, nije tu niko bio povlašćen. Vežbali smo doslovno sve, nije bilo milosti niti povlađivanja ili slučaja da se neko uputi u prekomandu na bolje mesto.
Pre izlaska iz vojske starešine su me ubeđivale da ostanem, da se aktiviram, ali nisam hteo. Posle izlaska, februara 1988, nakon mesec dana, starešine iz Pančeva su došle kod mojih roditelja u Kraljevo da ih ubeđuju da se aktiviram u vojsci jer imam sve predispozicije i kvalifikacije. I time izvesnu budućnost. Uticaj roditelja, kao i briga gde naći posao i od čega ću živeti, bili su veliki. I pristao sam. Uslov je bio samo da ne moram da živim u internatu u pančevačkoj kasarni (u kasarni u Pančevu su se obučavali kadrovi vojne službe bezbednosti i vojne policije iz čitave SFRJ, pa je tamo postojao internat, kao u Vojnoj gimnaziji ili Vojnoj akademiji. Bila je to čuvena Vojna pošta 5000), nego da mogu da iznajmim stan. Prihvatili su to.
Šta se onda dešava?
Raspisan je konkurs za 15 pripadnika Diverzantskog voda. Javilo se više od 400 ljudi, a osnovni uslov za sve bila je završena srednja škola. Onda je usledila selektivna obuka u trajanju od nekih 10-15 dana, i u prvoj turi je izabrano nas 15. Svi smo morali da prođemo psihološka testiranja u Vojnomedicinskom centru u Beogradu i potom fizička u Pančevu. Primani su mladići koji su služili vojni rok u Vojnoj policiji, izviđačima i diverzantima. Konkurisali su i drugi, ali oni su padali na tim testovima. Posle nekoliko meseci, u drugoj selekciji, došlo je još ljudi, tako da nas je ukupno bilo 24. Usledila su tri-četiri meseca svakodnevne žestoke obuke. Ujutro, čim dođemo, trčanje po krugu od 1.600 metara sa vojničkim borbenim rančevima JNA punim kamenja. Dva-tri kruga, što traje oko dva sata, i onda pauza za doručak. Pa slede dva časa teorije – eksplozivi, specijalni upaljači, alpinistika. Posle ručka – dva časa borbenih veština. I ta osnovna obuka traje šest meseci. Zvanično sam u taj vod primljen na Svetog Nikolu, 19. decembra 1988. Čin vodnika sam dobio posle godinu i po. Rešenje da se vodim u Vojnoj pošti 2015 Beograd, Generalštab u Nemanjinoj. Mesto službovanja – Pančevo.
Kako je izgledalo usavršavanje za specijalca, nakon te početne selekcije?
Tereni, tereni i tereni, pet meseci godišnje. I to je trajalo do pred raspad SFRJ, kada smo poslati na razne zadatke u rat.
Rat nije povod za ovu priču, ali šta biva posle?
Prelazim, po naređenju, 8. februara 1992. godine u specijalnu jedinicu “Kobre”, to je tada bio vod od 24 čoveka – tri odeljenja, od kojih dva protivteroristička. Da bi se tu došlo, morao si da provedeš najmanje tri godine u Vojnoj policiji ili protivdiverzantskim jedinicama. Naravno sa ocenom “naročito se ističe”, plus tri nedelje selektivne obuke u kojima nas nisu štedeli. A tu su i psihološki testovi, sada poznati kao “Hedonika”.
Ti psihološki testovi rađeni su u vrlo komplikovanim, nemogućim uslovima, gde ti se odvlači pažnja, a u stvari tako se sagledavala mogućnost snalaženja svakog od nas u kriznoj situaciji.
Kako su tad radile “Kobre”?
Dva odeljenja su imala stalnu obuku, svakodnevnu, tokom čitavog radnog vremena, a jedno je obezbeđivalo načelnika Generalštaba i ministra odbrane. Prepodne jutarnja smotra, pa fizička obuka, najviše gađanje, i sve to uz redovne zadatke. Imali smo dnevno i noćno gađanje, ni ne znam koliko sam hiljada metaka ispalio tokom godine. U “Kobrama” su svaki ponedeljak, sreda i petak bili rezervisani za gađanje, a u Diverzantskom odredu svaki dan.
Posle vam u “Kobrama” dodeljuju i konkretan zadatak?
Da, da budem pratilac tadašnjeg načelnika Generalštaba Živote Panića. Načelnici i funkcioneri su se menjali, a ja sam radio svoj posao. Obezbeđivao sam Panića, pa potom načelnika Generalštaba Momčila Perišića, predsednika državne zajednice Srbije i Crne Gore Svetozara Marovića, ministre odbrane Zorana Stankovića i Dragana Šutanovca, a karijeru sam završio obezbeđujući ministarku pravde Snežanu Malović. Bio sam i u pratnji komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića kad je dolazio u Beograd tokom rata u BiH. Uvek sam se trudio da ostanem po strani, van domašaja foto-aparata i kamera jer je to deo našeg posla i obuke. Ličnog pratioca moraju da slikaju, a da ni ne znaju ko smo mi koji stojimo sa strane. I to je dobro.
U penziju ste otišli svojom voljom?
Kad sam napunio 50 godina, shvatio sam da je dosta, da imam privatan život i porodicu kojoj želim da se posvetim. Jer se dešavalo da svoje dve ćerke, dok su bile male, ne vidim po 15 dana. Na roditeljski sastanak nijednom nisam otišao, pa su se nastavnici pitali imaju li one oca. Supruga je, srećom, shvatila za koga se udala. Kad dođem posle dužeg vremena kući, ćerke je gledaju u stilu Mama, ko je ovaj čika?
A kako je to bilo za vaše roditelje, posebno za oca koga su iz JNA nagovarali da vas ubedi da se aktivirate?
Od 1990. godine, kad sam bio na posebnim zadacima u Hrvatskoj, po tri, četiri meseca nisu znali gde sam, šta radim, ni da li sam živ. Praktično su čekali da im vojna policija zazvoni na vrata i saopšti da sam stradao.
Šta biste sada, kao penzioner, savetovali mladim ljudima koji hoće, privučeni visokim platama, da se priključe specijalnim jedinicama?
Nije sve u novcu. Takav život traži mnogo odricanja i žrtve, podređivanja privatnog službi i profesiji. I na to treba računati, biti spreman i fizički i psihički. A kad odeš u penziju, praktično ti niko ne kaže hvala.
Ipak, ne žalim se. Za 21 godinu službe sam dogurao do zastavnika prve klase, čina u kome sam proveo osam godina do penzionisanja. Vanredno sam unapređivan dva puta, nagrađivan bezbroj puta.
Prateći naše vojne funkcionere i ministre, obišao sam 23 zemlje. Video sam uživo Kim Il Sunga, Moamera Gadafija, Sadama Huseina… Službene ocene se daju na godinu i po, dve; meni su, od kada sam počeo sa profesionalnim radom 1988, sve sem jedne bile – “odličan”. A ta jedna je glasila “vrlo dobar”.
Kako vam zvuči nedavna najava o 5000 specijalaca?
Svakom treba dati šansu, što da ne? Bitno je samo ko su oni koji ih biraju i odlučuju o prijemu. Psihofizičke kriterijume svakako ne treba spuštati.
Obuka u Izraelu
Važan momenat u mojoj karijeri bila je obuka u trajanju od 40 dana u Izraelu na koju sam išao 1997. godine. Bila je to obuka za obezbeđenje ličnosti. Kamp Mosada je bio nekih 60 kilometara od Tel Aviva.
Bila je ubrzana jer je vrlo skupa, ali smo zato imali pakao i naprezanja po čitav dan. Od 8 sati počinjao je poligon i vežbe na njemu, one fizičke. Potom do ručka sledi “gađanje, gađanje i samo gađanje”. Na poligonu vas dovode u iznenadne situacije, pojavljuju se mete iza štićenih ličnosti, morate reagovati u deliću sekunde. To je vrlo stresno, moraš da reaguješ odmah, brzo i precizno. Tih 40 dana nikad neću zaboraviti zbog tog stresa iako sam u ratu prošao svašta.
Posle te obuke sam dobio sertifikat koji vredi svuda u svetu, najcenjeniji je. A kad sam ovde tražio posao obezbeđenja, rekli su mi da moram da prođem šestomesečnu obuku kod bilo koje firme koja ima ovlašćenje da se bavi tim poslovima. I tako 30 godina staža pade u vodu zbog nekog propisa.
Epizoda iz rata
O ratu ne volim da pričam, kao uostalom ni većina onih koji su ga iskusili. Ali evo jedne epizode o kojoj se malo zna, a koja je pokazala sve prednosti Diverzantskog voda JNA i obuke koju smo prolazili.
Jesen, 1991. godina je. Dilj Gora u Zapadnoj Slavoniji je jedno od centralnih čvorišta veze JNA, navodno čak centralno. Opkoljeni su u njemu 21 vojnik, dva oficira i jedan podoficir, kao i tri psa šarplaninca. Nama daju naredbu da tamo desantiramo i zaštitimo. Polećemo sa tri helikoptera Mi-8. Jedan bude pogođen i prinuđen da se spusti. Nas 14 slećemo u dva helikoptera i organizujemo odbranu. Zadatak je bio da razbijemo blokadu Zbora narodne garde i MUP Hrvatske i organizujemo odbranu. A trebalo je da po nas drugog dana dođu helikopteri. Ostali smo više od 20 dana, a da niko nije došao da nas izvuče.
To čvorište je pod zemljom, vojska se tu “zaključala” i nisu želeli nikom da otvaraju. Morali smo da dokazujemo da smo jedinica JNA.
Tih 20 dana i više nismo imali šta da jedemo, glavica crnog luka ili trava oko skloništa su bili premija, pili smo kafu “divku” koja se našla u zalihama. Voda napolju je bila zatrovana, šarplaninci od nje uginuli.
Konačno pada odluka da se izvlačimo prema reci Savi, selu Andrijevci, što je put od više desetina kilometara. Pošto je to bio centar veze, imali smo komunikaciju i dogovoreno je da nas sačekaju vojni čamci kako bi nas prevezli u BiH. Krenuli smo 4. oktobra u 8 sati, a došli 6. oktobra u 12 na hrvatsku obalu Save. U komunikaciji sa komandom imali smo svoje šifre da nas ne bi provalili. Jedna od njih je, inače, bio i moj datum rođenja.
Hrvati su tek sutradan shvatili da smo mi otišli.
Pre toga je trebalo uništiti to čvorište veze, da ne padne hrvatskim snagama u ruke, ali i da ne primete da mi odlazimo. Jer kad su videli da su se desantirali specijalci i da mogu da im uzvraćaju, pritajili su se. Diverzantsko znanje je pomoglo da se neke tri tone nafte za agregat u podzemnom skloništu pripreme za eksploziju sa odloženim dejstvom, što se i desilo.
Tiho se izvlačimo, okupljamo se u jednoj šumici i krećemo u izvlačenje da neprijatelj ne primeti. Prelazimo prugu Zagreb–Beograd, koju su Hrvati tad čuvali, krišom, čekaju nas čamci na ugovorenom mestu i prelazimo u Donji Svilaj u BiH.
Po povratku u Beograd usledio je kratki odmor, pa – Vukovar. Vratili smo se kući kad su borbe bile završene.
