U zemljama večite tranzicije, sa sve više izraženim ekonomskim razlikama među stanovništvom, postavlja se pitanje (među tim istim stanovništvom) – da li je opravdano da neko nema posao, a da neko ko je već stekao pravo na penziju može i dalje da legalno radi i da nekom drugom “oduzima posao”?

Ima li ovakvo gledište na stvari realno opravdanje? Naravno da ne. U društvima gde se kolektivna svest formira, hteli priznati ili ne, u skladu sa ekonomskim mogućnostima, lako je naći krivca za nezaposlenost, a to su uglavnom oni nemoćniji – u konkretnom slučaju – penzioneri. Kao što je jednom davno rekao značajni filozof: “Ne određuje svest ljudi njihovo biće, već obrnuto – njihovo društveno biće određuje njihovu svest”. Takođe, imajući u vidu svetske trendove vladanja mladosti i lepote nauštrb iskustva i drugih kvaliteta, i u naše društvo je stigla stigmatizacija starijih ljudi uopšte, što se odnosi i na predstavu o načinu života koji bi trebalo da vode, a koja svakako podrazumeva uzdržavanje od (naročito radnih) aktivnosti. Na sreću, još uvek postoje zakonski propisi koji, osim što štite, predviđaju i mogućnosti za aktivan rad uz naknadu za ovu kategoriju stanovništva.

SVE PO ZAKONU

Ova tema je poslednjih godina veoma mnogo obrađivana, kako u stručnim krugovima tako i u medijima, što govori o izuzetnoj zainteresovanosti građana za ovo pitanje, pa nije zgoreg ponoviti, naročito ljudima van struke, kakva su to zakonska prava penzionera koji i dalje žele da rade.

Koji propisi regulišu samo pravo na sticanje uslova za penziju, kao i vrste penzija?

Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju (“Sl. glasnik RS”, br. 34/2003, 64/2004-US, 84/2004-dr.zakon, 85/2005, 101/2005, 63/2006-US, 5/2009, 107/2009, 30/2010-dr.zakon, 101/2010, 93/2012, 62/2013, 108/2013, 75/2014, 142/2014, 73/2018, 46/2019-OUS, 86/2019 i 62/2021), u članu 19 utvrđeni su uslovi za sticanje prava na starosnu penziju, a koji se odnose na godine stečenog radnog staža i potrebne godine života, što je u samom članu taksativno navedeno. Takođe, kada je u pitanju prevremena starosna penzija, ona je regulisana članom 19b i 19v istog zakona. Članom 21 utvrđeno je pravo na invalidsku penziju, a članovima 27 do 36 pravo na sticanje porodične penzije, kao i predviđeni uslovi za to. Navedeni Zakon kod pojedinih kategorija zaposlenih (vojska, policija i sl.) važi i uz primenu lex specialis propisa kojima su utvrđeni posebni uslovi penzionisanja.

Članom 121 Zakona o PIO utvrđeno je u stavu 1 da korisnik starosne penzije, prevremene starosne penzije koji se zaposli na teritoriji Republike, odnosno obavlja samostalnu delatnost po osnovu koje je obavezno osiguran na teritoriji Republike, ima pravo po prestanku tog zaposlenja, odnosno obavljanja te samostalne delatnosti, na ponovno određivanje penzije ako je bio u osiguranju najmanje godinu dana. U stavu 2, da se korisniku prava iz stava 1 ovog člana utvrđuje povoljniji iznos penzije.

Iz navedenog člana jasno proizilazi pravo na ponovno zaposlenje (bez gubitka stečenog prava na penziju) korisnika starosne penzije i korisnika prevremene starosne penzije. Što se tiče osnova radnog angažovanja, korisnik starosne penzije može zaključiti sledeće ugovore u slučaju radnog angažovanja: Ugovor o radu, Ugovor o delu, Ugovor o privremenim i povremenim poslovima i Ugovor o dopunskom radu.

Ugovor o radu regulisan je članovima od 30 do 33 Zakona o radu (Sl. glasnik RS broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje). Na radno angažovanog korisnika starosne penzije koji stiče angažovanjem u statusu zaposlenog, primenjuju se i sve druge odredbe ZOR-a kojim se regulišu prava i obaveze po osnovu zaposlenja.

Privremeni i povremeni poslovi regulisani su članom 197 ZOR-a. U ovom članu, izričito se korisnici starosne penzije navode kao lica sa kojima poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova, a zaključenje ugovora o delu je regulisano članom 199-200 istog Zakona.

Zdravstveno osiguranje penzionera biće uplaćeno od strane poslodavca po osnovu radnog odnosa (osim u slučaju kada je penzioner preduzetnik ili osnivač d.o.o-a), a penzioner stiče pravo da mu se po završetku tog radnog odnosa visina penzije ponovo odredi. Prednost zapošljavanja penzionera je što, osim iskustva, penzioneri poslodavcima donose i olakšice jer za penzionere ne plaćaju više od 10 procenata zdravstvenog doprinosa.

U skladu sa važećim Zakonom o PIO, u članu 14 utvrđeno je da se svojstvo osiguranika stiče danom početka, a prestaje danom prestanka zaposlenja. Članom 10 istog Zakona utvrđen je krug obavezno osiguranih lica, a odredbom stava 2 ovog člana precizirano je prioritetno osiguranje, odnosno slučajevi kada osiguranik istovremeno ispunjava uslove za osiguranje po više osnova. Prema navedenoj zakonskoj odredbi, osnov osiguranja se određuje tako što zaposlenje uvek ima prioritet.

ŠTA JE SA KORISNICIMA INVALIDSKE I PORODIČNE PENZIJE?

Međutim, kada je reč o korisnicima invalidske penzije, oni ne mogu da se angažuju po ugovoru o radu jer bi u tom slučaju ranije utvrđeni potpuni gubitak radne sposobnosti mogao biti preispitan na kontrolnom pregledu. U slučaju da se na kontrolnom pregledu utvrdi da se zdravstveno stanje poboljšalo i da je invalidski penzioner radno sposoban, izgubio bi pravo na invalidsku penziju. Ali, postoji način na koji invalidski penzioneri mogu da rade, a to je angažovanje po ugovoru o delu i to u kraćim periodima, i tada ne bi bili pozivani na kontrolni pregled.

Dalje, korisnici prava na porodičnu penziju mogu da rade po osnovu ugovora o delu i ugovora o privremenim i povremenim poslovima, i to pod uslovom da je mesečna naknada koju dobijaju manja od najniže osnovice osiguranika u osiguranju zaposlenih koja važi u vreme uplate doprinosa. U ovim slučajevima neće doći do obustave isplate porodičnih penzija. Porodični penzioner koji se zaposli ili pokrene sopstveni biznis obavezan je da o tome odmah obavesti Fond PIO kako bi mu isplata penzije bila obustavljena (član 117. Zakona o PIO).

I za kraj, ostaju pitanja: da li je osnovano stavljati i sposobne i one malo manje sposobne u isti koš? Da li se zaista zapošljavanjem penzionera utiče na veću nezaposlenost mladih ljudi? Da li penzioneri moraju živeti u klišeima – igrati šah, šetati, ne raditi ništa do sudnjega dana (i uglavnom finansirati svoje potomke – u skladu sa mogućnostima)?

Ne otpisujmo starije da nas ne otpišu naša deca!