Pre neki dan se navršilo 140 godina od smrti Karla Marksa (1818-1883), a radnici u srpskim fabrikama rade u uslovima gorim od uslova u kojima su radnici radili u Marksovo vreme. Sasvim je izvesno da za te uslove nije kriv filozof (nego jedan pravnik otpao od civilizacije), ali i posle toliko vremena od Marksove smrti njegovo se ime vezuje za prava i položaj radnika. Za ovih 140 godina dogodilo se, međutim, mnogo toga, čak je i jedna čitava ideologija, koja je iza sebe ostavila desetine miliona leševa, sebe nazvala po njegovom imenu (marksizam), dok se samo Marksovo delo izgubilo na putevima i stranputicama tumačenja, nasilja, izostanka volje za razumevanjem, te olakog ideološkog prihvatanja ili odbacivanja.

Uvek je, razume se, moguće zapitati se u kojoj meri je i sam autor "kriv“ za recepciju svoga dela – na Ničea su pravo polagali i nacisti i antinacisti, i jedni i drugi su, naime, pronalazili u Ničeovom delu dovoljno materijala za svoje pozicije – ali to je manje zanimljivo od toga šta je od velikih pisaca (i zbog čega) preostalo danas. Niče je živ da življi ne može biti. Ali šta je, posle svega, ostalo od Marksove filozofije?

Ako pođemo od Marksove ideje da filozofija mora da menja svet, a ne samo da ga tumači, od toga nema ništa. Staljinistička vladavina bila je, uostalom, na vrlo specifičan način, vladavina inspirisana filozofskim idejama – dijalektičkim materijalizmom – pa čak i vladavina filozofa (Lenjin, Staljin, Trocki, svi oni imali su filozofske ambicije i pisali filozofske tekstove), što je dovelo do instaliranja pakla na zemlji. No, ako stvar okrenemo pa, zajedno s Žižekom, primetimo da se svet od Marksovog doba do danas toliko promenio da je sada na filozofiji da te promene tumači, onda nam Marksovo delo i marksističko nasleđe još uvek mogu ponešto reći o nama samima.

Klasne razlike i formiranje kritične mase

Uprkos tome što je analizirao kapitalizam pre 200 godina i uprkos tome što je kapitalizam pokazao zavidnu vitalnost i moć samopreobražavanja, te u kombinaciji s republikanskim porecima održao visok stepen slobode, Marksove analize robe i novca vrede i danas. Ono, međutim, što se dramatično promenilo zajedno s promenom informativne i tehnološke paradigme, jeste mesto i položaj radnika u kapitalizmu s demokratskom političkom formom.

Barem dva elementa ne mogu se više razumeti iz Marksove perspektive, te ih je nužno tumačiti u drugačijem ključu: klasne razlike i formiranje kritične mase koja bi slobodu podigla na kvalitativno viši nivo. Čini se da savremene levičarske teorije koje tvrdoglavo insistiraju na klasnim razlikama padaju upravo zbog toga što te razlike nisu jasno vidljive niti su delotvorne: u kapitalističkom razvijenom svetu više ne postoji kritična masa deprivilegovanih koja bi imala potencijal političkog grupisanja. Drugim rečima, klasa potčinjenih izgubila je stvarnosnu supstanciju (izrabljivanje) iz doba industrijske revolucije, odnosno ne oseća se više izrabljenom, niti se kao takva prepoznaje (te je upravo kapitalizam, preobražavajući se u sebi, uspešnije ostvario Marksove ideje od socijalizma koji se zaklinjao u Marksa).

Ni desni pokreti, primetimo, ne uspevaju da ponude ideje koje počivaju na realnim silama – etnonacionalistička grupisanja prožeta religijskim motivima, recimo, uspevaju da prođu kod nezrelih nacija poput postjugoslovenskih patuljastih država, ili u diktaturama poput Rusije, ali se u takvim grupisanjima ne prepoznaje nijedna ideja koja bi zasluživala iole ozbiljniju pažnju – te se upravo zbog toga i otvorio prostor populističkim vladavinama koje, istina, ne nude ništa s realnom supstancijom, ali uspevaju da kombinuju splet levih i desnih motiva dovoljnih da omame kritičnu masu.

Ideja jednakosti kao trajno nasleđe

Ono, međutim, što ostaje trajno marksističko nasleđe jeste ideja jednakosti. Levo delovanje nezamislivo je bez ideje jednakosti. Naravno da su komunisti najstrašnije zloupotrebili tu ideju – pa su uspešno instalirali jednakost u ropstvu – ali zajedno s pravednošću kao idejom vodiljom jednakost ostaje na agendi koju je ocrtao Marks. Iako se jednakost pred zakonom podrazumeva u iole sređenom društvu, ovde nije reč, naprosto, o formalnoj, već o sadržinskoj jednakosti.

S druge strane čak i sam Marks je, relativno prostom logičkom operacijom, došao do zaključka da sadržinska jednakost zahteva odricanje od slobode, jer, naprosto, ljudi nisu jednaki, te će se u slobodnom društvu, na jedan ili drugi način, ta nejednakost produbljivati. Otud su Marksu bile potrebne metafizičke konstrukcije o dijalektici celine i dela, odnosno o društvenoj osnovi i nadgradnji, jer bi svaki pokušaj da pomiri suverenost (slobodu) zajednice sa suverenošću (slobodom) pojedinaca završavao loše ili po zajednicu (ideja o odumiranju države), ili po pojedinca (diktatura proleterijata).

Utoliko je inspiracija Marksom i marksizmom, danas, više akademskog i negativnog karaktera (šta je ono što ne treba raditi), nego što je u stanju da mobiliše mase.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com