U poslednjih nekoliko nedelja upadljivi su napadi vlasti na desnu opoziciju, naročito na Zavetnike, Dveri, Novi DSS i Narodnu stranku. Ovo je vidljivo u medijima, po društvenim mrežama, zidovima zgrada, na trotoarima… Ostali deo opozicije je ovog puta ostao po strani, odnosno na njih se trenutna crna propaganda vlasti ne odnosi.

O tome šta je razlog da su baš desničari trenutno na meti vlasti govori vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Jovo Bakić, autor, između ostalih, knjige “Evropska krajnja desnica 1945–2018”.

JOVO BAKIĆ: Činjenično je Kosovo priznato i to dovodi do rasta desničarskog raspoloženja. To nije ništa ni neobično ni neočekivano, a nepomenik (Aleksandar Vučić, prim. nov.) dobro analizira istraživanja javnog mnjenja koja često naručuje. On je verovatno uočio da sledi rast desnice. Sad želi da preventivno deluje, da pokuša u korenu da saseče mogući rast krajnje desnice, a ona je dobrim delom dosad bila pod kontrolom režima. Najbitnije, režim kontroliše najvažnije navijačke grupe preko njihovih vođa, koji su najčešće duboko u organizovanom kriminalu, zagovaraju ekstremno-desničarske ideje, a navijanje i politika čine smokvin list kojim prikrivaju kriminal.

VREME: Postavlja se pitanje šta bi se desilo da se sve ovo sa Kosovom događalo, a da je Aleksandar Vučić u opoziciji.

Bio bi opšti haos. Imali bismo izuzetno ozbiljna sukobljavanja na ulici, skoro sigurno bi bilo žrtava. Sada, međutim, toga nema. Nepomenik je razbio opoziciju i ona dobrim delom glumi opozicione uloge. Oni su glumci sporednih uloga ili statisti u ovom filmu. Građani su potpuno razbijeni, društvo je umrlo, ali nas niko nije o tome obavestio. Na svim protestima koji su aktuelni – i podrška tužiteljkama i protesti zbog Kosova i borba na Savskom nasipu – skupi se po nekoliko hiljada ljudi u najboljem, ili nekoliko stotina u najgorem slučaju.

Pomenuli ste Kosovo kao potencijalni razlog uspona desnice. Da li je to jedini razlog?

Postoji višedecenijsko skretanje udesno. Pripadam generaciji koja se borila još protiv režima Slobodana Miloševića. Koje su naše parole bile – a i ja sam ih sam uzvikivao? “Bando crvena!”, pa kada šetamo ulicama ne kažemo “levo”, nego “kontradesno” – toliko se nije podnosila sama ideja levice.

Takođe, postoji veoma važna uloga crkve, koja 2003. proglašava Nikolaja Velimirovića za sveca, njegovog učenika Justina Popovića 2010, a njih dvojica su zapravo reakcionarna struja u SPC. Idejnopolitički sadržaji misli Velimirovića bili su u najmanju ruku bliski krajnjoj desnici. To je bio um potpuno usmeren protiv prosvetiteljstva koji je u srednjem veku tražio viziju poželjnog društva, u staleškom društvu gledao je uzor za budućnost. Obojica su bili isključivi kreacionisti, neprijatelji teorije evolucije. Ne samo da je Velimirović lično bio blizak s Dimitrijem Ljotićem, nego je i u svojim govorima, nastupima, pisanjima, iskazivao nacionalističke stavove u kojima je bilo rasizma, a naročito antisemitizma. Kada se u obzir uzme veronauka, koju je, ne treba zaboraviti, uvela u škole vlada pokojnog Zorana Đinđića, sledi da je u poslednje dve decenije na delu sistematsko zaglupljivanje ljudi.

Ko zaglupljuje ljude?

I crkva, i škola, i sredstva masovnog opštenja i politika, a potonja je najvažnija, jer upravlja svim prethodno navedenim. Jer, i direktori škola dolaze po partijskoj liniji, najčešće SPS-a, u poslednje vreme i SNS-a, i oni se onda trude da budu veći katolici od pape: ako ne naprave crkvenu ceremoniju u školi povodom Dana Svetog Save, ništa nisu uradili. Crkvene teme ne silaze s ekrana, a jedini konkurent su rijaliti programi. Bigotnost i pornografija sapostoje u savršenoj harmoniji. Na taj način vi stvarate duhovnu klimu koja je jako problematična.

Istorijski revizionizam je poseban problem. Već tri decenije traju satanizacija partizanskog pokreta i rehabilitacija četničkog. Potonji je naposletku formalno rehabilitovan. To je, takođe, radila i Demokratska stranka. Pa onda pokušaj rehabilitacije Milana Nedića. To je sve idejnopolitička klima koja pogoduje rastu desničarskog osećanja. Sadržaj te misli koja glorifikuje četnički pokret po pravilu se ne osvrće kritički ni na saradnju s okupatorom, ni na masovne pokolje muslimanskog stanovništva u Sandžaku. To je nešto što se ili prećutkuje, ili relativizuje, ili slavi. Na taj način stvara se bolesna atmosfera u društvu, koja pogoduje svim mogućim ispoljavanjima krajnje desničarskog mišljenja. Da ne govorimo da smo tokom devedesetih godina 20. veka izgubili ratove i ti izgubljeni ratovi jesu izvor nacionalne frustracije.

Ali to se ne da promeniti, to je istorija.

To je izvor nacionalne frustracije, a ona se lako kombinuje sa socijalnim frustracijama. To je zapaljiva smesa. Odete na stadion, gde se ova zapaljiva smesa uistinu zapali, neretko malo pevate nacionalističke i ksenofobične pesme, malo se tučete i sve ide svojim tokom. A ako još imate političku ponudu koja je adekvatna, vi napredujete. Na primer, navijači Rada, “United Force”, njih sada ima par stotina, organizovani su kao paravojska, idu u vojničkom poretku, faktički su uniformisani, idu u spitfajerkama, martinkama, sa jasnom neofašističkom ideologijom. Ili, Crvena zvezda i “Delije”. Kad pogledate te navijače, neki od njih su davali intervjue za “Pravoslavlje” – dakle, imali su i formalnu podršku SPC – a to su ljudi koji diluju drogu, koji vrše različita krivična dela, razbojništva, neki od njih i ubistva… Kada pogledate sve to, jasno je da je to jedna društvena klima vrlo podesna za bujanje desničarskih ideja.

Naposletku, sam režim Aleksandra Vučića koketira sa tim idejama. Na početku, kada su Toma Nikolić i on odvojili SNS od radikala, napravili su jasan rez tako što su rekli – nema više onoga “Karlobag–Ogulin–Karlovac–Virovitica”, ali zato ima mnogo onog drugog nacionalizma: nećemo da se širimo teritorijalno, ali ćemo stalno da podgrevamo nacionalna osećanja jer je to zapravo ono što jedino možemo da ponudimo. Svuda aktivisti SNS-a farbaju zidove u bojama nacionalne zastave, režim gradi “najveći šoping mol na Balkanu” i “najvišu kulu na Balkanu”. Umesto u širinu, nacionalna megalomanija ide u visinu.

Mada, u skorije vreme su postojali neki pokušaji da se govori o “srpskom svetu”, za šta se naročito zalagao Vulin…

To je taj režim. Kakav “srpski svet”, to je jedna vulinovska budalaština. Putinov “ruski svet” služi kao uzor. Kad god hoćete da igrate na nacionalnu kartu, vi možete, a nažalost omladina je veoma prijemčiva. Danas je ona u mnogo većoj meri religiozna nego što su stariji ljudi, što je vrlo interesantna pojava. Najčešće je to drugačije, jer, kako se čovek približava smrti, počinje da veruje u zagrobni život, pošto mu se još živi. A ovde omladina ulazi u religijske vode koje su najčešće zapravo štake nacionalizma i tome služe. Sa idejnog stanovišta, vrlo je rđava klima u društvu.

Kako blagotvorno uticati na tu nacionalnu frustraciju, tj. kako je ukloniti, s obzirom na to da ne možete vratiti vreme i izmeniti događaje, ukinuti te ratove i strahovitu nemaštinu devedesetih?

Bojim se da je taj voz prošao. Mi ćemo verovatno morati opet da udarimo glavom u kamen, pa ako preživimo, videćemo šta dalje.

Šta to znači u realnom životu?

Ako dođe do međunarodnih pomeranja, vrlo verovatno da će ovde biti dovoljno energije za masovnu pogibiju, pri čemu u samom društvu nema snage za bilo šta, tako da možete sa velikom verovatnoćom pretpostaviti dobijanje batina, ali, nažalost, takvo je stanje. Ja ne vidim da se ono može promeniti, jednostavno, preterano smo otišli u aut. Iz tog jarka treba izaći, a meni se čini da je društvo pod teškim opijatima, nesposobno da iz njega izađe.

Pomenuli ste ruski svet – deluje da se u velikoj meri poklapa ceo taj ruski narativ, tj. viđenje sveta, sa ovdašnjim. Kakav je to nacionaliz am koji ima ista obeležja kao neki tuđi nacionalizam?

Mislim da je to samo ugledanje na Putina. Autoritarni režimi i inače uče jedan od drugoga, tako da je Viktor Orban veliki učitelj, kao i Milo Đukanović. To su sve učitelji nepomenika, a on ima vrlo vešt način uništavanja opozicionih snaga i društvenih energija. On ima suštinski neoliberalni pristup privredi koji forsira i naročito favorizuje velike strane kompanije, koje onda maltene na robovlasnički način tretiraju radnike. Postoji jako mnogo zaposlenog sveta koji je potpuno ubijen, koji radi od jutra do mraka za neku crkavicu, gleda kako će da prehrani porodicu, i on ne razmišlja ni o čemu drugome. Pritom, kao takav, lako postaje plen kupovine glasova, kad dođe do potrebe za glasanjem, a poseban pritisak je u javnim preduzećima. Društvo je moralno sasvim posrnulo, postoji jako malo ljudi uspravne kičme. Ustanove su manje-više sve rasturene. Sve propada i svedočimo tome kako propada.

Ako ne bude tog udaranja glavom u kamen, tj. tog međunarodnog sukoba većih razmera, šta onda možemo da očekujemo?

Lagano propadanje, koje upravo živimo. Mi smo izgubili mnogo ljudi između dva popisa a to će se nastaviti i dalje, više ljudi umire nego što se rađa, značajan broj ljudi odlazi, i to je prilično tužna priča koja će trajati.

Pomenuli ste Orbana – kakav je odnos vlasti sa inostranom desnicom? Da li je to uopšte desnica ili je tu ključna stavka populizam?

Orban jeste neka vrsta radikalne desnice. Aleksandar Vučić takođe – on je pokušao da bude konzervativac, ali je počeo kao ekstremni desničar. Srpska radikalna stranka je tokom devedesetih godina bila ekstremna desničarska stranka, ona je proterivala ljude, slala paravojsku, objavljivala u dva navrata Protokole sionskih mudraca… Tokom 2000-ih su se malo pomerili, postali radikalna desnica – bez vojnih odreda, bez proterivanja pripadnika nacionalnih manjina, ali s radikalno-desničarskim programom, da bi onda sa SNS-om pokušali da postanu neka klasična konzervativna partija. Možda su prvih godinu-dve takvi i bili.

Kako vreme protiče, naprednjaci se zapravo opet desničarski radikalizuju, jer shvataju da je to duh vremena, da je tu Viktor Orban, Kačinjski u Poljskoj, i kao da kažu, što ne bismo i mi išli na tu varijantu? Putinov režim hoće da podrži radikalne desničare gde god može, i ta veza takođe postoji. To može ići u raznim pravcima, jer mi ne znamo šta će se još u međunarodnoj areni zbivati, a od toga najviše zavisi. Ako bi došlo do vraćanja na stari međunarodni poredak, što je sada teško verovati, onda bi se i ovaj režim pomerao ka uobičajenom konzervatizmu. Ako dođe do radikalizacije međunarodnog stanja, onda će režim biti još autoritarniji, sa izraženijim radikalno-desničarskim crtama.

Ako smo na početku rekli da vlast kontroliše ekstremne desničare, u kom smislu su se oni onda odmakli od te ekstremne desnice? Više deluje da su, uz njih, samo osvojili i novo polje u kome funkcionišu, a da su zadržali i ono staro što ih je karakterisalo.

Režim igra vrlo vešto – sa jedne strane imate navijačke grupe, zapravo navijačka plemena, i ako dođe do ugroženosti vlasti, on će upotrebiti ta plemena protiv građana. Sa druge strane, ima i ljude na drugoj strani, sa kojima će lako da se dogovori. Kako god okrenete, on dobija, pri čemu je Kosovo najopasnija i najrizičnija tema za njega, upravo zbog njegovog biračkog tela koje je sklono nacionalizmu i koje je autoritarno, kao što je i on.

Vučić obezbeđuje egzistencijalni minimum gde su svi zadovoljni tim malim što imaju, ali kod Kosova mu je najrizičnije zbog emotivne vrednosti koju tema Kosova ima. Sa druge strane, to savršeno odgovara Sjedinjenim Američkim Državama i one su mu sada izašle u susret – rekle su mu da ne mora ništa da potpisuje.

Zašto im to odgovara?
Zato što imaju čoveka koji to može da reši.

To se priča evo već 12 godina…

Do sada se pričalo, a sada se, evo, učinilo. Sada samo ostaje njegova nada da Kurti neće sprovesti šta treba u vezi sa Zajednicom srpskih opština, i onda će to biti mogućnost i za njega da vrda. On se tome nada, međutim, ako Kurti to sprovede, njemu će biti teško da vrda i dalje, moraće i on da sprovodi. Sam je priznao da to na šta se obavezao ima pravnu snagu, bez obzira na potpis. Međutim, svejedno, uvek će govoriti da nije ništa potpisao i za njegovo biračko telo je to dovoljno.

Zašto ne postoji nikakav odgovor sa levice, koja praktično ne postoji? Rekli ste da je desnica napredovala kroz suprotstavljanje tadašnjem komunizmu, međutim, evo već 30 godina ne postoji levica, ako ne računamo SPS, a ja ga ne bih računao.

Ne, SPS je možda devedesetih godina imao levičarskih crta, ali u poslednjih petnaestak godina više je nego izvesno da SPS nije levičarska partija. Ona učestvuje u primeni svih neoliberalnih mera koje se sprovode.

Zašto je SPS tokom devedesetih bio levica?

U jednom pogledu jeste, a to je čuvanje društvene svojine. Tek je 2005. godine društvena i državna svojina postala manjinski oblik svojine.

A u nacionalističkom smislu, njihovo delovanje devedesetih ne može se povezati sa levicom?

Može, zato što se nacionalizam veže sa raznim ideologijama u raznim vremenima.

Hoću reći, uz levicu više ide internacionalizam nego nacionalizam.

Ide, ali kada se suprotstavljate imperijalnoj sili, onda je nacionalizam legitiman. Socijalisti su se – može bez problema da se argumentuje taj stav – suprotstavljali imperijalnom nastupanju SAD i Nemačke, i na tom planu oni su mogli da kažu “mi se borimo za ravnopravnost u svetu”. Naravno, problem je u tome što su to činili braneći svoju kriminalizovanu vlast.

Zar nisu izazvali to nastupanje svojim ponašanjem?

Samo jednim delom, jer ni drugi delatnici nisu tu nevini, kao što ni Putin sad nije jedini zločinac. To što neko pravi užasne stvari i gluposti kao Putin, to ne znači da je on izazvao sve probleme. On je kao som zagrizao mamac, ali je udicu i mamac bacio neko drugi, i to nije prvi put. NATO nastupa vrlo agresivno, bombardovao je SRJ apsolutno nelegalno, nije imao dozvolu Saveta bezbednosti, nijedna članica NATO-a nije bila napadnuta, izgovor je bio nasilje nad Albancima. Zašto nisu bombardovali Turke zbog nasilja nad Kurdima, koje je gore nego što je Milošević sprovodio nad Albancima, a on jeste sprovodio nasilje nad Albancima? Ili, zašto nisu bombardovali Izrael zbog nasilja nad Palestincima, koje je katastrofalno? Politika SAD je imperijalistička politika i to je nešto što je moglo da bude opravdanje socijalistima. Ono gde oni nisu imali opravdanje jeste teror nad Albancima. Takođe, postupanje paravojnih jedinica u ratovima za jugoslovensko nasleđe sasvim je nedopustivo. No, nije Milošević svemoćnik koji sam radi, niti je srpski nacionalizam kriv za sve. Stvari su znatno složenije oko Jugoslavije i imperijalne politike koja je tu Jugoslaviju razbijala, imajući kao ispomoć hrvatski i slovenački nacionalizam.

Otišli smo od priče o levici, zašto sada nema levice kao nekakvog odgovora na 30 i više godina jačanja desnice?

Socijalisti i naročito Jugoslovenska udružena levica su kompromitovali levičarske ideje. Oni su izvorno potekli iz Saveza komunista i kompromitovali su ih tom preterano nacionalističkom politikom, socijalnom bedom tokom devedesetih, nejasnim stavom prema zločinima koji su vršeni u ime Srba…

Pa oni su ih vršili.

To su sve stvari koje su vrlo problematične, gde je levica zapravo izgubila utemeljenje u društvu, a onda se s vremenom i narod pogubio, pa se jedno vreme i LDP računao u levicu, iako je imao najžešći mogući neoliberalni program. I to samo zato što se desnica povezivala sa nacionalizmom, pa je onda sve što je nacionalističko – desno, a sve što je protiv nacionalizma – levica. To nije tačno, i to još od Francuske revolucije – prvi nacionalisti su bili jakobinci, levičari. Konzervativci su tada bili protiv nacionalizma, bili su za očuvanje svojih staleških privilegija. S vremenom su konzervativci videli da nacionalizam može vrlo lepo da ide uz konzervativne vrednosti.

Vučić je najavio formiranje tzv. “Narodnog pokreta za državu”. Čemu sve to?

To je vrlo pametna ideja, sa stanovišta režima; reč je o korišćenju teme Kosova. On će reći, evo vidite, hoće da nam uzmu Kosovo, a pritom je on sam već na to pristao. Reći će: moramo da se zbijemo, potrebna nam je solidarnost pred napadima sa svih strana. Da je društvo zdravo, kao što nije, i da je Kosovo stvarno tema oko koje nešto možemo da raspravljamo i da radimo, to bi čak i imalo smisla. Ali, ovo nema nikakvog suštinskog smisla, međutim u medijskom smislu ima, za njegov proboj na izborima. On će napraviti to kao nekad komunisti – “za narodni front ko nije, to je sluga reakcije”. Reći će: mi smo se okupili ovde da branimo Srbiju i Kosovo, i svi koji smo za to smo na okupu. Ostali su izdajnici. Naravno, to je veoma opasna tendencija.

Vidim da će da zove i nestranačke ličnosti, a rezervoar beskičmenjaka ovde je neiscrpan – treba očekivati da se sada proda jedan deo njih, koji se do sada nisu prodali. To je s jedne strane zabavno gledati, samo se pitate ko će sada, u ovom turnusu prevjeriti, ali to je, nažalost, i znak totalno propalog društva, gde je ono što se naziva intelektualnom elitom verovatno najpropaliji deo. Oni nisu u nuždi da se prodaju, oni se prodaju iz obesti, da bi živeli udobnije nego do sada, jer potrebe su narasle. To je tragično, i zato više optužujem njih nego običnog čoveka koji radi od jutra do mraka, pa ga stave u autobus sa sendvičem, da ide negde da aplaudira. Ovo je mnogo gore zato što ovde nije nikakva nužda da se čovek prodaje, ništa mu ne zavisi od toga. Ako već neće da podigne glas, bar neka ćuti.