Politika

Foto: Zoran Žestić/Tanjug

Tri bilborda sa lažnim porukama

Neistine su govorili Aleksandar Vučić, Ana Brnabić i Dragan J. Vučićević, sve u jednoj nedelji i javno bez stida i kajanja. Zašto to rade i šta veruju da time mogu da postignu

Nedelju iza nas obeležilo je nekoliko događaja od kojih je medijski najveći bio onaj vezan za dečije pozorište “Boško Buha”, instituciju kulture smeštenu u poslednjih šest decenija na beogradskom Trgu Republike. Pored njega, još dva događaja se nadovezuju na istom nivou značenja: otkriće portala Krik da je takozvana afera “Mauricijus” potpuno izmišljena, kao i najava vlasnika tabloida “Informer” da će ići u zatvor zbog “verbalnog delikta”.

Sva tri slučaja povezuje ista matrica: želja vlasti da se dodatno pokaže kao jedini vlasnik istine u Srbiji i da na zid srama stavi preostale medije koji pokušavaju da prežive režim Aleksandra Vučića radeći na profesionalan i dostojanstven način.

Ana Brnabić, Aleksandar Vučić i Dragan J. Vučićević javno su se služili lažima i obmanama da bi zavarali javnost u Srbiji, a za to su imali i imaju podršku celokupne Telekomove mreže medija plus TV stanice sa nacionalnim pokrivanjem, plus ostale dnevne novine izuzev “Danasa” i “Nove”.

Iako napadi na medije koji ne služe propagandi režima nisu novost, iako Srbija deset godina pada na svim međunarodnim listama slobode medija i slobode izražavanja, ovakav stepen otvorene obmane nešto je sasvim novo. Ona pokazuje nameru da se i tim “protivnicima” zatvore usta, te da se uđe u javnu zonu u kojoj više neće biti nikoga ko stoji na putu Aleksandru Vučiću da bude na vlasti dokle god to on bude želeo.

foto: miloš milivojević / tanjug


SLUČAJ 1BOMBA IZBUHE

Pozorište “Boško Buha” ne radi skoro deceniju na toj adresi jer se sprovodi rekonstrukcija koja se nikako ne završava. Zato se predstave igraju na sceni Doma kulture “Vuk”, u beogradskoj opštini Zvezdara, a prošle nedelje ansambl ovog pozorišta je digao glas sa zahtevom da se njihova situacija reši.

I ništa tu za Srbiju ne bi bilo neobično – zna se dobro da se ovde institucije kulture renoviraju decenijama (pozorišta u Subotici 20 godina, a izgorelo pozorišta u Vranju više od decenije). Ipak, uprava i ansambl “Boška Buhe” pozvali su medije i ispričali da se protive preseljenju sa Trga Republike na Savski trg, pored Spomenika Stefanu Nemanji, i da traže da se konačno završe imovinski sporovi sa preduzećem koje je povezano sa beogradskim preduzetnicima Predragom Rankovićem Peconijem i njegovim starim saradnikom iz ugostiteljskog biznisa Aleksandrom Kajmakovićem Bosancem.

Javnost je ovo saznala tako što je nekoliko medija o tome izvestilo – TV stanice Nova i N1, portali “Nova” i “Danas”, te “Vreme”. Pre toga, zaposleni u pozorištu pripremili su ovaj događaj kontaktirajući upravo sa tim medijima jer im je bilo važno da se baš sad pojavi informacija o stanju u tom teatru.

I zaista, to što su mediji izvestili izazvalo je reakciju u javnosti koja je u dva naredna dana podignuta do te mere da je režim odlučio da reaguje. Ana Brnabić je odučila da “primi delegaciju”, “uputi se u slučaj”, i nakon toga je održala konferenciju za medije u Vladi Srbije. Ta konferencija joj je poslužila da nam saopšti kako ne postoji nikakav problem sa Pozorištem “Boško Buha”, kako je na sastanku objašnjeno upravi i ansamblu da je Vlada Srbije ona koja otvara, a ne zatvara pozorišta, kako je Vlada opredelila novac (5 miliona evra) da se završi rekonstrukcija teatra i kako nema govora o preseljenju sa Trga Republike u prostor Beograda na Vodi, iako je to njen ministar i ortak Siniša Mali jasno rekao još u intervjuu “Novostima” u januaru o čemu se bio pohvalio i na Instagramu.

Takođe, bukvalno je za sve što se dogodilo optužila medije: nedeljnik “Vreme” i medije iz Junajted medija grupacije, pa i neke od novinara i urednika posebno. Njena poruka je glasila da su ti mediji konstruisali slučaj, izmislili sve samo da bi napakostili Vučiću, a da su glumci bili izmanipulsani i da ništa što su javno rekli nisu rekli nego da je i to medijska konstrukcija.

Sve te neistine ona je docnije istog dana ponovila u dvadesetominutnom gostovanju u centralnim vestima TV Pinka, uživajući u vređanju medija koji pokušavaju da sačuvaju nešto od novinarstva u Srbiji i da štite javni interes.

Njoj i timu koji zastupa čini se da je posebno važno da ubede javnost – kada im već nije to pošlo za rukom pričama o stranim i tajkunskim plaćenicima – da sada pokaže da ti mediji i ti novinari lažu, fingiraju i izmišljaju događaje, što bi valjda trebalo da ukaže na to da nemaju nikakav kredibilitet iako se na njega pozivaju.

Brnabić je izabrala verovatno najgluplji način da ostvari takav naum: tako što će sama da izmišlja i javno govori ono što su svi videli da se nije dogodilo i što je lako demantovati. Na taj način je ušla u krstaški rat sa preostalih “100 novinara u Srbiji”, metaforičkom grupom koja pokušava da i u ovakvim uslovima radi na profesionalan način.

Ono što joj je pomoglo jeste ponašanje uprave i ansambla “Boška Buhe” koji su odmah posle sastanka sa Brnabićevom “spustili loptu” pa je ispalo da je sav njihov angažman imao za cilj da se vide sa predsednicom Vlade, da dobiju od nje “uveravanja” i da se time sve završava. Elem, niti je rekonstrukcija pozorišta krenula, niti su vlasnički odnosi rešeni. Ništa se nije desilo, ali ansambl pozorišta sada ima reč Ane Brnabić i to mu je dovoljno. Na kraju, ceo slučaj kao da je samo poslužio da se dodatno napadnu mediji koji ne podržavaju Vučića i da je u toj “predstavi” igrao i ansambl dečijeg pozorišta “Boško Buha”.

SLUČAJ 2 – “MAURICIJUS

Zahvaljujući istraživanju novinara portala Krik i međunarodne grupe novinara, javnost je konačno saznala da je priča o tajnim računima Dragana Đilasa, predsednika opozicione Stranke slobode i pravde, u potpunosti izmišljena.

Naime, pre godinu i po dana bar dve nedelje režimski mediji su “izveštavali” o velikom otkriću “Večernjih novosti”: “Dragan Đilas ima tajne račune na Mauricijusu!”

Mašina je pokrenuta, uključene su sve TV stanice, organizovani su specijalni programi u kojima je ministar finansija Siniša Mali objašnjavao “slučaj”, a Dragan J. Vučićević pisao po tablama na televiziji kako je Vučić objasnio narodu da je Dragan Đilas lopov. Javnost je videla i “istraživačku novinarku” koja je “donela priču”, a ne oni koji se tako predstavljaju u javnosti. U priču se, razume se, uključio i Vučić sa jednog od svojih putovanja po Bliskom istoku. Pitao je odakle Đilasu ti računi i pozivao “institucije da reaguju”. Reagovala je bila i Uprava za sprečavanje pranja novca izjavom da će istražiti ovaj slučaj i utvrditi istinu.

Ništa se nije desilo. Sada javnost zna da je neko – verovatno blizak režimu – angažovao izraelsku agenciju koja se bavi bukvalno uništavanjem reputacije ličnosti i organizacija širom sveta proizvodnjom lažnih informacija. Imajući u vidu da je Vučić u bliskoj saradnji sa drugim izraelskim kompanijama oko svog PR-a i strateških saveta, dužan je da objasni ovaj slučaj i veze koje bi on i njegov tim mogli da imaju sa varalicama iz Izraela. Ako toga nema, moglo bi se zaključiti da je Vučić sa svojim timom angažovao prevarante da “naprave slučaj” “Mauricijus” i unište reputaciju političkog protivnika. Imajući u vidu da je pre par meseci stigla potvrda da je nešto slično Vučić radio uz pomoć Uprave za sprečavanje pranja novca u Sloveniji, dok je tamo na vlasti bio Janez Janša, moglo bi da se zaključi da je i ovo direktno organizovano iz njegovog kabineta.

SLUČAJ 3ZATVOR ZAINFORMER

Novinar i vlasnik novina u koje se Vučić najviše uzda Dragan J. Vučićević postao je, prema njegovoj tvrdnji, žrtva pravosuđa upravo u danima kada se vlast služi obmanama da ućutka medije koji, opet, pokazuju da se vlast oduvek služila neistinama da ukloni ili ućutka sve koji joj se nađu na putu.

Dakle, neko bi mogao da poveruje kako se Vlada bori protiv lažova iz medija, a ovaj “pravi novinar” koga narod gleda svako jutro na Pinku, Hepiju ili Prvoj ide u zatvor jer se zamerio “lažovima” koji ga teraju na robiju.

U nemogućnosti da nečim zastrašuje javnost ili da se hvali nekim velikim Vučićevim postignućem, D. J. Vučićević je odlučio da sebe stavi na naslovnu stranu i da zakuka kako su njemu uskraćena ljudska prava i kako je on žrtva represije sudskog sistema.

A on neće ići u zatvor zbog verbalnog delikta, već je dobio rešenje koje imaju mnogi u Srbiji a dužni su da plate kaznu za prekršaj za koji su bili osuđeni. Pa vam stigne da ili platite ili idete u zatvor onoliko dana koliko se dobije kada visinu kazne podelite sa hiljadu dinara. Pošto je Vučićević odbio da plati 200 hiljada dinara kazne po presudi, ima da ide 200 dana u zatvor. Ako bude potrebno za proizvodnju medijskog sadržaja koji će dalje da sluđuje javnost, moguće je i da će on možda i da ode na izdržavanje te kazne. Bar toliko da ga slikaju kamere, a posle ne mora da “leži u Padinjaku”.

Iako javnosti poručuju svakoga dana da nikada niko nije imao ovakvu podršku u narodu, iako govore da su ovi mediji potpuno nebitni jer ih niko ne gleda i ne čita, iako govore da opozicije nema jer nemaju politiku, vlast temeljno radi da se utuli svaki glas koji ne ponavlja tekst koji je napisala PR agencija iz Izraela. U to ime, sredstva se ne biraju i narednih meseci mediji i pojedinci biće pred velikim izazovom da ne nasednu na ono što im režim priprema kao udicu koja bi trebalo da ih upropasti.

Iz istog broja

Portret savremenika: Zvezdan Terzić, najmoćniji čovek srpskog fudbala

Nepokolebljivo uz gospodara

Željko Bodrožić

Naši sportisti i njihove zarade

Najboljima najviše

Aleksandar Aleksić

Politika i pravosuđe

Dve tužiteljke i dežurni bacači kamenja

Jelena Zorić

Portret savremenika: Aleksandar Kajmaković – Aca Bosanac

Čovek koji se pojavio niotkuda

Filip Mirilović

Rusija i stranački život u Srbiji

Kremlj boraniji ne veruje

Nedim Sejdinović

Intervju: Jovo Bakić, vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Društvo je pod teškim opijatima

Radmilo Marković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu