Zvezdan Terzić, generalni direktor Crvene zvezde i najmoćniji čovek u srpskom fudbalu, odmah iza predsednika Republike, još jednom se “izvadio” na medicinsku dokumentaciju i prošlog četvrtka odložio ročište u postupku koji država protiv njega vodi zbog optužbi za zloupotrebe u fudbalu. Malo, malo pa se, realno dobrodržeći, bivši profesionalni sportista pozove na bolest kako bi izbegao obaveze, pretežno sudske prirode. Moglo bi se naoko zaključiti – ni jačeg čoveka, ni deblje medicinske dokumentacije.

A tek je “podebela” dokumentacija u Tužilaštvu pod imenom Terzić Zvezdan, koja će uskoro biti pretvorena u osudu ili pak propasti jer je ročište sa završnim rečima pomereno za 5. maj. Čini se da sutkinja Ana Đuričković Trifunović, koja je pre dve godine preuzela slučaj, ima nameru da konačno zaključi suđenje započeto još 2011. godine, a videćemo kako će ceniti dokaze tužilaštva i da li će možda kaznom zatvora prekinuti Terzićevu funkcionersku karijeru u trenutku kada je faktički zavladao domaćim fudbalom.

PRAVILA IGRE

Već je jednom bio u sličnoj situaciji, ali i po mnogo čemu različitoj: u trenutku kada je bio predsednik Fudbalskog saveza Srbije, početkom 2008. godine, protiv njega je podignuta optužnica po kojoj mu se do danas sudi, ali on je pre toga pobegao iz zemlje i bio van domašaja državnih organa, pa nije dopao pritvora. I u to vreme bio je moćan i uticajan, ali u manjoj meri nego danas, a osnovna razlika je što tada nije imao ni blizu moćnog zaštitnika u vlasti kao što ga ima danas u predsedniku SNS i države Aleksandru Vučiću. To mu, nadajmo se, neće ni pomoći ni odmoći kod postupajuće sutkinje, ali verovatno će mu značiti da prolongira i obesmisli moguću osuđujuću presudu, kao što je uz nespornu pomoć vlasti otezao sudski postupak i učinio ga nevidljivim za većinu medija, a samim tim i za najveći deo javnosti. Vlast ga je, na koncu, već na neki način abolirala od svih optužbi postavljenjem na čelo našeg najtrofejnijeg i najpopularnijeg kluba.

A na Zvezdinom sajtu za generalnog direktora se već na početku zaključuje da je “čovek za koga se vezuju uspesi gde god da je radio”, a kako se krivična dela i brojne afere ne pominju u prezentovanoj radnoj biografiji, takav zaključak ima smisla pošto pobroje samo lične podvige i sportske uspehe.

Rođen 1966. u Vrbasu, igrački se afirmisao u obližnoj Bačkoj Topoli, u dresu drugoligaša AIK-a, a potom je igrao devet sezona u OFK Beogradu i ostao ubeležen u istoriji kluba kao jedan od dugovečnijih kapitena. Izdvojio se tada i kao prvi profesionalni fudbaler nakon Velibora Vasovića koji je redovno završio fakultet, u njegovom slučaju Ekonomski, u Beogradu. Samo je jednu sezonu odigrao u grčkom prvoligašu Kastoriji, da bi u leto 1997. godine prekinuo karijeru, vratio se na Karaburmu i postao generalni direktor.

Već iskazan kao lider na terenu, obrazovan, elokventan i ambiciozan, uz to sa dobrim vezama među novopečenim biznismenima, manje ili više kontroverznim, podigao je sa saradnicima klub. Ponovo su “romantičari” nešto značili u domaćem fudbalu i nakon tri decenije pauze izašli su na evropsku scenu, a 2004. godine došli su do polufinala Intertoto kupa. Stali su pred madridskim Atletikom (1:3 i 0:2) i još se dobro pamti kako su pred 8.000 gledalaca na Omladinskom stadionu goste predvodili znameniti Dijego Simeone i Fernando Tores. U tih osam godina OFK Beograd je iznedrio na desetine kvalitetnih igrača i sve ih još mlade prodao širom Evrope, a najpoznatiji su Branislav Ivanović, Aleksandar Kolarov i Duško Tošić. Spolja gledano, sve je bilo savršeno u novom uzletu “plavo-belih” sa Karaburme, ali kasnije se ispostavilo, što je i sasvim logično za ovdašnji fudbal, da postoji i tamna strana uspeha, ali o tome ćemo kasnije.

Uspesi sa OFK Beogradom preporučili su krajem 2004. godine Terzića za funkciju predsednika Fudbalskog saveza Srbije, tada dela FS Srbije i Crne Gore, a prvu i najvažniju podršku dobio je od Dragana Džajića i Crvene zvezde. Kada je Crna Gora napustila državnu zajednicu u leto 2006. godine, FSS je preuzeo ingerencije i Terzić je dobio na značaju, što je i iskoristio za promene u Savezu i reprezentaciji i, naravno, za ličnu promociju. Umesto plavih, dresovi državne selekcije postali su crveni, promenjen je i grb Saveza i celokupni imidž, Terzić je iz dana u dan zaokupljao medije planovima i idejama, i kao kruna – prvi put je za selektora angažovan stručnjak iz inostranstva, a radilo se o čuvenom španskom treneru Havijeru Klementeu, koji je trebalo da sanira prilike nakon kraha na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj. Nažalost, trofejni trener nije uspeo, potom je Miroslav Đukić postao selektor, a Dragan Džajić direktor reprezentacije, ali ni to nije pomoglo i propustili smo Evropsko prvenstvo 2008. godine. Time su Terzićeve pozicije u domaćem fudbalu oslabile, ali to mu je zasigurno zadavalo mnogo manje glavobolje od istrage protiv kriminala i korupcije u fudbalu koja je krajem 2007. dobila na zamahu.

I ovde se vraćamo na tamnu stranu fudbalske igre i sve ono što službena biografija Zvezdana Terzića na Zvezdinom sajtu preskače: nelegalno bogaćenje funkcionera i menadžera na račun transfera igrača, pranje novca, nameštanje utakmica, potplaćivanje sudija, protežiranje igrača u reprezentativnim selekcijama, saradnja sa kriminalnim i huliganskim grupama, ali i sa ozbiljnim igračima u svetu organizovanog kriminala. O svemu ovome podrobno je javnost tada izvestila redakcija “Insajdera” u serijalu Pravila igre, koji je u dobroj meri doprineo da se državni organi ozbiljnije pozabave kriminalom u fudbalu i oko njega.

BOLJE OD BEKSTVA

Početkom 2008. godine, nakon prvih hapšenja fudbalskih funkcionera, za Terzića se čulo da je u inostranstvu, što je sam uskoro potvrdio i objasnio da je odsutan privremeno zbog usavršavanja u Americi, te da namerava da se vrati i dalje vodi Savez. Kada su u februaru uhapšeni bivši čelnici Crvene zvezde, sve sa Džajićem na čelu, Terzić je obavestio medije kako se u međuvremenu povredio na skijanju i da je na lečenju, ali eto ti njega, kako reče, već za nedelju, dve u Srbiji. Ništa od toga nije bilo, naročito nakon što je policija početkom marta raspisala potragu za njim.

Uskoro je podneo ostavku i sakrio se dobro tako da ni Interpolova poternica raspisana u leto 2008. nije pomogla u njegovom pronalaženju. Mediji su prenosili pouzdane i nepouzdane informacije iz istrage, govorilo se da se Terzić nelegalno obogatio na transferima, da je gurao svoje igrače u reprezentaciju kako bi im uvećao cenu, da mu je glavni partner bio Miko Brašnjević (vlasnik Eko-produkta, koji je 2006. godine izvršio samoubistvo u pritvoru, nakon što je uhapšen pod optužbom da je jedan od šefova “stečajne mafije”), da je učestvovao u nameštanju utakmica, a najsumnjivija je bila jedna sa Sutjeskom iz Nikšića, koju je u to vreme “držao” Branislav Brano Mićunović, najblaženo rečeno kontroverzni biznismen, za koga se pretpostavlja da je Terziću obezbedio utočište nakon što je dospeo pod udar državnih organa Srbije.

Sa ove distance je izvesno da se Terzić duže od dve i po godine skrivao u Crnoj Gori, a predao se u novembru 2010. godine, nekoliko meseci nakon što ga je Tužilaštvo i zvanično optužilo za zloupotrebe službenog položaja i nezakonito prisvajanje novca pri prodaji trojice igrača OFK Beograda između 1998. i 2006. godine – Vanje Grubača, Srđana Stanića i Branislava Ivanovića. Terzić se tereti da je zadržao 1,1 milion nemačkih maraka od transfera i omogućio firmama iz inostranstva, čije vlasništvo nije otkriveno, da nezakonito zarade 3,3 miliona evra. Nakon sedam meseci od predaje, Terzić je uz kauciju od milion evra izašao iz pritvora i sa slobode se brani od početka suđenja u januaru 2011. godine.

A suđenje, eto, traje do danas, što zbog promene sudskog veća, a ponajviše zbog čestog odsustva zbog bolesti i drugih obaveza prvooptuženog Terzića i njegovih advokata. Od 2017. do 2022. nije održano nijedno ročište, a u međuvremenu je zastareo deo optužnice koji se odnosi na transfer Vanje Grubača u Hamburger, kada je pronevereno 1,1 milion nemačkih maraka. Jedna od neverovatnih epizoda koja pokazuje šta se sve toleriše jeste i odlaganje ročišta iz aprila 2021. godine, pošto je, navodno, Terzić pogrešio zgradu suda i umesto u Palatu pravde došao u zgradu suda u Katanićevoj ulici.

Pre pola godine konačno je pronašao sudnicu i pred novim sudskim većem izneo odbranu u vezi sa dva transfera – Srđana Stanića u moskovski Spartak 2003. i Branislava Ivanovića u moskovsku Lokomotivu 2006. godine. Objasnio je aktuelni generalni direktor Crvene zvezde kako je poslovao kao generalni direktor OFK Beograda krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih: bile su sankcije, devizni računi nisu postojali, svi su funkcionisali preko internih blagajni i novca u kešu, pozajmice od Brašnjovića vraćane su uplatama na račun njegove of-šor firme i slično. Sve u svemu, njemu je napakovano iz političkih razloga i sve što je radio bilo je čisto.

Tužilaštvo,s druge strane, ponavlja da 2003. i 2006. nije bilo nikakvih sankcija, te da su postojali računi, a da je pri prelasku Stanića u Spartak Terzić kao direktor OFK Beograda potpisao dva ugovora – na jednom je transfer vredeo 1,7 miliona evra, a na drugom 400.000, dok je deo novca od prelaska Ivanovića u Lokomotivu – oko 2,2 miliona evra, nezakonito legao na račun fantomske firme “Gardian worldwide llc” sa sedištem u Vašingtonu (SAD).

Na kraju tog ročišta sutkinja Ana Đuričković Trifunović je upozorila Terzića da je poziv za sud obavezan, i uz puno razumevanje njegovog posla poručila mu da “nikakvo protokolarno prisustvo UEFA, FIFA, NASA neće biti opravdanje da se ne pojavi pred sudom”. Međutim, on je prošle nedelje ponovo izostao, ovog puta zato što mu je par dana ranije preporučena terapija i mirovanje, što je njegov pravni zastupnik dokumentovao kopijom dokumenta Instutita za kardiovaskularne bolesti Dedinje.

PONOVNI USPON

Dok se suđenje rastezalo i padalo u zaborav, Terzić je ponovo krenuo da se silovito penje na lestvici moći, uprkos ozbiljnim i istragom utemeljenim optužbama za pronevere u OFK Beogradu, klubu koji se nakon toga bukvalno raspao, o čemu najbolje svedoči oronuli stadion na Karaburmi. Postavljen je na čelo Zvezde u junu 2014. godine, a kako se sam pohvalio, lično ga je zvao Aleksandar Vučić i zatražio da se angažuje. “‘Terza, ne pitam te da li hoćeš ili nećeš, znam da imaš neke dileme. Prosto, Zvezda te zove, znaš’. A ja sam mu rekao, kako kažu stari ljudi kad komandant zove, samo kažeš: ‘Gospodaru, zapovedaj’”, prepričao je Terzić deo razgovora u kabinetu tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Srbije.

Nakon što je preuzeo funkciju generalnog direktora, potpomognut državnim i paradržavnim novcem, u potpunosti preuzima primat u domaćem prvenstvu i pravi dobre rezultate u evropskim takmičenjima – Zvezda je osvojila od tada šest titula državnog prvaka i na pragu je sedme, dva Kupa Srbije, nastupala dva puta u grupnoj fazi Lige šampiona i četiri puta u grupnoj fazi Lige Evrope, uz tri plasmana u nokaut fazu. Jedni veličaju rezultate, drugi umanjuju, s obzirom na uložene pare, treći oportuno ćute ili se priklanjaju Terziću koji samouvereno upravlja klubom, napravivši uz pomoć vrha vlasti pakt sa Zvezdinim dugogodišnjim funkcionerima, počev od Džajića, kao i pakt sa vođama navijačkih grupa, koji su uz pomoć vlasti razvili građevinski biznis, a zauzvrat “sever” ne peva protiv vlasti, niti protiv Uprave. Uz to, navijačke grupe uz podršku direktora jačaju ultranacionalistički kult i ističu se u porukama mržnje, tako da je zahvaljujući njima, Zvezda za mnoge postala simbol ksenofobne i ratoborne Srbije, daleko od osnova i ugleda kluba iz doba Jugoslavije.

S vremenom je Terzić oslabio pozicije predsednika FSS-a Slaviše Kokeze i bio na korak do prevlasti i u Savezu, ali mu je prvo selektor Dragan Stojković Piksi ozbiljno poremetio planove, a potom mu se na putu nakratko našao Nemanja Vidić. No, selektora je i pre Mundijala u Kataru ograničio na reprezentaciju, a sa Vidićem je još lakše izašao na kraj, naravno, uz pomoć vlasti a i vremešnog Dragana Džajića, sa kojim dugo sarađuje i ispomaže se. Kako se već nazire, Džajić će funkciju predsednika FSS-a prepustiti potpredsedniku Branislavu Nedimoviću, naprednjačkom kadru poslatom od Vučića da pomaže Terziću.

TRANZICIONI FUDBALSKI RADNIK

Krčeći put do neformalnog fudbalskog trona u Beogradu, Terzić je poguran od Vučića i uz pomoć medija i partnerskih huliganskih grupa gazio po konkurenciji i svakom ko mu se isprečio na putu do prevlasti u domaćem fudbalu: najveći rival Partizan je potpuno potisnut i nije ni blizu ravnopravan ni na terenu, a ni van njega, a i svi ostali klubovi su u senci najvećeg. I tako Terziću sve poslednjih godina ide od ruke: finansijska podrška stiže od države, državnih firmi i firmi bliskih državnoj vlasti, nikom ne mora da se pravda zbog dugova, ima punu pažnju režimskih medija, ima i većinu delegata u Skupštini FSS-a, postao je i predsednik Sportskog društva Crvena zvezda, ne brine ni zbog sudskog postupka, a jedino je malo više strahovao pre koju godinu kada je kriminalna grupa Veljka Belivuka bila u naponu snage, moći i ludosti, ali to je sada samo ružna prošlost. I što je najvažnije, a to Terzić stalno ističe, podržava ga predsednik Srbije, otud i nekoliko Vučićevih fotografija u kabinetu na Zvezdinom stadionu i onoliko glorifikovanje vođe u Terzićevim nastupima.

Danas, kažu urednici Zvezdinog sajta, “Zvezdan Terzić uživa veliki ugled u fudbalskom svetu UEFA i FIFA”, što je ipak daleko od istine, i pre će biti da evropski zvaničnici trpe tipove poput generalnog Zvezde jer znaju i za gore primerke u nekim sličnim zemljama, a pamte i naše iz bliže i malo dalje prošlosti za koje je Terzić takoreći Infantino. Dugo su većinom klubova upravljala “lica sa poternica”, a posle njih su došli funkcioneri koji su negde između – elokventni su i ne bave se klasičnim kriminalom, ali manirima i samom pojavom često odaju utisak ljudi sa one strane zakona. Takav je i Terzić, već likom, frizurom i stasom nalik kakvom “žestokom momku” i možemo ga zamisliti, da je kojim slučajem nastupao u engleskoj ligi, kako nakon sportske karijere u Holivudu, poput Vinija Džonsa, igra surove tipove u akcionim filmovima. U stvarnom životu, generalni direktor Zvezde odavno ima veze sa tipovima kakve u blokbasterima glumi Džons, ali to je, kako kažu, sastavni deo ovdašnje fudbalske scene. Od klupskih funkcionera i menadžera se očekuje da se kreću sa obe strane zakona, da znaju da se sporazumeju sa političarima i poslovnim ljudima, ali i da pregovaraju sa kontroverznim biznismenima koji ulažu u fudbalere i traže procente od zarade.

Izgleda da su “tranzicioni fudbalski radnici” poput Terzića bili neminovnost nakon mračnih devedesetih, ali videlo se posle njegove ostavke i bekstva 2008. godine, a pri prvom izboru Tomislava Karadžića za predsednika FSS-a, da među fudbalskim ljudima stasava generacija koja vidi stvari drugačije i mnogo poštenije. No, sa dolaskom naprednjaka oživeli su “stručnjaci” poput Terzića, čak su instalirani i gori, kao što je bio Slaviša Kokeza, a oni koji su mogli da unaprede rad Saveza i klubova polako su se povlačili. Kandidati poput Nemanje Vidića trebalo je već pre sedam, osam godina da se pojave i prevladaju u našem fudbalu, ali tranzicija se odužila i na sceni su još uvek oni koji su iskusni u trgovini kešom i preko of-šor računa, imaju veze i šeme, ulivaju strah i ističu nadmoć, ali imaju pameti i iskustva, prilagodljivi su i prepredeni. I što je u poslednjoj deceniji najvažnije – slušaju zapovesti Gospodara.