Kolumna
TV manijak
foto: programski arhiv rts
Stogodišnji Lola Đukić ili beleška o piscu (koju je skicirao sam)
Lola Đukić je gajio osećaj socijalne pravde i ličnog integriteta koji nadilazi granice socijalističke ideologije. Zato je u svojim intervjuima govorio o najvećoj satisfakciji koju autor ima kada donese ili vrati osmeh na lica gledalaca
Piše:Dragan Ilić
Nedavno smo obeležili stogodišnjicu rođenja Duška Radovića. Sledeći po redu, slučaj je tako hteo, jeste Radivoje Lola Đukić, njegov saborac u borbi za osmeh na licima ljudi.
Ove nedelje u Klubu RTS-a obeležava se stogodišnjica rođenja jednog od utemeljivača Radio-televizije Beograd, Pozorišta na Terazijama, reditelja, slikara, pisca, humoriste ili, kraće rečeno, čoveka koji je zasmejavao celu Jugoslaviju. U okviru dana posvećenih ovom medijskom velikanu, prezentovano je novo i dopunjeno izdanje njegove autobiografije Sklerotični memoari u izdanju RTS-a. Radivoje Lola Đukić je umro 1995. u Crnoj Gori, gde je otišao posle odlaska sa televizije.
Za Lolu Đukića sam saznao još kao klinac, sa odjavnih špica svih humorističkih TV serija, a najčešće je uz njegovo ime bilo i ime scenariste Novaka Novaka. Njih dvojica su zvučali kao tajna šifra, kao Prle i Tihi, koji pod pseudonimima na televiziji zezaju osiljene pokondirene tikve socijalizma, polutane i đilkoše sa relacije selo-grad, nacionalizme svih boja, džabalebaroše, birokratiju koja ne vidi čoveka i konačno političare zbog kojih za Lolu Đukića više nije bilo mesta na televiziji, a bogami ni u zemlji. Njegov odlazak u očevinu, u Crnu Goru, bio je, čini mi se, čin dobrovoljnog izgnanstva, baš kao i odlazak sa televizije koju je praktično stvarao kao pisac, reditelj i urednik od 1953.
Da se setimo samo dela njegovog opusa u koji spada više od 200 emisija (Servisna stanica, Muzej voštanih figura, Ogledalo građanina pokornog, Na tajnom kanalu, Crni sneg, Sačulatac, Ljudi i papagaji i mnoge druge), filmovi (Jezero, Balada o svirepom, Nema malih bogova, Sreća u torbi, Bog je umro uzalud), i poseban doprinos osnivača Humorističnog pozorišta, koje je kasnije nazvano Pozorište na Terazijama. Bio je, današnjim merilima rečeno, neverovatno popularan autor, čija dela su dostizala rekordnu gledanost u pozorištu, a pogotovo na televiziji.
Održao je samo jednu izložbu svojih slikarskih dela pod nazivom Vreme slepih miševa, a godinu dana pred smrt napisao je i objavio roman Budale jedu maglu i komediju Demokratija kumove slame.
Od 3. do 7. aprila se obeležava stogodišnjica rođenja čoveka koji je bukvalno izgradio ono što se danas smatra dramskim i humorističkim programom na televiziji. Možemo primetiti da je Lola Đukić uspeo da, u okviru ondašnjih prilika, osvoji prilično značajan prostor slobode u kojem je bilo moguće baviti se društvenom satirom na vrlo direktan način. Ono što bi bilo obeležje tadašnjeg humorističkog programa jeste visok umetnički nivo produkcije, koji je zahtevao opšte obrazovanje, poznavanje naših naravi, visok etički nivo u kojem nema mesta za moralni relativizam, podsmevanje gluposti i potrebi da se kroz karijerizam prigrabe moć i privilegije. Lola Đukić je gajio osećaj socijalne pravde i ličnog integriteta koji nadilazi granice socijalističke ideologije. Zato je u svojim intervjuima govorio o najvećoj satisfakciji koju autor ima kada donese ili vrati osmeh na lica gledalaca. On je kroz humor uspevao da drugaricama i drugovima govori o veoma ozbiljnim temama. Paradoksalno je što je u doba jednopartijskog sistema, u Titovo doba, on uspevao da radi, ali je veliko razočarenje doživeo kada se Jugoslavija raspala, a Srbija postala takozvana višepartijska demokratija. On je nepogrešivo prepoznao tragediju Miloševićevog dolaska, podvalu tranzicije, ratova i krize koji su uništili svaku nadu i ukinuli smeh, ne samo na televiziji gde je RTS postao simbol političke propagande, već i u zemlji u kojoj je neko ugasio svetlo.
Obeležavanje stogodišnjice rođenja Radivoja Lole Đukića zato je prilika da se Loli uputi veliko izvinjenje jer se o njega ogrešila medijska kuća koju je stvorio, ali i sredina koja se nije potresla kada je iz nje otišao. Njegovi legati su danas u Crnoj Gori, ali je najvažniji deo njegove zaostavštine ostao zahvaljujući Trezoru u arhivama RTS-a. Tu je, simbolično rečeno, ostalo njegovo srce.
Na kraju, Lola Đukić je u svojoj zanimljivoj zaoštavštini, koju možete pronaći u digitalnoj formi na adresi , ostavio skicu o budućoj belešci o piscu. Tekst je otkucan na pisaćoj mašini, izuzetno je duhovit i na kraju je samo ostavljen prostor za upisivanje datuma kada je “smrt sprečila njegov novi stvaralački uzlet”. Ova fantastična samoironija ne samo da pokazuje da je u poznim godinama zadržao lucidnost, već je sprečila sve buduće manje ili više nadobudne autore nekrologa i tumače lika i dela da pišu gluposti o njemu, a da on ne može da im uzvrati satiričnim odgovorom.
Zato je red da o Loli govori on sam, možda najdirljivije kada objašnjava zašto je prvo pobegao od slikarstva na televiziju, da bi mu se u poznim godinama vratio.
“Ja na televiziji više nemam mesta za bunt, scena i film su kolektivno stvaralaštvo pa traže zajedništvo u shvatanjima, koje su nacionalizmi strahom raskinuli i ja sam zato svoja osećanja i očajanja pokušao da iznesem kroz slike.” Zato je važno da obeležimo stogodišnjicu njegovog smeha.
Ove nedelje u Klubu RTS-a obeležava se stogodišnjica rođenja jednog od utemeljivača Radio-televizije Beograd, Pozorišta na Terazijama, reditelja, slikara, pisca, humoriste ili, kraće rečeno, čoveka koji je zasmejavao celu Jugoslaviju. U okviru dana posvećenih ovom medijskom velikanu, prezentovano je novo i dopunjeno izdanje njegove autobiografije Sklerotični memoari u izdanju RTS-a. Radivoje Lola Đukić je umro 1995. u Crnoj Gori, gde je otišao posle odlaska sa televizije.
Za Lolu Đukića sam saznao još kao klinac, sa odjavnih špica svih humorističkih TV serija, a najčešće je uz njegovo ime bilo i ime scenariste Novaka Novaka. Njih dvojica su zvučali kao tajna šifra, kao Prle i Tihi, koji pod pseudonimima na televiziji zezaju osiljene pokondirene tikve socijalizma, polutane i đilkoše sa relacije selo-grad, nacionalizme svih boja, džabalebaroše, birokratiju koja ne vidi čoveka i konačno političare zbog kojih za Lolu Đukića više nije bilo mesta na televiziji, a bogami ni u zemlji. Njegov odlazak u očevinu, u Crnu Goru, bio je, čini mi se, čin dobrovoljnog izgnanstva, baš kao i odlazak sa televizije koju je praktično stvarao kao pisac, reditelj i urednik od 1953.
Da se setimo samo dela njegovog opusa u koji spada više od 200 emisija (Servisna stanica, Muzej voštanih figura, Ogledalo građanina pokornog, Na tajnom kanalu, Crni sneg, Sačulatac, Ljudi i papagaji i mnoge druge), filmovi (Jezero, Balada o svirepom, Nema malih bogova, Sreća u torbi, Bog je umro uzalud), i poseban doprinos osnivača Humorističnog pozorišta, koje je kasnije nazvano Pozorište na Terazijama. Bio je, današnjim merilima rečeno, neverovatno popularan autor, čija dela su dostizala rekordnu gledanost u pozorištu, a pogotovo na televiziji.
Održao je samo jednu izložbu svojih slikarskih dela pod nazivom Vreme slepih miševa, a godinu dana pred smrt napisao je i objavio roman Budale jedu maglu i komediju Demokratija kumove slame.
Od 3. do 7. aprila se obeležava stogodišnjica rođenja čoveka koji je bukvalno izgradio ono što se danas smatra dramskim i humorističkim programom na televiziji. Možemo primetiti da je Lola Đukić uspeo da, u okviru ondašnjih prilika, osvoji prilično značajan prostor slobode u kojem je bilo moguće baviti se društvenom satirom na vrlo direktan način. Ono što bi bilo obeležje tadašnjeg humorističkog programa jeste visok umetnički nivo produkcije, koji je zahtevao opšte obrazovanje, poznavanje naših naravi, visok etički nivo u kojem nema mesta za moralni relativizam, podsmevanje gluposti i potrebi da se kroz karijerizam prigrabe moć i privilegije. Lola Đukić je gajio osećaj socijalne pravde i ličnog integriteta koji nadilazi granice socijalističke ideologije. Zato je u svojim intervjuima govorio o najvećoj satisfakciji koju autor ima kada donese ili vrati osmeh na lica gledalaca. On je kroz humor uspevao da drugaricama i drugovima govori o veoma ozbiljnim temama. Paradoksalno je što je u doba jednopartijskog sistema, u Titovo doba, on uspevao da radi, ali je veliko razočarenje doživeo kada se Jugoslavija raspala, a Srbija postala takozvana višepartijska demokratija. On je nepogrešivo prepoznao tragediju Miloševićevog dolaska, podvalu tranzicije, ratova i krize koji su uništili svaku nadu i ukinuli smeh, ne samo na televiziji gde je RTS postao simbol političke propagande, već i u zemlji u kojoj je neko ugasio svetlo.
Obeležavanje stogodišnjice rođenja Radivoja Lole Đukića zato je prilika da se Loli uputi veliko izvinjenje jer se o njega ogrešila medijska kuća koju je stvorio, ali i sredina koja se nije potresla kada je iz nje otišao. Njegovi legati su danas u Crnoj Gori, ali je najvažniji deo njegove zaostavštine ostao zahvaljujući Trezoru u arhivama RTS-a. Tu je, simbolično rečeno, ostalo njegovo srce.
Na kraju, Lola Đukić je u svojoj zanimljivoj zaoštavštini, koju možete pronaći u digitalnoj formi na adresi , ostavio skicu o budućoj belešci o piscu. Tekst je otkucan na pisaćoj mašini, izuzetno je duhovit i na kraju je samo ostavljen prostor za upisivanje datuma kada je “smrt sprečila njegov novi stvaralački uzlet”. Ova fantastična samoironija ne samo da pokazuje da je u poznim godinama zadržao lucidnost, već je sprečila sve buduće manje ili više nadobudne autore nekrologa i tumače lika i dela da pišu gluposti o njemu, a da on ne može da im uzvrati satiričnim odgovorom.
Zato je red da o Loli govori on sam, možda najdirljivije kada objašnjava zašto je prvo pobegao od slikarstva na televiziju, da bi mu se u poznim godinama vratio.
“Ja na televiziji više nemam mesta za bunt, scena i film su kolektivno stvaralaštvo pa traže zajedništvo u shvatanjima, koje su nacionalizmi strahom raskinuli i ja sam zato svoja osećanja i očajanja pokušao da iznesem kroz slike.” Zato je važno da obeležimo stogodišnjicu njegovog smeha.
