Kultura
Dokumentarni filmovi: Sva lepota i krvoproliće i Voleti Hajsmit
Revolt i žest, osama i muk
Dva novija odlična dokumentarna biografska filma dugog metra govore i o neposlušnosti kao prirodnom i u biti nepokorivom porivu, s tim da prvi u žiži ima veoma glasnu i nedvosmislenu neposlušnost, dok se drugi bavi iznuđenom tišinom
Jedno od poglavlja maestralne studije Naopačke – Škola obrnutog sveta Eduarda Galerana (sa španskog prevela Dubravka Sužnjević, objavio Službeni glasnik) naslovljen je kratko i generično Obrazovanje, a u njemu piše sledeće: “U blizini Univerziteta Stanford mogao sam da posmatram drugi, manji univerzitet, na kojem se drže kursevi poslušnosti. Učenici, psi svih boja, rasa, veličina, uče da ne budu psi. Kada laju, nastavnica ih kažnjava stežući im njušku pesnicom i bolnim trzanjem ogrlice s čeličnim šiljcima. Kada ćute, nastavnica ih za tišinu nagrađuje slatkišima. Tako se poučava zaboravljanju lajanja.” A dva novija odlična dokumentarna biografska filma dugog metra (koji su nedavno dospeli i do ovdašnje publike), povrh svega drugog, a reč je o ostvarenjima krcatim finesama i značenjskim implicitnostima, govore i o neposlušnosti kao prirodnom i u biti nepokorivom porivu, s tim da prvi u žiži ima veoma glasnu i nedvosmislenu neposlušnost, dok se drugi bavi iznuđenom tišinom, koja otpor i revolt ne okrnjuje i koja i o tom neiskazanom, a izrazito važnom govori dovoljno razgovetno.
Prvi film koji je u fokusu ovog dvojnog prikaza je sasvim očekivano besprekoran najnoviji rad vrsne dokumentaristkinje Lore Poitras (autorke odličnog Građanina 4, o borbenom Džulijanu Asanžu; njen novi film, kod nas premijerno prikazan na ovozimskom FEST-u, a od pre nekoliko sedmica i u ponudi HBO-a, Sva lepota i krvoproliće (All The Beauty and The Bloodshed) širem gledateljstvu predočava buran i sadržajan život umetnice/fotografkinje Nan Goldin, koja je preživela i svojim aparatima dokumentovala nekoliko iznimno živopisnih era, a sa naglaskom na sopstveni doživljaj i vlastitu vizuru nekoga ko naprosto žudi za životom… i borbom. Sva lepota i krvoproliće isprva prikazuje opsežan i dugotrajan rat protiv multimilijarderske farmakološke dinastije Sakler, koja generacijama izdašnim donacijama i akvizicijama podržava najprestižnije muzeje i galerije širom sveta (a u nekima od njih deo postavki čine upravo i dela Nan Goldin). Porodica Sakler, kako će se brzo razotkriti pred očima gledalaca, mimo tog svog dobročinstva u sferama visoke umetnosti likovnog i vizuelnog tipa, odgovorna je i za opijatsku megakrizu ne samo u SAD, usled kojih su milioni navučeni na oksikoton, a brojni su i živote izgubili kao posledicu narečene vezanosti za tu prečicu protiv bola. Lora Poitras, nagrađena glavnim odličjem na prošlogodišnjem Venecijanskom filmskom festivalu baš za ovaj svoj dokumentaristički rad, priču ciljano počinje usred srede, s punim pravom od publike očekujući strpljenje, bazičnu upućenost i dobronamernost, kao i poverenje u pipavu složenost priče koja brzo nadilazi okvire životopisa Nan Goldin i prikaz te njene borbe.
Sva lepota i krvoproliće je film odvažno dat sav u informacijskim i narativnim sinkopama, što nije tek samo odraz (zdravorazumske) postomdernističke navade da se gotovo sve dekonstruiše, “remiksuje” i preslaže, već se čini da to i jeste bio jedini dostatan način da se na velika platna prenese barem onaj krunski deo jedne istinski vratolomne i prevratničke borbe koja transcendira meridijane, decenije i društvene međe. Nan Goldin, prosto-naprosto, upravo toj svojoj suštinskoj razbarušenosti i ima da zahvali za neiscrpni elan za borbu protiv ovog ili onog autoriteta, protiv ove ili one, ovakve ili onakve društvene krivde, i ovaj film to vanserijski ubedljivo i upečatljivo prikazuje. Kako film i priča odmiču, a da je pritom na prikaz pobune protiv krvavog novca i krajnje pogubnog i otrovnog uticaja Saklerovih na svet iz koga isisavaju “gorivo” za svoju faraonsku svemoć, potom mrvicama perući savest i onih iz svojih, porodičnih i saradničkih redova i onih koji takve upitne darove bespogovorno primaju stavljena tek tačka-zarez, saznajemo i o onom nultom, polaznom čvorištu bola i dobrog dela svih potonjih nesnađenosti i nelagoda, a tiče se, naravno, detinjstva i mladosti u paklu represivne porodice i roditelja usredsređenih da uteknu pred svakim, pa i najsitnijim odstupanjem od onoga što je u tim danima i godinama u sveameričkom kontekstu bilo propisivano i društveno nametano kao poželjni apsolut života jedne kastracijski uprosečene i rigidno građanski uprizorene porodice. Nakon još nekoliko skokova kroz vreme (u oba pravca) pratimo Nan Goldin u jednako burnoj i višekrakoj fazi ličnih emancipacija, traganja, lutanja i stasavanja u umetnicu ozbiljnog kalibra i očigledne osobenosti, da bismo se potom vratili na onlajn-procese u doba korone, a koji se tiču delimičnog poraza Saklerovih suočenih sa istrajnošću, srčanošću i pogibeljnošću isprva znatno inferiornijeg protivnika (ili barem takmaca). Međutim, ono što, ukupno uzev, natkriljuje i magnetičnu pojavu glavne akterke, jeste viralno iskren levičarski žest same Lore Poitras, koja nanovo, ovog puta na primeru sličnomisleće Nan Goldin, prikazuje da prava levičarska borba uvek i neizostavno stupa u savršenu rimu za borbu i za dobrobit (ili barem što je manje moguću patnju) onih koji kroz život idu sa žigom i pratećom bukagijom drugosti. I tu nema ni metar prostora za kalkulantstvo, niti za kontrolu moguće štete; borba je naprosto borba i, poput i same demokratičnosti i nehinjene liberalnosti ponajpre na planu ličnih nam svetonazora, ona sama po sebi podrazumeva i primetnu meru mazohizma, čak i kamikazoidnog podsoja.
S druge strane, tu je švajcarsko-nemačko, takođe biografsko dokumentarno ostvarenje Voleti Patrišu Hajsmit (Loving Highsmith), u čijem je fokusu, naravno, svakako vodeća autorka onoga što bi se moglo označiti i dijagnosticirati kao neusiljen spoj nepobitno umetničke, sa jedne, i žanrovski jasno profilisane književnosti, sa druge strane – Patriša Hajsmit. Privatni život ove autorke serijala romana o zlokobnom Tomu Ripliju, kao i dela Sovin huk, Editin dnevnik, Ta slatka bolest… dugo je bila nepoznanica, a misterija je dobila na snazi i nekakvoj opštijoj vidljivosti kada se saznalo da je upravo ona napisala vrstan roman na temu zatomljene homoseksualnosti – čuvenu Cenu soli (iz koje je proistekao zapažen film Kerol sa Kejt Blančet i Runi Marom u ulogama tajnih ljubavnica sredinom prošlog veka). Naime, a to je nešto što poklonici opusa Patriše Hajsmit dobro znaju, ona je bila “klozetovana” (dakle, nikad “autovana”) lezbijka, koja je još od mladosti nizala poduže veze sa ženama, ali i brojne prolazne avanture, posebno u mlađim njujorškim danima kada je u tim samozatajnim i gotovo pa kriptičnim i nevidljivim krugovima slovila za veliku i nepopravljivu zavodnicu. Ovo je, naravno, nimalo iznenađujuće, film koji se na prvom mestu obraća upućenima i posvećenicima, ali razložnost i postupnost u izlaganju kao konstanta od prvih minuta sve do odjavne špice svakako čine da priča i sasvim očigledna teza ovog filma budu i brzo i lako pojmljive i onima koji slabo poznaju opus ove autorke, a možda od toga još manje udarne stavke i događaje u njenom privatnom životu, koji je, uostalom, i ona sama držala u toj bezmalo zavereničkoj tajnosti.
Nema spora, manje verziranim gledaocima može da zasmeta to što su se autori i autorke (sa rediteljkom Evom Vitijom na čelu) u Voleti Patrišu Hajsmit usredsredili upravo na pominjanu dimenziju njene ličnosti i njenog sveukupnog postojanja, ali to je nimalo diskutabilan autorski izbor, a u isti mah je nešto što ovaj vrlo dobar film izdvaja iz okruženja dokumentarnih biopika koji se u manjoj ili većoj meri sudaraju i prožimaju i sa popularnom kulturom, čiji je Patriša Hajsmit, prevashodno zahvaljujući brojnim i većinski uspelim filmskim adaptacijama njene proze, smislen i integralan deo. Voleti Patrišu Hajsmit, a to je ipak vidno značajnije dostignuće, uspeva da oslika rečit i značenjima bogat portret ovog važnog autorskog glasa ponajboljih sfera književnosti veka za nama, kao i da je u dovoljnom vidu prikaže u deliću punoće njenog bogatog unutrašnjeg života. Možda rezona ima zamerka da se povremeno čini kako manjka sagovornika/svedoka, ali, u celini gledano, ovaj film sa puno osnova pledira na duže pamćenje jer nas, između ostalog, podseća na još dve važne istine neograničenog roka trajanja – samoća je katkad i izbor, te kao takva ima biti poštovana bez zadrške, a veliki umetnici nemaju ama baš nikakvu obavezu da budu prijatna i plemenita ljudska bića bez mane i slabosti. Za film od 80 i nešto minuta ovo je više nego dovoljno, a poštovatelji Patriše Hajsmit nanovo imaju povoda za radost, posebno sada kada kreće neizdrž pred onim što će im/nam doneti igrana televizijska serija Ripli, naravno, zasnovana na kanda beskrajno nadahnjujućoj prozi narečenog zlatnog pera.
Prvi film koji je u fokusu ovog dvojnog prikaza je sasvim očekivano besprekoran najnoviji rad vrsne dokumentaristkinje Lore Poitras (autorke odličnog Građanina 4, o borbenom Džulijanu Asanžu; njen novi film, kod nas premijerno prikazan na ovozimskom FEST-u, a od pre nekoliko sedmica i u ponudi HBO-a, Sva lepota i krvoproliće (All The Beauty and The Bloodshed) širem gledateljstvu predočava buran i sadržajan život umetnice/fotografkinje Nan Goldin, koja je preživela i svojim aparatima dokumentovala nekoliko iznimno živopisnih era, a sa naglaskom na sopstveni doživljaj i vlastitu vizuru nekoga ko naprosto žudi za životom… i borbom. Sva lepota i krvoproliće isprva prikazuje opsežan i dugotrajan rat protiv multimilijarderske farmakološke dinastije Sakler, koja generacijama izdašnim donacijama i akvizicijama podržava najprestižnije muzeje i galerije širom sveta (a u nekima od njih deo postavki čine upravo i dela Nan Goldin). Porodica Sakler, kako će se brzo razotkriti pred očima gledalaca, mimo tog svog dobročinstva u sferama visoke umetnosti likovnog i vizuelnog tipa, odgovorna je i za opijatsku megakrizu ne samo u SAD, usled kojih su milioni navučeni na oksikoton, a brojni su i živote izgubili kao posledicu narečene vezanosti za tu prečicu protiv bola. Lora Poitras, nagrađena glavnim odličjem na prošlogodišnjem Venecijanskom filmskom festivalu baš za ovaj svoj dokumentaristički rad, priču ciljano počinje usred srede, s punim pravom od publike očekujući strpljenje, bazičnu upućenost i dobronamernost, kao i poverenje u pipavu složenost priče koja brzo nadilazi okvire životopisa Nan Goldin i prikaz te njene borbe.
Sva lepota i krvoproliće je film odvažno dat sav u informacijskim i narativnim sinkopama, što nije tek samo odraz (zdravorazumske) postomdernističke navade da se gotovo sve dekonstruiše, “remiksuje” i preslaže, već se čini da to i jeste bio jedini dostatan način da se na velika platna prenese barem onaj krunski deo jedne istinski vratolomne i prevratničke borbe koja transcendira meridijane, decenije i društvene međe. Nan Goldin, prosto-naprosto, upravo toj svojoj suštinskoj razbarušenosti i ima da zahvali za neiscrpni elan za borbu protiv ovog ili onog autoriteta, protiv ove ili one, ovakve ili onakve društvene krivde, i ovaj film to vanserijski ubedljivo i upečatljivo prikazuje. Kako film i priča odmiču, a da je pritom na prikaz pobune protiv krvavog novca i krajnje pogubnog i otrovnog uticaja Saklerovih na svet iz koga isisavaju “gorivo” za svoju faraonsku svemoć, potom mrvicama perući savest i onih iz svojih, porodičnih i saradničkih redova i onih koji takve upitne darove bespogovorno primaju stavljena tek tačka-zarez, saznajemo i o onom nultom, polaznom čvorištu bola i dobrog dela svih potonjih nesnađenosti i nelagoda, a tiče se, naravno, detinjstva i mladosti u paklu represivne porodice i roditelja usredsređenih da uteknu pred svakim, pa i najsitnijim odstupanjem od onoga što je u tim danima i godinama u sveameričkom kontekstu bilo propisivano i društveno nametano kao poželjni apsolut života jedne kastracijski uprosečene i rigidno građanski uprizorene porodice. Nakon još nekoliko skokova kroz vreme (u oba pravca) pratimo Nan Goldin u jednako burnoj i višekrakoj fazi ličnih emancipacija, traganja, lutanja i stasavanja u umetnicu ozbiljnog kalibra i očigledne osobenosti, da bismo se potom vratili na onlajn-procese u doba korone, a koji se tiču delimičnog poraza Saklerovih suočenih sa istrajnošću, srčanošću i pogibeljnošću isprva znatno inferiornijeg protivnika (ili barem takmaca). Međutim, ono što, ukupno uzev, natkriljuje i magnetičnu pojavu glavne akterke, jeste viralno iskren levičarski žest same Lore Poitras, koja nanovo, ovog puta na primeru sličnomisleće Nan Goldin, prikazuje da prava levičarska borba uvek i neizostavno stupa u savršenu rimu za borbu i za dobrobit (ili barem što je manje moguću patnju) onih koji kroz život idu sa žigom i pratećom bukagijom drugosti. I tu nema ni metar prostora za kalkulantstvo, niti za kontrolu moguće štete; borba je naprosto borba i, poput i same demokratičnosti i nehinjene liberalnosti ponajpre na planu ličnih nam svetonazora, ona sama po sebi podrazumeva i primetnu meru mazohizma, čak i kamikazoidnog podsoja.
S druge strane, tu je švajcarsko-nemačko, takođe biografsko dokumentarno ostvarenje Voleti Patrišu Hajsmit (Loving Highsmith), u čijem je fokusu, naravno, svakako vodeća autorka onoga što bi se moglo označiti i dijagnosticirati kao neusiljen spoj nepobitno umetničke, sa jedne, i žanrovski jasno profilisane književnosti, sa druge strane – Patriša Hajsmit. Privatni život ove autorke serijala romana o zlokobnom Tomu Ripliju, kao i dela Sovin huk, Editin dnevnik, Ta slatka bolest… dugo je bila nepoznanica, a misterija je dobila na snazi i nekakvoj opštijoj vidljivosti kada se saznalo da je upravo ona napisala vrstan roman na temu zatomljene homoseksualnosti – čuvenu Cenu soli (iz koje je proistekao zapažen film Kerol sa Kejt Blančet i Runi Marom u ulogama tajnih ljubavnica sredinom prošlog veka). Naime, a to je nešto što poklonici opusa Patriše Hajsmit dobro znaju, ona je bila “klozetovana” (dakle, nikad “autovana”) lezbijka, koja je još od mladosti nizala poduže veze sa ženama, ali i brojne prolazne avanture, posebno u mlađim njujorškim danima kada je u tim samozatajnim i gotovo pa kriptičnim i nevidljivim krugovima slovila za veliku i nepopravljivu zavodnicu. Ovo je, naravno, nimalo iznenađujuće, film koji se na prvom mestu obraća upućenima i posvećenicima, ali razložnost i postupnost u izlaganju kao konstanta od prvih minuta sve do odjavne špice svakako čine da priča i sasvim očigledna teza ovog filma budu i brzo i lako pojmljive i onima koji slabo poznaju opus ove autorke, a možda od toga još manje udarne stavke i događaje u njenom privatnom životu, koji je, uostalom, i ona sama držala u toj bezmalo zavereničkoj tajnosti.
Nema spora, manje verziranim gledaocima može da zasmeta to što su se autori i autorke (sa rediteljkom Evom Vitijom na čelu) u Voleti Patrišu Hajsmit usredsredili upravo na pominjanu dimenziju njene ličnosti i njenog sveukupnog postojanja, ali to je nimalo diskutabilan autorski izbor, a u isti mah je nešto što ovaj vrlo dobar film izdvaja iz okruženja dokumentarnih biopika koji se u manjoj ili većoj meri sudaraju i prožimaju i sa popularnom kulturom, čiji je Patriša Hajsmit, prevashodno zahvaljujući brojnim i većinski uspelim filmskim adaptacijama njene proze, smislen i integralan deo. Voleti Patrišu Hajsmit, a to je ipak vidno značajnije dostignuće, uspeva da oslika rečit i značenjima bogat portret ovog važnog autorskog glasa ponajboljih sfera književnosti veka za nama, kao i da je u dovoljnom vidu prikaže u deliću punoće njenog bogatog unutrašnjeg života. Možda rezona ima zamerka da se povremeno čini kako manjka sagovornika/svedoka, ali, u celini gledano, ovaj film sa puno osnova pledira na duže pamćenje jer nas, između ostalog, podseća na još dve važne istine neograničenog roka trajanja – samoća je katkad i izbor, te kao takva ima biti poštovana bez zadrške, a veliki umetnici nemaju ama baš nikakvu obavezu da budu prijatna i plemenita ljudska bića bez mane i slabosti. Za film od 80 i nešto minuta ovo je više nego dovoljno, a poštovatelji Patriše Hajsmit nanovo imaju povoda za radost, posebno sada kada kreće neizdrž pred onim što će im/nam doneti igrana televizijska serija Ripli, naravno, zasnovana na kanda beskrajno nadahnjujućoj prozi narečenog zlatnog pera.