Bilo jednom na Brijunima, predstava reditelja Kokana Mladenovića (produkcija Centra za kulturu Svilajnac, premijera 17. februar, premijera u Bitef teatru održana početkom aprila), inspirisana je fotografijom na kojoj su zajedno snimljeni čuveni glumački par Ričard Barton i Elizabet Tejlor, doživotni predsednik SFRJ Josip Broz Tito i njegova supruga Jovanka Broz. Razlog za dolazak Ričarda Bartona u Jugoslaviju bio je taj što je igrao Tita u filmu Sutjeska reditelja Stipe Delića. Film Sutjeska je snimljen 1973. godine i društveni kontekst u kome je nastao ovaj ratni blokbaster mogao bi biti sjajan materijal za umetničko istraživanje u pravcu dokumentarnog teatra. Negde u to vreme Tito se preko SKJ obračunao sa srpskim liberalima i hrvatskim maspokom. Takođe, udareni su temelji ustavu iz 1974. godine za koji neki istoričari kažu da je predstavljao uvod u raspad SFRJ. I ne samo to! Iz scenarija filma je uklonjen lik Koče Popovića koji je u petoj neprijateljskoj ofanzivi (poznatoj kao bitka na Sutjesci) sa svojim borcima i na svoju ruku izvršio proboj omogućivši odstupnicu glavnine vojske i vrhovnog štaba. Naime, Koča Popović se baš početkom sedamdesetih povukao sa svih funkcija iz protesta zbog smene “liberala” kojima je bio blizak. I još nešto! Te godine su bile upravo tzv. “zlatne” godine Jugoslavije – njenog najvećeg ekonomskog, međunarodnog i kulturnog prosperiteta. Koju godinu pre toga cenzura je “počistila” crni talas u filmu i predstave koje su mogle delovati provokativno (npr. “Kape dole” u Ateljeu 212, “Kad su cvetale tikve” u JDP-u). Ničega od svega ovoga nema u ovoj predstavi jer, kao što sam rekla, Kokana Mladenovića nije zanimalo dokumentarno istraživanje jednog istorijskog konteksta već pitanje koje uloge pojedinac igra u životu i kako se odnos sveta i pojedinca može iskazati kroz te različite uloge.

Dakle, reditelj i dramaturg su uzeli set fotografija sa Brijuna dva čuvena bračna para i pokušali su da nam taj čitav svet dočaraju kroz njihove međusobne odnose. O samom susretu se ne zna mnogo, ali istorijska fakta, kao što sam već rekla, i nisu bila u fokusu reditelja, već odnos prema kontekstu, uloge koju su četvoro stvarnih ljudi igrali u datoj situaciji i odnos glumaca i reditelja prema svemu ovome. Reditelj i glumci su pošli od pretpostavke da svako od nas, kao i navedene istorijske ličnosti, u svom životu igra različite uloge. Postavlja se pitanje koliko različitih uloga svako igra u svom životu i u čemu je razlika između igranja uloga u životu i glume na sceni? Takođe ih je zanimao i fenomen umetnosti glume: glumac na sceni igra konkretan lik – kakav je odnos glumca, lika koji igra i stvarne osobe koju lik na sceni predstavlja? Baveći se ovim pitanjima Kokan Mladenović i njegovi saradnici su ušli na prostor pozorišne semiologije, poststrukturalizma, postdramskog… Zato je bilo veoma razumno da su u saradnički tim pozvali dramaturga Dimitrija Kokanova koji se, videli smo to na primeru prethodnih njegovih predstava, dosta dobro snalazi na polju teorije. Međutim, u samoj predstavi ostalo je veoma malo od sve te teorije. Sporadični proplamsaji teškog teorijskog govora promaljaju se ovde-onde i deluju kao strano tkivo u tekstu predstave. Glumci i reditelji su pošli od problema odnosa pojedinca prema ideološkom diskursu, ali ono što je njih stvarno zanimalo je njihov lični odnos prema Titu i Jugoslaviji i glumačko-pozorišna igra na tu temu.

Za ovu pozorišnu igru Kokan Mladenović je odabrao četvoro odličnih i uspešnih glumaca: troje glumaca iz Srbije Milan Marić (Ričard Barton), Branislav Trifunović (Josip Broz Tito), Sanja Marković (Jovanka Broz) i koleginica iz Hrvatske Tihana Lazović Trifunović (Elizabet Tejlor). Niko od njih ne liči na konkretan istorijski lik i ne čini se da su pokušavali makar da “skinu” karakteristične geste. Od rekonstrukcije istorije njih je mnogo više zanimao lični i glumački odnos prema istorijskim ličnostima i pokušaj da se kroz glumačku igru razumeju međuljudski odnosi. Šta bismo mi (i ovi umetnici) želeli da kažemo Titu danas, toliko godina nakon raspada Jugoslavije? Kako bi mogao da izgleda susret Ričarda Bartona, koji u filmu Sutjeska igra Tita sa stvarnim Titom? Da li je Josip Broz objašnjavao glumcu kako se igra Tito? Ko je uopšte bio Tito? Ko je taj ko treba da kaže kako se igra jedna uloga – glumac profesionalac ili onaj ko producira film? Da li je za film Sutjeska uopšte važno šta se stvarno dešavalo na Sutjesci? U čemu je bila razlika u supružničkim odnosima između dva para? Da li su se oni zajedno divno provodili ili im je bilo grozno? Šta bi se sa stanovišta savremenog feminizma moglo reći o Jovanki Broz i jugoslovenskim partizankama i Elizabet Tejlor, uspešnoj i odlično plaćenoj glumici? Kako su se dalje razvijale njihove sudbine i šta nama danas znači sećanje na to vreme? Logično se nameće pitanje o čijem sećanju na Jugoslaviju govori predstava budući da su se troje od četvoro glumaca rodili više godina posle Titove smrti, Branislav Trifunović je bio skoro beba kada je sahranjen Tito, a reditelj Kokan Mladenović dečačić? Kako se možemo sećati nečega što se dogodilo pre nas? Na šta mislimo kada kažemo Jugoslavija? Da li je to postao pojam u koji svako učitava svoju fantaziju o lepšoj prošlosti? Šta bajka o Jugoslaviji govori o našem odnosu prema sadašnjosti u kojoj živimo?

Sva ova pitanja u svojoj zaigranoj igri glumci dodiruju, ali se ni na čemu ne zadržavaju. Igra je bila ispred svega, čak i ispred nekakvih elementarnih pitanja kao što je, na primer, zašto tri glumca govore ekavicom, a jedna glumica (Tihana Lazović Trifunović) ijekavicom. Zašto su tu razliku u govoru ignorisali, zašto se i sa time nisu poigrali i zašto nisu, ako već postavljaju pitanje šta je gluma, a šta život, otvorili bar neka od pitanja i sa stanovišta ličnih materijala? Zašto je, na primer, baš Branislav Trifunović dobar da igra Tita, a Milan Marić glumca Ričarda Bartona, a ne obrnuto ili zašto glumica ne bi mogla da igra Tita, a glumac Jovanku Broz?

Scenografkinja Marija Kalabić i kostimografkinja Aleksandra Mladenović su se pre svega trudile da podvuku tu atmosferu opuštenog letovanja. Pozornica je skoro prazna, a rekvizita (šareni, plastični rekviziti za plažu) treba da u nama stvore dvostruki osećaj, s jedne strane sve je veselo i sve je igra, a sa druge strane sve je laž i privid iza koga će u prvoj zgodnoj prilici “iskočiti” lični mrak i političko razaranje. Glumci su nastojali da nam osim vesele igre prikažu i taj nadolazeći mrak. U tom smislu posebno je bila efektna scena kada Sanja Marković na ivici suza priča o sudbini Jovanke Broz, o tome kako je Jovanka čuvala Tita, koliko mu je bila posvećena i kako je pred kraj njegovog života bila surovo odbačena. No, veseli, duhoviti i razigrani momenti ipak preovlađuju u ovoj predstavi. Glumci i reditelj su se toliko igrali i zaigrali da se pred kraj učinilo da će predstava izgubiti formu i postati nekakva beskrajna pozorišna žurka. To se na svu sreću nije dogodilo. Pred kraj predstave emitovani su dokumentarni snimci sa snimanja Sutjeske (kojima je prisustvovao i sam Tito) i kratka izjava Ričarda Bartona o filmu i Jugoslaviji na kraju snimanja. Ti dokumentarni snimci nas na neki način vraćaju u realnost i nameću nam pitanje koje ostaje da lebdi na kraju predstave: Na šta tačno mislimo kada kažemo Jugoslavija?