Mozaik

Kultura sećanja: 75 godina Novog Beograda

USPOMENE NA VELIKA DELA: Fotografije sa izložbe u Narodnoj biblioteci

fotografije: istorijski arhiv beograda

Juriš na močvaru

Na početku izgradnje, mehanizacije je bilo malo, alata nedovoljno, jedino je napretek bilo posleratnog entuzijazma. Danas je takve podvige teško shvatiti

Godina je 1948, datum 11. april, nedelja. U današnjem parku na Ušću, koji je pre 75 godina bio peščara, tačnije početak nepreglednog močvarnog predela ispunjen šikarom i živim peskom, održan je svečani miting na kom su se okupile hiljade brigadira, radnika, inženjera. Tom prilikom otkrivena je spomen-ploča, koja i danas stoji, kao simbol početka izgradnje budućeg grada, Novog Beograda. Radovi su počeli već sutradan, a nesvakidašnja terenska, graditeljska borba za novi grad ući će u jurišnički deo istorije Jugoslavije i njenog glavnog grada.

Upravo tom neponovljivom entuzijazmu, pre svega mladih, posvećena je multimedijalna izložba u Narodnoj biblioteci Srbije (NBS) autora Dragana Miloševića, istoričara i višeg bibliotekara NBS. Tema ove izložbe, koja će trajati do 21. aprila, jeste sam početak izgradnje, prva godina nastajanja Novog Beograda, 1948, a u okviru nje autor fokusira svoje interesovanje na sve o radu i životu tadašnje omladinske radne akcije, ORA “Novi Beograd”. “Hod” kroz izložbeni materijal obuhvata tematske panoe, dokumentarne filmove, kolekcije retkih, arhivskih fotografija, brigadirske eksponate. Kuriozitet predstavljaju i nedavno digitalizovano svih 36 brojeva akcijaškog lista “Novi Beograd”, koji su izašli 1948. godine, a koje je moguće čitati na veb-sajtu NBS u okviru digitalizovane periodike. Uzev u obzir sav izložbeni materijal, priča o početku gradnje novog grada biva smeštena u celovit i čvrst okvir, istorijski, kulturološki, politički.

I ne samo među pisanim dokumentima, već i u usmenim predanjima, među uspomenama, mnogo je svedočenja o tom vremenu. Kao kada je, na primer, brigadirka Koviljka Bošković na početku druge smene, prvih dana jula ‘48. s kamiona ugledala močvarni pejzaž pred sobom i, iznenađena, pitala svog komandanta šta će oni na tom pesku. Odgovorio je da se tu gradi novi grad, da će tu biti stanovi. “Novi grad! Ko će još da živi na ovom pesku?!”, uzviknula je. Kasnije je i sama postala žiteljka Novog Beograda, a te njene reči autor Dragan Milošević, kako kaže i sam “novobeogradsko dete”, odabrao je za naslov svoje izložbe.

GRAD SREĆE

“Ideja da se Beograd širi preko Save starija je od socijalističke države”, kaže za “Vreme” Milošević. “Prvi urbanistički plan za razvoj Beograda koji je predviđao proširenje na područje današnjeg Novog Beograda nastao je 1923. godine. Potom slede i planovi arhitekte Đorđa Kovaljevskog, ali oni nisu ostvareni. Na mestu gde je danas Airport City, pušten je 1927. u saobraćaj prvi vojno-civilni aerodrom, a Most kralja Aleksandra, današnji Most bratstva i jedinstva, mada ga svi zovu Brankov most, otvoren je 1934. godine. Četiri godine kasnije, uz pomoć ‘čuda’ od bagera koji je dopremila danska kompanija, počinje rad na terenu gde je današnji park Ušće, kako bi se napravio dobar sistem odvodnjavanja močvare. Zbog rata radovi su stali, a posle rata kreću novi planovi.”

Projektantska osnova Novog Beograda zapravo je ideja arhitekte Nikole Dobrovića, a on je sledio korbizijeovsku “filozofiju” grada po kojoj sunce, prostor i zelenilo čine tri osnovne radosti. Prvi akcijaški rad na budućem “gradu sreće” bio je još u oktobru 1947. kada su pet omladinskih brigada, 1412 ljudi, predvođeni čuvenim komunističkim ilegalcem, omiljenim likom tog vremena Vojinom Vojom Crnjanskim, bez mehanizacije, samo sa konjskom zapregom, vadili pesak iz korita i nasipali močvarno tlo. Nešto kasnije, iste godine, usvajanjem određenih konkursnih rešenja za prve tri zgrade – Predsedništvo vlade (kasnije zgrada SIV-a), hotel (“Jugoslavija”) i Dom CK KPJ – izgradnja Novog Beograda mogla je da počne. To je ujedno bio i partijski prioritet, zacrtan u prvom petogodišnjem planu (1947–1951) federativne, narodne Jugoslavije. I krenula je još snažnija agitacija i masovna mobilizacija mladih, nadahnuta idejom obnove zemlje. Samo na ORA “Novi Beograd” tokom 1948. radilo je ukupno 49.800 omladinaca, među njima i oni sa iskustvom prethodnih radnih akcija “Brčko-Banovići” 1946. i “Šamac-Sarajevo” 1947. godine. Brigade su se smenjivale na po mesec-dva, da bi im se tokom letnjeg raspusta priključili studenti i srednjoškolci, a posle njihovog odlaska zbog početka školske godine, na jesen je masovno mobilisana omladina sa sela posle završene radne akcije na žetvi.

Prva pljevaljska brigada, Treća kosmetska, Prva vlasotinačka, Osiječka, Bosanskopetrovačka, Prva skopska, 76. hrvatska, Zagrebačka, Druga tuzlanska, Celjska, Sežanska, Druga gračanička, Treća prištinska, Subotička, Druga novosadska, Valjevska, Druga sarajevska… Hiljade mladih ljudi diljem tadašnje FNRJ, a oko 80 odsto njih imalo je između 17 i 23 godine, raščišćavalo je izuzetno težak teren i gradilo Novi Beograd. Među njima, prema podacima, nešto više od polovine bilo je muškaraca – 55 odsto, a po profesionalnoj strukturi bilo je 55 odsto seljaka. Prema nacionalnoj strukturi, najviše je bilo Srba – 49 odsto, Hrvata 28 odsto, Muslimana 6 odsto, svih ostalih znatno manje.

“Nije bio mali broj omladinaca”, piše autorka Ljubica Radojković u Godišnjaku grada Beograda (1958), “koji su slušajući za ratne podvige omladine, poneli i strepnju da je doba herojstva i podviga prošlo, da njima ništa slično i veliko nije ostalo. Ali vreme radnih akcija ubrzo je otklonilo tu njihovu strepnju i pružilo im nove mogućnosti za podvige. Tradicija se nastavljala u novom vremenu, na nov način. Tako se može i tumačiti onaj masovni i svakodnevni heroizam omladine na radnim akcijama.”

UDARNIK KAO MORALNI ČIN

Mehanizacije je bilo malo, alata nedovoljno, jedino je napretek bilo posleratnog entuzijazma, koji je sa završetkom okupacije i prvim udahom slobode praktično eksplodirao. Već u julu 1948. na ORA “Novi Beograd” uz “sezonsku” pomoć studenata i đaka, norma je bila prebačena 100 odsto. U oktobru, pojedine brigade su imale učinak i 300 odsto preko norme. Udarnički rad podstrekivan je stalnim proglašavanjem najbolje brigade, a takmičarski duh razvijan do neslućenih granica. Termin “udarnik” neraskidivo je vezan za to vreme, a udarnička značka, iako je donosila određene povlastice, pre svega je bila moralne prirode. I brigade na ORA “Novi Beograd” međusobno su se takmičile do te mere da je dolazilo do jako velikog iscrpljivanja te su komandanti morali da smiruju situaciju. “Kada smo kod tog iscrpljujućeg rada”, kaže za “Vreme” istoričar Milošević, “mene je dotakla priča jednog brigadira, veoma lično i emotivno ispričana u knjizi njihovih sećanja. Trebalo je ujutro da počnu da grade betonsku ploču na SIV-u, ali u toku te noći počela je strašna kiša. Usred noći, po mraku i jakom pljusku, pravo iz kreveta uskakali su u pesak koji se obrušavao na sve ono što su prethodno iskopali i pripremili za betoniranje, poturajući daske kako bi zaustavili obrušavanje. Samo taj jedan brigadir izgurao je 400 kolica peska i, na kraju, uspešno su sve završili. A mogli su čak da izginu.”

Građevinski inženjeri su se takođe našli pred višestrukim izazovima s obzirom na peskovito-močvarni teren na kojem je trebalo graditi. Tako današnja Palata Srbije, nekadašnji SIV, leži na 2700 betonskih šipova pobijenih i do 19 metara u zemlju, što ne bi bilo moguće bez “makara”, belgijskih mašina koje su dopremane i kojima su prvo upravljali belgijski radnici, a onda su obučavani naši radnici, pa i omladina. Drugačije rešenje odnosilo se na hotel “Jugoslavija”. Na rešetku od armiranog betona izlivena je betonska ploča, čime je onemogućeno da zgrada potone. U ekstremne zanimljivosti udarničkog vremena spada i to da su gradnju te betonske ploče inženjeri predvideli za najviše dva meseca, međutim, združeni brigadiri i radnici uradili su je za svega 12 i po dana. Kako, pitaju se i danas mnogi. Kako, kad je mehanizacije bilo sasvim malo. U toj prvoj godini izgradnje, radne brigade su 29 dana pre kraja godine ispunile celokupan plan za tu godinu, a udarničku značku dobilo je oko 9000 brigadira. Danas je takve podvige teško shvatiti. Što se najviših rukovodilaca radova tiče, na čelu Generalne direkcije i preduzeća “Novi Beograd”, formiranog 1948, bio je inženjer Marko Hristić, poznati predratni graditelj pruga, a za zamenika je postavljen Batrić Jovanović, prethodno glavni komandant proslavljenih omladinskih radnih akcija “Brčko-Banovići” i “Šamac-Sarajevo”.
ORA “NOVI BEOGRAD”: Čas opismenjavanja

DOSTOJANSTVO RADA

U godini Informbiroa, reći će pojedini istraživači, vanredni rezultati ostvareni u mnogim takmičenjima bili su najbolji dokaz odanosti Komunističkoj partiji i njenoj politici. O tome kako se prelomna istorijska godina odražavala na život akcijaša ima veoma malo podataka. Istraživači ukazuju na problem nedostatka dokumentacije samo za ORA iz 1948, u poređenju sa znatno obimnijom dokumentacijom već iz naredne 1949. ili 1950. godine.

Jedan od sačuvanih izvora tog vremena je akcijaški list “Novi Beograd”. Iako u propagandnom duhu i čvrsto “na liniji”, ovaj list je imao kvalitetnu redakciju, dopisnika iz svake brigade, a na njenom čelu bio je Vojislav Đukić, kasnije iz plejade najboljih spoljnopolitičkih dopisnika “Politike”. List je izlazio svake subote i široko obuhvatao teme, pa se i danas, zahvaljujući njegovoj digitalnoj formi na sajtu NBS, iz prve, novinarske ruke, može saznati kako je izgledao život na gradilištima, u logorima radnih brigada, šta se učilo, kako se zabavljalo.

Samo 1948. opismenjeno je oko 3300 omladinaca. Tokom tri godine koliko je trajao ORA “Novi Beograd”, od 1948. do 1950, od ukupno 142.400 omladinaca mnogi od njih su na akciju došli nepismeni. Svakodnevnim kursevima, posle šestočasovnog rada na terenu, od svih nepismenih naučilo je da čita i piše njih 97 odsto. Omladincima je ponuđen i veliki broj drugačijih kurseva. Jedan od najposećenijih bio je kurs za kinooperatera, zatim za bibliotekara, negovalo se amatersko pozorište… Izučavali su se zanati, pre svega zidarski, tesarski, učilo se upravljanje mašinama. Te ‘48. primljeno je 912 mladih ljudi na posao u privredne organizacije, a prethodno su bili stručno osposobljeni na radnoj akciji.

Vođena je svakodnevna briga o zdravlju omladine, mere su bile usmerene na preventivu kako bi se u uslovima boravka velikog broja ljudi na malom terenu mogućnost epidemija i zaraznih bolesti svela na minimum. U tome se potpuno uspelo, jer nikakve zaraze nijednom nije bilo. Održan je ogroman broj predavanja, pre svega o higijenskim navikama, zdravlju, ali i potpuno drugačijih kao što su predavanja o nastanku sveta ili upoznavanje sa prirodnim pojavama. Uz redovno propagandno društveno-političko informisanje i pod budnim okom partije, moćno organizovan sistem rada i vaspitanja izvlačio je mlade ljude iz sure tradicije i neznanja, oni su postajali pismeni, kulturno uzdignutiji, i uprkos teškom, dobrovoljnom fizičkom radu, učili se i pravu na dostojanstven život. Jednom u 15 dana održavane su pozorišne predstave, jednom u 10 dana gledali su se filmovi, postojale su priručne biblioteke sa velikim fondom knjiga, a statistika kaže da je u proseku svaki brigadir pročitao po jednu knjigu. Na prvoj književnoj večeri brigadira gostovali su Branko Ćopić, Milorad Panić Surep, Mira Alečković, Gvido Tartalja, a kasnije i mnogi drugi.

U broju 26 “Novog Beograda” piše: “Na festivalu je bilo 4000 učesnika. Osvetljen reflektorima, stupio je na pozornicu hor od 160 članova-pevača iz Prve tolminske, Druge zaječarske i Šesnaeste makedonske brigade. Gromko su zapevali himnu ‘Hej Sloveni’”.

RAČUNAJTE NA NAS

Titova poseta gradilištu 30. juna 1948, svega dva dana posle Rezolucije Informbiroa, prema izvorima, izazvala je veliko uzbuđenje i podstrek kod brigadira. S Titom je tada bila i jaka državna delegacija: načelnik Generalštaba Koča Popović, predsednik Vlade Hrvatske Vladimir Bakarić, general Svetozar Vukmanović Tempo i ministar unutrašnjih poslova Hrvatske Stevo Krajačić. Zbog Rezolucije, uskraćivanja pomoći i nadolazećih težih vremena, na dobrovoljni rad i entuzijazam omladine zapravo se moralo još više računati.

Ono što je u tri godine uradio ORA “Novi Beograd” jeste herojstvo. Pored osnovne logistike koju su brigadiri u početku morali izgraditi, industrijski kolosek, nivelaciju puta ka Zemunu, bedeme na Savi i Dunavu, završili su gradnju zgrade SIV-a, hotela “Jugoslavija”, pripremili teren za zgradu CK, uredili osnovni put, deo ulica, vodovod, kanalizaciju, izgradili 40 petospratnica Paviljona i četiri zgrade Studentskog grada. Prvi studenti su se uselili već 1951. godine. Kasnijim planovima, zamah dalje gradnje Novog Beograda nastavila su građevinska preduzeća. “Bila je to velika bitka za Novi Beograd”, piše autorka Radojković, “bitka, pre svega, za osvajanje za omladince novog, nepoznatog, i to ne u granicama običnog, već dostignutog, nego u novim do sada nepostignutim razmerama.”

Iz istog broja

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu