Sada je kockarnica.

Nekako je za očekivati. Nismo se mogli nadati galeriji, zar ne?

Doduše, vlasnik koji je privatizovao trudio se, godinama, ali nije uspeo da privuče goste kakvi su nekada obeležili "Manjež“, 80-tih i 90-tih.

Čak je i adaptirao kafanu, sa iznenađujuće solidnim ukusom.

U "Manježu" smo proveli dobar deo 80-tih. Svi sada poznati pisci, novinari, slikari, reditelji, glumci, skrckali su svoje dvadesete i tridesete družeći se tamo.

Kasnije sam odlazio tamo povremeno. Odgledamo predstavu u JDP-u, odemo u "Manjez". Sin mi dođe iz Berlina, odemo u "Manjez". Katkad, davim ženu da sedimo baš u "Manježu".

A tamo, pretežno pusto. Često smo jedini gosti.

Sećate se, potpisali smo peticije za opstanak kafane, umesto da u njoj – sedimo. I naručimo "litar i sifon". Eh.

Teško je očekivati da će država da subvencioniše "litar i sifon", mada bih ja bio oduševljen da živim u takvoj državi.

Očigledno, vlasnik je gubio novac i  – predao se. Nema ljutnje.

Pa i to što vam ovo pišem, na ovaj način, umesto da vam to ispričam u "Manježu", svedoči o tome da su se vremena promenila.

Jebeš virtualni "litar i sifon" ali tako je to.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com