U trenutku kada nastaje ovaj tekst (nedelja 18 časov) možemo oceniti da su žene u Srbiji prethodnog dana prošle dobro: samo su dve ubijene, a jedna je čak preživela pokušaj ubistva. U sva tri slučaja napadači su bili muškarci. Kao, uostalom, i u desetinama, ako ne i stotinama slučajeva prethodnih nekoliko godina, koji su se završavali ubistvima, sakaćenjem, premlaćivanjem žena, o mentalnom maltretiranju da i ne govorimo. Predstavnici režima po pravilu ne nalaze za shodno da se oglase, a ako se i odvaže na takav korak to je obično protokolarno, bez volje da se išta uradi.

Srpska pravoslavna crkva se, međutim, oglasila i to nekoliko dana pre ubistava i pokušaja ubistva. U uskršnjoj poslanici prvi čovek SPC snažno se založio za neravnopravnost polova (jer da šta će Srpkinjama ravnopravnost, zna se gde im je mesto i šta im je činiti), a pošto njegove reči nisu naišle na sveopšte oduševljenje, za dopune i objašnjenja postarao se glasnogovornik SPC Irinej Bulović i, prema očekivanjima, zablistao.

Pismo je konvencija, a ne uporište identitet

Najpre se Patrijarh, dakle, u poslanici – kao da je reč o političkom programu – založio za normiranje ćiriličnog pisma. Vrlo je teško shvatiti na šta je rečeno svešteno lice mislilo pošto već postoji "Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma“, u kojem je naš neuki zakonodavac ustvrdio da ćirilično pismo, kako stoji, "predstavlja uporište nacionalnog identiteta“. Šta bi još visoki sveštenik, i na koj način, normirao? Možda bi se novim zakonom, recimo, mogla ukinuti latinica? Da ne smeta.

Zakonska formulacija o ćirilici kao uporištu nacionalnog identiteta lišena je smisla. Zakonodovac, naime, a sva je prilika ni Patrijarh, ne znaju da pismo ne može biti uporištem identiteta pošto je pismo konvencija, dogovor – grupa ljudi dogovorila se da glas "š“, recimo, piše "ш“, a ne, na primer, "ch“, i tako za svih tridesetak glasova azbuke – što znači da u pismu nema nikakve nužnosti (glas "š“ može se označiti na koji se god način dogovorimo), te, samim tim, pismo ne može biti uporište identiteta, što znači da visoki sveštenik ne zna šta govori kada kaže da je srpska kultura izgrađena na ćirilici kao na svom temelju. Nije.

No, to je bio samo uvod. Patrijarh se, naime, u nastavku poslanice pobunio protiv nasilja nad srpskim jezikom koje se vidi u, kako reče, "protivustavnom zakonu koji nameće takozvani rodno osetljivi jezik“. Ostao je sveštenik dužan objašnjenja a da zašto je taj zakon protivustavan, ali nam je, zauzvrat, objasnio da se iza tog zakona "krije“ (kako se to "krije“? igra žmurke, šta li…) "borba protiv braka i porodice“, nakon čega sledi poučna deonica o "bogoustanovljenim svetinjama i prirodnim oblicima čovekovog ličnog i sabornog života“, dočim smo mi naivno verovali da je brak pravno regulisani ugovor (a ne prirodna dispozicija) ravnopravnih i slobodnih građana.

Ograđivanje prostora ispunjenog palanačkim duhom

Irinej Bulović se, u međuvremenu, sporio s tvrdnjama koje niko razborit nije (niti bi) javno izgovorio – premda to, možda, ne bi trebalo da nas čudi jer on ionako, po službenoj dužnosti takoreći, komunicira s bićem koje ne postoji – te je, bez vidljivog smisla, pokušao da poveže uzajamno suprotstavljene pojmove i pojave poput "Lenjinove diktature proletarijata“ i "zapadnog liberalizama“ (Bože…), ali se i sam, kroz otužnu priču o nasilju nad jezikom, gorljivo založio za neravnopravnost  žena i muškaraca, u korist, razume se, muškaraca. To što nas je podsetio da je i Patrijarh, eto, "više puta… osudio nasilnike“ ne samo da govori kako se SPC nije pretrgla u osudi nasilja (oglasio se prvi čovek crkve, dakle, "više puta“… bravo…), nego se suzdržavanje SPC da osudi  narastajuće nasilje u zemlji, te nebulozno zalaganje za iskorak iz civilizacijskih tokova, može protumačiti i kao implicitna podrška "opravdanom disciplinovanju“ ženskinja.

Šta se događa sa Srpskom pravoslavnom crkvom poslednjih tridesetak godina? Ni malo poučena komunističkim iskustvom, SPC je, kao organizacija moći, nastavila da se žestoko bori za vlast i ništa manje žestoko izneverava svoju hrišćanske korene. Bez zazora je SPC pristala najpre uz Miloševićevu nacionalističku diktaturu, potom i na Vučićevu populističku diktaturu (umesto da pristane uz građane), potpuno prenabregavajući univerzalnost hrišćanskih poruka, udaljavajući se od civilizacije i zalažući se za ograđene prostore palanačkog duha.

Univerzalno, ono što se odnosi na svaku ženu i svakog muškarca na Zemlji, suprotstavljeno je palanačkom duhu koji brine jedino za svoje pleme i to brine tako što plemenu oduzima slobodu i postavlja se, palanački duh, kao pastir, njegov tutor, njegov staralac, njegov vođa koji odlučuje ko je neprijatelj a ko prijatelj tome plemenu.

Nema bolnica koje crkva gradi, nema škola, SPC ne obraća pažnju na naučne uvide i rado podržava predrasude i praznoverice, ne suprotstavlja se uzurpatorima države koji su se okrenuli protiv građana i sve više – i dalje govorimo o crkvi –  pretenduje na oblasti koje su u nadležnosti republike, računajući tu, kako smo videli, i zakonodavstvo, da ne govorimo o tome kako se, negujući tradicionalizam (a ne tradiciju), ne obazire na ozbiljna istraživanja koja pokazuju da porodica u Srbiji ne samo da nije utočište dobrih hrišćanskih duša, već da je mesto priznatog i nekažnjivog nasilja, te da je porodica, isuviše često, paravan za maltretiranje pre svega žena i dece. O bogaćenju sveštenika jedva da je potrebno govoriti.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com